Dok gaji paprike pored Pčinje po receptu predaka, sanja o nebeskoj pravdi

Selo Šaprance u opštini Trgovište ima samo dvadesetak kuća i u njima žive sve dobri domaćini i većina, posle gubitka posla u fabrikama živi od posne planinske zemlje. Neki su se latili i starih zanata, a neki seku i prodaju drva po okolnim šumama. Svoju egzistenciju na porodičnom imanju pronašao je i Zoran Stojmenović koji je u ovom kraju, ali i šire, poznat po uzgoju autohtonih sorti paprike.

Papriku koju njegove mušterije naprosto obožavaju on sa paradajzom proizvodi u plastenicima na 1.800 metara kvadratnih pored reke Pčinje gde obično dobije u proseku oko četiri tone kvalitetnog povrća.

Pandemija korona virusa ga nije omela u prodaji povrća

I ove godine zasađeno povrće je u njima toliko dobro rodilo da su se i stabljike prosto povijale od roda. To, međutim, nimalo nije iznenadilo ovog povrtara koji se svake godine potrudi da dobije rekordan rod i kada za to dođe vreme plasira ga probirljivom tržištu. U tome nije sprečila ni pandemija korona virusa. Nije ni mogla jer su sve njegove standardne mušterije došle ponovo kod njega da kupe povrće.

I opet su domaćice iz ovog kraja od njegovih autohtonih sorti paprike rezanke, slatke i ljute, rogulje za (na) niz, ljutog ulusa, babure žute i crvene spremale raznovrsne specijalitete za zimnicu. Ni jedna nije imala primedbu na kvalitet kupljene robe.

Nije ni mogla jer Zoran svoje povrće proizvodi, štiti i čuva na način koji je to radio i njegov deda.

Ovakve rezultate on postiže zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu ali i primeni stajskog đubriva u proizvodnji, medicinskog joda i sode bikarbone koje koristi za dezinfekciju zemljišta, do koprive, lista paradajza koje primenjuje prilikom zaštite bilja od biljnih bolesti i štetočina…i mnogo što šta još.

Tokom proteklih godina koliko se bavi proizvodnjom autohtone paprike na tradicionalan način on je stalno nadograđivao svoje znanje čitajući literaturu i razmenjujući iskustva sa proizvođačima koji se bave ovom vrstom proizvodnje, ali i sa onima koji se bave organskom proizvodnjom. Od ovog posla on je hteo da napravi porodičan biznis pa je rado odlazio na obuku iz organske proizvodnje kad god bi mu se za to pružila prilika.

Reka Pčinja pomrsila Zoranove planove

Obilazio je sa poljoprivrednicima Pčinjskog okruga i farmere u inostranstvu gde je imao priliku da vidi kako oni žive, proizvode i plasiraju robu na tržište. Po povratku sa ovakvih putovanja u svojoj proizvodnji je primenjivao neke “cake” koje je tamo zapazio. U tome su ga je svojski podržavali supruga Marica i deca. Zato je iz godine u godinu povećavao broj plastenika pod paprikom i paradajzom tako da je u jednom momentu ovo povrće proizvodio u 24 plastenika i tržištu plasirao po 12 tona paradajza i 10 tona paprike.

I ko zna dokle bi ovaj povrtar napredovao u ovoj proizvodnji da mu pre deset godina u maju nabujala reka Pčinja nije odnela šest plastenika sa rasadom i zasađenim povrćem. Voda je došla iznenada da Zoran nije mogao ništa da učini za njihov spas.

„Podviljala Pčinja poplavila mi je i kuću tako da sam tri meseca sa porodicom živeo pod šatorom. O onome što mi se desilo odmah sam obavestio nadležne opštinske službe koje su došle i zabeležile pričinjenu štetu. U tom momentu kada je izvršen uviđaj na nivou opštine donesena je odluka da mi bude isplaćena izvesna suma novca za nanetu štetu. Taj novac mi, međutim, nikada nije bio isplaćen“, kaže Zoran.

On je zbog toga pravdu morao da potraži na sudu, ali da za svo ovo vreme koliko se njegov predmet nalazi u Palati pravde, sudski proces se gotovo nije pomerio sa mrtve tačke. Sud još uvek ispituje da li se toga dana desila poplava, uprkos verodostojnim izveštajima koji o ovom slučaju postoje u opštini.

Zoran, međutim, i pored svega ovoga veruje da će pravda pobediti i svojski se trudi da na sudu dokaže da su mu u trenutku kada mu je bilo najteže, tadašnje opštinske vlasti učinile veliku nepravdu. Zoranu je tada stradala i vodenica za mlevenje brašna na četiri vodenična kamena, stara preko dvestotine godina, a koju su njegovi preci održavali sa još četiri ortaka. Tada je u njihovom selu stradala još jedna vodenica stara preko dvesta godina.Voda im je toliko štete nanela da vodeničari više nisu mogli da ih ponovo osposobe.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Sve je radio kako treba, išao u inostranstvo i gledao i učio kako rade koge farmeri na zapadu. jedino me čudi da mu niko nije rekao da postoji nešto što se zove OSIGURANJE za slučaj raznih nepogoda i štete u poljoprivredi. Većina naših malih poljoprivrednika nema osiguranje. Ne znam šta je razlog, Možda im je to veliki trošak. Ali kada se desi nepogoda i stradaju usevi, onda udri u kuknjavu. Skuplja dara nego mera. Težak je seljački hleba, ali neka se seljaci upitaju koliko su i sami krivi zbog toga.

vaš komentar