Ono malo što pamtim, pamtim da je bio gorostas s brkovima, oštrog, pronicljivog pogleda, autoritativan, pamtim da su ga poštovali i da je ispred seoske zadruge, sa prekrštenim nogama i čašicom rakije u rukama, uvek imao veliki broj slušalaca. Pamtim, međutim ponajviše gnoj i krv koji su neprestano curili iz njegove noge pri stopalu. Otežano se kretao zbog te noge. Bio je to moj deda po ocu Josim Danković, ranjen u Cerskoj bici, koji je do kraja života žalio što sa svojim ratnim drugovima nije prošao albansku golgotu i učestvovao u probijanju Solunskog fronta.

Njegov otac Jovanča imao je samo 17 godina kada su mu, tamo u selu između varoši Crna Trava i današnjeg Vlasinskog jezera, okupatori ubili roditelje kao vođe ustanka, spalili rodnu kuću, a on i mlađa sestra preživeli, kako se sećam priča svog oca, sa nešto ovaca i krava, sve zahvaljujući komšijama. Ne samo što su komšije sakrile siročiće po svojim kućama, nego, kada je nastupila plenidba stoke, rizikovale pa uzele po dve tri ovce, ubeđujući tirane da su navodno njihove, a isto su uradili i sa ostalom stokom. Bilo je to sredinom sedamdesetih godina 19. veka, vreme solidarnosti među srpskim življem u okupiranim delovima Srbije.

Porodica mog pradede Jovanče bila je, verovatno, imućnija, pa kada se pola sela iz Crne Trave zbog terora preselilo u selo Ivanje ispod Radan planine, a tražili su brdovite predele na koje su navikli, kupio je veliko imanje, najplodnije njive, livade i šume. U novi kraj stigao je sa svojim rođenim stricem i sa sestrom. Podigao je kuću i oženio se Jovankm, s kojom je izrodio tri ćerke i mog dedu Josima.

Ne znam kako su rasli, ali se sećam temelja te prve Jovančine kuće pri dnu dugačkog dvorišta koje i danas vodi do reke.

Deda Josim, jedini muški naslednik, a u mojoj porodici po ocu uvek se rađao samo jedan muški potomak i mngo ženskadije, učestvovao je u dva balkanska rata i bio pozvan u Prvi svetski rat.

Posle ranjavanja na Ceru, skoro godinu dana proveo je po raznim bolnicama jer nije bio ranjen samo u nogu. Bio je, bukvalno, izrešetan dok je iz rova pucao u neprijatelja.

Sa suprugom Milanom, lepom ženom plavih očiju iz jedne čuke u selu Slišane, izrodio je šestoro dece, pet kćeri, od kojih je jedna umrla kao devojčica, i jednog sina, mog oca Živojina, koga je majka rodila u 45. godini svog života i koji se nedavno pridružio svojim roditeljima na onom svetu, ako postoji taj svet.

Zašto pišem o svom dedi? Jer, sudbine naših dedova, sve liče jedna na drugu, bar dedova čiji su unuci danas u poznijim godinama.

Ovih nedelja, kada me tuga obuzme za ocem sve se češće setim dede Josima, koji je umro od upale pluća kada sam pošla u prvi razred osnovne škole. I pri tom ne mislim na njegove ratne priče koje sam slušala u zimskim večerima sklupčana pored njegovih nogu, već mi u ušima odzvanja jedna strašna upitna rečenica: „Ti li si unuka Josima ćope?!“.

To me je još pre dvadeset i više godina pitao čovek iz Vučja, komunista pa socijalista, čovek iz prosvete, rodom iz sela u kome sam sam se ja rodila. „Kog ćope, kako ćope?“, pitala sam u neverici. Prvi put sam tada, decenijama posle Josimove smrti čula da su mog dedu, koga sam obožavala, zvali – ćopa.

„Pa tako su ga zvali, šta se čudiš“, reče mi čovek s lukavim i zlobnim očima, čiji preci nikada, ama baš nikada nisu omirisali barut, i produži, zapravo nastavi da diriguje ko će gde sedeti na predizbornom SPS skupu. Ostadoh otvorenih usta od šoka. Skamenjena. Novinar sam, pa umem da se brzo dešokiram, praksa. Pogledah u pravcu „dirigenta“. Omanji, debeljuškast, proćelav čovečuljak. Škola ga nije emancipovala, ostalo je u njemu sve što je genima nasledio. „Ne“, rekoh sebi u bradu. „Neću da pravim scenu, odgovoriću mu kasnije“. No, to kasnije nikada nije došlo, a ja sam potisnula susret s prostaklukom.

Sada se vraća sećanje a sa sećanjima i ogorčenost i neverica i pitanja na koja nema odgovora.  Kako su se u međuvremenu potomci onih humanih gorštaka pretvorili u zle ljude? Kako su čoveka koji je svoju nogu dao za otadžbinu nazivali ćopom? Zar takav izrešetani junak iz tri otadžbinska rata nije trebalo da bude poštovan i slavljen?

Pa nije! I ne samo on.

Jer posle tih ratova u Srbiju se uvuklo zlo – komunizam i komunisti. Istorija je počinjala od njih. Otac onog dežmekastog „dirigenta“ primao je partizansku boračku penziju iako partizane nije ni video, ali imao je dva svedoka. Moj deda je prezirao nove seoske vlasti, iako su mu dve ćerke bile SKOJ-evke. Govorio je da su na vlast doši poljaci (ljudi koji čuvaju polja p.n) i sluge. Nije imao dlake na jeziku, ali ga nisu dirali, možda podsvesno se bojeći njegovih vidljivih rana.

Ni on, kao nijedan učesnik Prvog svetskog rata, nije primao penziju, umro je bez penzije. Umro je od upale pluća. Sećam se da je u nekom magnovanju zbog visoke temperature sam sebe pitao: „Pa zar od ovoga da odem?“.

Poslednje reči nisu mu bile ni deca ni unici ni žena nego samo jedna reč: „Juriiiššš“. Bila sam tu. Čula sam. Nisam znala zašto baš ta reč, niko mi nije objašnjavao. Danas znam. Čovek koga su zvali „ćopa“ otišao je na onaj svet misleći da je na Ceru ili zamišljajući da je s drugovima na Solunskom frontu. Otišao je jurišajući.

A tim ratnicima, tim herojima, koje su komunsiti pa i socijalisti u ranijoj fazi, ismejavali, država se za života nije odužila. Otišli su kao neprijatelji, dok je iste pobednike slavio ceo svet. A danas ih se kobajagi setimo samo na godišnjicama. Kakvi smo i to je mnogo.

Ja napisah i otarasih se muke i onog „diregenta“. Ja napisah s ponosom deo sećanja na svog dedu čije gene, duboko sam uverena, nosim u sebi. Slava svim dedovima našim koji su dali svoje živote za svoju otadžbinu ili ranjeni na bojištima, a kojih više nema. Ostalo je na pokoljenima da gaje sećanja.