U DUHU vremena i u korak s modom, ponovo ću koristiti popularnu „resavsku školu“, sada stručno nazvanu plagiranje. Od prošlog teksta ja plagiram;  kao da sam znao šta nosi dan, a šta nosi noć.

I zato ne očekujte imena autora, literaturu i ostale naučne trice i kučine. Nema se „karaktera“. Ovo je priča o Demokratskoj stranci u Leskovcu, zato upotrebljavajte maštu!

Trebalo je mnogo ranije da ovo napišem, ali nikada nije kasno. Znate za onu izreku: „Ko čeka, taj dočeka!“ E, pa nije uvek tačna! Čekao sam, čekao, ali nisam dočekao.

Šta?

Da neko iz redova Demokratske stranke u Leskovcu prokomentariše zbivanja koja su se dogodila i koja se događaju u njoj; kako u Leskovcu, tako i u beogradskoj centrali.

Pošto nisu hteli Oni, hoću ja!

Znam, sada će pravoverni čuvari vatre DS, narikače, zakerala i razne šušumige izredova DS,  kao i dežurne kukumavke i ptice zloslutnice među komentarlukom Jugmedie reći: „Ko si bre pa ti i ko ti daje pravo da pišeš o DS? Ne petljaj se u naše dvorište! Prvo počisti svoje!“

Međutim, dragi publikume i cenjeni komentarluku, kao i vi iz DS, ja ne pišem o gavranima i čavkama što preleću Leskovac, niti o krvožednim komarcima koji terorišu Leskovčane, već o političkoj stranci koja je jedina ostala kao Poslednja Brana..

Gospodo iz DS u Leskovcu, ako niste obavešteni, da vas obavestim da se više ne postavlja pitanje da li se nomenklatura Zla iz devedesetih vraća. Zlo se vratilo. Ponovo se javljaju grafiti na zidovima zgrada: Proleće, a ja u Srbiji, I tako, proleće, opet… A mi u devedesetim, opet. Ponovo je opšta kidavela svih koji nešto vrede iz Srbije, ponovo je Spasavaj se ko može. Sve Je Ovo, uostalom, postala prava mera našeg ćorsokaka.

Sve Ovo sam već doživeo, ovaj film sam već jednom gledao, a i učestvovao u njemu; zato i pišem jer me muka,  kao i nemirenje s postojećim stanjem tera; Vaše dvorište, gospodo iz DS, sada je Naše dvorište, dvorište svih ljudi koji ne žele i ne mire se sa sve većom, narastajućom bedom; sa terorom vlasti, autocenzurom i opasnom medijskom diktaturom, hapšenjima tviteraša, skidanjima sajtova, svađama premijera sa ambasadorima i predstavnicima međunarodne zajednice, kao i  sa naglašenim, galopirajućim jačanjem nacionalizma.

U dvorište kod SNS, kod Oca nacije, AleksandraVućića, ne želim i neću; tamo su svi ili skoro svi. Pa i Moji! Kao da je dvorište SNS postalo, bože me sakloni i prosti, porta Saborne srpske crkve gde se sve sabralo i sleglo: i verujući, i neverujući, i Moji, i Tvoji, i Naši, i Vaši, i kuso, i repato;  jer Svetu liturgiju drži i činodejstvuje njegovo prevashodstvo Aleksandar Vučić. On, Aleksandar Veliki Trasformer Konstantinović Veber al Rašid, se toliko osilio da može sve. On nam je sada, i mama, i tata, i Bog, a bogamii batina, jer jezik Aleksandra Vučića sve više asocira na najcrnju retoriku iz radikalskih dana. Kada se, Šešeljevom đaku,  da 50% glasova, tako i bude.

Davno je To bilo. Međutim,  nisu nam čavke, toliko, mozak popile, niti je zaborav izbrisao sve, a još manje da su snegovi, ruzmarin i šaš pokrili sećanje na Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu; niti „za jednog Srbina pobićemo sto (100) muslimana“, kao i pretnje klanjem zarđalom kašikom; dugački spiskovi nepodobnih novinara pripremljenih za hapšenja i odstrel u vreme kada je Sveznajući Aleks bio ministar informisanja.

Sada, On i njegovi saradnici sve češće posežu za agresivnošću, diskvalifikacijama i nasiljem; kao da nam žele jasno staviti do znanja da će ubuduće svakog ko im nešto zameri, nešto ih upita, ućutkati svim sredstvima.

U kojoj to zemlji, šef kabineta, drsko, nadmeno, sileždijski prekida konferenciju za štampu popečitelja prosvete? U prisustvu samog ministra, on radikalno reže i cenzuriše i novinare i ministra, koji kao zaliven ćuti. Ni da bekne!

I dok je Slobodanu Miloševiću bilo potrebno gotovo deset godina za pokretanje mehanizma represije, čija je prva žrtva uvek sloboda mišljenja i izražavanja, Vučiću je za to bilo dovoljno samo nekoliko meseci i on to čini u jeku svoje popularnosti. Ono, Miloševićevo je Kindergarten za Ovo, Aleksandrovo. Ali, tek idu Mara i svatovi. Tek ćemo da vidimo svoga boga i čija majka crnu vunu prede. Tek!!!

Zato i pišem o DS kao Poslednjoj Brani Nadolazeće Nesreće, zato što se plašim i strepim, a ne iz obesti i puke želje za kritizerstvom i stavljanjem klipova u Točak Revolucije. Jok,more!

„Jer, zlo dobra donijeti neće…“

Odmah, na početku da se razumemo: ne delim ja savete DS u Leskovcu, niti im držim predavanje, a još manje ih učim šta im valja činiti. Jok, bre! Nemam taj politički kapacitet, niti sam školovan, niti obrazovan, edukovan, nisam dovoljno pametan, a ni načitan, pismen i mudar. Neka sami trljaju glavu i nalaze izlaz iz ovog haosa u koji su sami sebe uvalili i doveli dokle su već doveli celu opoziciju. „Ne propadaju države zbog loših vlada, nego zbog loših opozicija.“

Zašto onda pišem?

Prvo, kao gradjanin Leskovca,  imam pravo da iznosim, svoje vidjenje, stanja u kome se nalazi DS u Leskovcu, a koje kao zainteresovani posmatrač sa strane, uviđam i živim. Drugo, kao čovek s prilično godina i iskustva, mogu da prepoznam Rasulo i Lomove u svim porama i segmentima DS u Leskovcu. I kao treće, osećam moralnu dužnost da..…….

(nastaviće se)

Nešić  Vjačeslav