Književnik iz Niša Dejan Stojiljković, autor romana „Konstantinovo raskršće“,najavljuje novu knjigu o ubistvu Branka Miljkovića tvrdeći da je to jedna od najmisterioznijih smrti naše književnosti.

U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze.

“Već neko vreme planiram roman o Branku Miljkoviću, tačnije – o njegovom ubistvu. To je jedna od najintrigantnijih i najmisterioznijih smrti naše književnosti i jedno od retkih ubistava koje zataškavano – kroz književnu kritiku i teoriju”, kazao je u intervjuu, koji je dao kulturnoj redakciji Kurira, Dejan Stojiljković.

Mnogo je književnika  koji smatraju da čuveni niški pesnik nije izvršio samoubistvo, kako to konstatuje zvanična verzija događaja, a o tome se pre par godina ozbiljno raspravljalo i u Udruženju književnika Srbije na pedesetogodišnjici Miljkovićeve smrti.

Branko Miljković je rođen u Nišu 29. januara 1934. godine. Počinje da piše pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavljuje 1952. u beogradskom listu „Zapisi”, imao je tada osamnaest godina.

U knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč”, Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb „uzrokovan ljubavnim jadom”. Džadžić kaže: „Postojala je jedna žena – uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban”. Džadžić citira i pismo koje je od Branka Miljkovića dobio iz Zagreba, u kojem on, između ostalog, beleži: „Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha… Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore…” U post skriptumu moli Džadžića da mu piše sve o Njoj i kaže: „Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.”

Četiri-pet dana pre kobnog događaja, 7. februara 1961. godine, Miljković je Džadžiću iz Zagreba poslao sasvim drugačije pismo: „Ja se osećam odlično. Kao da sam se danas rodio. Raskrstio sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom…”

I srpski pesnik i esejista Tanasije Mladenović je smatrao da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.