U savremenom svetu depresija je zbog rasprostranjenosti i povezanosti sa samoubistvima jedan od najozbiljnijih i najvažnijih problema mentalnog zdravlja i treći je vodeći uzrok invaliditeta, koja se, ipak, uspešno leči kombinacijom lekova i psihoterapije, ukoliko se, naravno, zatraži pomoć stručnjaka.

O ovoj bolesti, posebno rasprostranjenoj u savremenom društvu, razgovarali smo sa neuropshijatrom Jelkom Ninković, načelnicom Službe psihijatrije Opste bolnice Leskovac.

„Da bi ljudi potražili pomoć stručnjaka, prvo moraju da prepoznaju problem. Zato je uloga bliskih osoba, odnosno, porodice veoma važna, da uoče simptome, ohrabre osobu, podrže je i potraže pomoć lekara“, ističe dr Ninkovic.

U leskovačkoj Opštoj bolnici trenutno je na lečenju od teških oblika depresije 15 bolesnika. U ovom gradu niko ne vodi pravu statistiku obolelih od ove bolesti te je njihov ukupan broj nepoznat, a procenjuje se da u Srbiji od depresije boluje pola miliona ljudi

Promena raspoloženja bi za porodicu trebalo da bude prvi alarm.

„Depresivno raspolozenje razlikuje se od tuge i u sebi sadrži osecaj duboke patnje i emocionalnog bola. Zatim je tu gubitak osećaja zadovoljstva, snage i energije, javljanje neodredjenog straha (anksioznosti), osecćja krivice, bezperspektivnosti , bezvoljnosti, tromosti. Simptomi su i smanjenje sna, rano buđenje,  gubitak  ili povećanje telesne mase. Nedostatak volje za životom, razmišljanje o samoubistvu i pokušaji su najopasnija karakteristika ove bolesti. Osobe koje su obolele od depresije gube osećaj zadovoljstva i  negativno vrednuju sopstvenu ličnost. Takođe, imaju negativan pogled na budućnost, gube interesovanje za prijatelje i karijeru“.

Gotovo polovina bolesnika koji pate od depresije negira da ima takvo raspoloženje i kod lekara budu dovedeni od strane porodice.

„Depresivna osoba svojim licem i mimikom odaje sliku bola, a karakteristično je i da ne može da plače, ali se to stanje menja sa oporavkom. Jutro je doba dana kada se ovakve osobe najlošije osećaju.  Depresija je često praćena anksioznošću (neodređeni strah) i ona može da bude jako izražena, tako da je za ovakve slučajeve dijagnoza anksiozno – depresivni poremećaj“.

Oko 80 posto bolesnika ima poremećaj spavanja, često i rano buđenje, a ovo poslednje ili terminalna insomnija, naginje ka najtežem obliku depresije. 

„Čak su dva oblika ponašanja karakteristična za ovu  bolest: u jednom slučaju je to ukočeno držanje bez spontanih pokreta, usporeno je i mišljenje i govor, a može doći i do potpune nepokretnosti ili takozvanog depresivnog stupora. Nasuprot ovome u drugom slučaju postoje bolesnici koji su u stalnom pokretu ne mogu mirno da sede ili stoje i slično“.

Postoje i dva tipa maskirane depresije u kojima bolesnik spolja izgledaju zadovoljno i ispunjeno, a iznutra…

„Kada ovakve osobe pokušaju ili izvrše samoubistvo, njihovo okruženje je zapanjeno. Drugi tip „maskirane“ depresije je muška ili jakih osoba. U pitanju su muškarci koji veruju da moraju da budu jaki i suzbiju svoja osećanja i zato ne izgledaju bolesno. Ali se zato žale na umor, nervozu, poremećaj spavanja, gubitak interesovanja za posao. Često ljudi nisu svesni da imaju depresiju, već da se samo loše osećaju, a ne retko traže lek u alkoholu, drogi, poslu ili rizičnom ponašanju“.
Sklonost ka samoubistvu je povezana sa depresijom i veća je kod muškaraca nego kod žena.

„Ovo je zato što je veći broj takozvanih „maskiranih“ depresija ustvari kod muskaraca nego kod žena. Treba razlikovati depresiju i tugu. To su kvalitativno različite emocije. Sta je tuga ? Kada nas prevlada ovo osećanje, mi pri tom ne mislimo loše o sebi, tuga traje ograničeno i naš život je produktivan. U ovom slučaju, naše negativne misli su realne. Međutim, kod depresije je sve izraženo suprotno“.

Depresija je najveći uzrok smrti u psihijatriji, posebno ona težeg oblika.

„Teška depresija često je praćena željom da se sebi oduzme život. U ovom slučaju život shvata kao bezvredan i besmislen. Ćovek se oseća  kao krivac ne oprašta sebi neuspehe i promašaje i spas traži u smrti. Samoubistvo tada izgleda kao spas od razornog osećaja grize savesti, promašenosti, nepodnošljivog osećaja da drugi prema nama nisu fer. Ipak, kod depresivnih osoba mnogo češće se radi o pokušajima samoubistva i to je način izražavanja najdubljeg bola, ogorčenosti, razočarenja“.

Važno je ne poricati depresiju jer bolest nije razlog za stid

„Bitno je bez stida se obratiti lekaru, porodici ili bliskoj osobi, koja će da nas čuje, da nam priđe, pomogne nam i bude nam oslonac“,  podvlači na kraju dr Jelka Ninkovic, podsećajući da je rano i pravovremeno lečenje preduslov za kvalitetan život.