Dušopisi vučjanskog kraja (foto/video)

Vučje je jedno od onih mesta tajanstva koje pronalazi svoje gnezdo u budnim i usnulim snovima ljudi, koji su u nekom trenutku bili opervaženi njegovim naličjem. Tako postaje slika doma ne samo dušama koje u njemu žive, već i za one koji su mu hodom daleko. To Vučje, ime bez ženskog i muškog roda, ime saglasno rodom sa imenom biće, dreždi u njihovim goblenima snevanja kao radosna priset, bezazlena omama, strpljivo čeka i bodri.

Tinja želja Vučjanaca za upoznavanjem novih ljudi, iz drugih krajeva, kojima će razdragano kazivati o svojoj Vučjanki, planini Kukavici, živim fantazmagorijama kanjona i znamenitostima.

Središte varoši je poslednji komad ravnice pred kapijom planine. Još uvek su sačuvani obrisi arhitekture iz doba porodice Teokarević i njihovog glavnog arhitekte Grigorija Samojlova. Omiljeni deo središta je kej, koji mora dobro da se potrudi u obuzdavanju reke Vučjanke kad otpočne prolećni budilnik.

Postepeni pad planine ka ravnici rađa krajolik savršen za dnevne sunčeve mene, naročito zalazak. Stopala tada idu sama da otkrivaju kaldrme i sokake, voćnjake i kuće iz raznih doba. Domaćinstva po čijem uzoru se danas grade etno-sela, u Vučju postoje kao takva, malo menjana do danas. Vodenice stare stotinak godina su živi tragovi sadržajne istorije Vučja i okoline imena Porečje, istorije koja ne samo da seže do vremena Nemanjića, već ponire mnogo dalje, u doba Rimljana, zatim potire magičnu tačku dve ere i neraskidivo dodiruje doba eneolita, bakarnog doba koje se zbilo 4000-5000 hiljade godina od današnjih sati.

Skobaljić grad je najupečatljiviji vremeplovnik, arheo lokalitet koji od najnižih slojeva nagore obuhvata sva ova doba, dok na vrhu svojim zidinama čuva poslednji veliki otisak prošlosti, pregalaštvo Nikole Skobaljića i njegovih ljudi u periodu oko 1450ih godina.

Nekoliko dekada pre Kolumbovog prispeća na američki kontinent, dok su Inke nesmetano vladale Peruom, Medičijevi od Firence sačinili središte renesanse , žrtva Jovanke Orleanke bila sveža, a Leonardo da Vinči tek rođen od majke Katerine, Skobaljić grad je služio kao utvrđenje za borbe protiv Osmanlija, jer se nalazi na prikladnom brdu za osmatranje, kao i za okrepu planinskim vazduhom, daleko od gustog saobraćaja, gužve, zgrada i buke.

Neke procene kažu da planina Kukavica poseduje odlike vazdušne banje, što čula mogu da posvedoče kako u samoj varoši, tako još više u šumama oko Skobaljić grada. Ispred arheo nalazišta zenice mogu da uoče jedno od najstarijih srpskih sela, planinsko Zbežište, i začetak kanjona Vučjanke. Siguran put, obeleženim stazama, vodi do vrha kanjona, odakle se jasno vidi spust planine ka ravnici i Vučju, sa osetne nadmorske visine.

Sa obe strane je moguća šetnja okomitim kanjonom jarkih stena, iznad kojeg lete ptice raznobojnog pevačkog dara, okolo moćna stabla zlatne bukve, koja vrhuni kvalitetom u Evropi, dok na dnu blešti najstarija aktivna hidroelektrana u Srbiji.

Sagrađena je 1903.godine, u vreme kada je električna energija bila luksuz za veliki deo sveta, a imati struju na jedan sat malo čudo, kao plod  dva velikana srpske nauke, gospodina Đorđa Stanojevića i još jednog naučnika koji je nameravao da čovečanstvu pruži besplatnu električnu energiju. Pogađate. Neke od mašina koje su prvobitno postavljene u hidroelektrani rade i danas. Zdanje je naročito bajkovito noću, kada rasveta zažiži.

Okolina hidrocentrale obiluje neobičnim kupalištima, beskrajnim slapovima i vodopadima, ispod kojih se može na vodenu masažu, prostorom dovoljnim za veliki broj ljudi, igranje odbojke, plivanje i skokove u vodi. Tu se nalazi mitsko kupalište Devkazan, sa prirodno isklesanim, glatkim toboganom, isprobanim na hiljade puta.

Jedno od najvećih tajanstva srpske prirode leži samouvereno među drevnim stenama-Đokini virovi. Raskošna uvalina sa plićim i dubljim virovima, srce kanjona. U neke od ovih virova možete sesti kao u đakuziju, odsečeni od ostatka sveta i zagledani u zelenilo i dvorište kanjona. Stene stvaraju svoj mikrosvet, te ovde u saglasju sa milozvučnošću vode čovekova ušna školjka razabira neke nove zvučne titraje.

Penjanje do Đokinih virova, po jednoj od anegdota nazvanih po naučniku Đorđu Đoki Stanojeviću, je uz stene, ali znatno olakšano jer su stene stepeničastog oblika i u svakom trenutku je moguće stati i sesti. Čest je slučaj da ko se jednom uspne više ne želi odavde otići.

Blizu Đokinih virova, hidrocentrale, centralnog kupališta nalik malom jezeru i Devkazana, na blagom uzvišenju, smeštena je crkva ”Rođenje Sv.Jovana Krstitelja”, koja svoj dan obeležava na 7.jul, dan kada se mnogi, na bilo koji način vezani za ovo mesto, njemu vraćaju. Sagrađena od kamena ove planine, puna živopisnih fresaka, ona je svedočanstvo velikog doprinosa porodice Teokarević, jedne od najmoćnijih porodica Kraljevine Jugoslavije. Ono što su Medičijevi bili za Firencu, Teokarevići su bili za Vučje i Porečje. Narod i kronike ih nisu upamtile kao puke kapitalcentrične ličnosti, već kao dobrotvore, ktitore, ljude koji umeju da se nađu svojim zapošljenicima i da poštuju njihovo vreme i zalaganje.

Vana i Mita, sinovi Slavko, Vlada i Lazar, čovek koji se najviše posvetio Vučju, čovek koji je od naroda zadržao nadimak gazda-Laza. Teokarevići su pored crkve, nekoliko zgrada, puteva i ustanova, zaslužni za osnivanje hidrocentrale, vučjanske fabrike štofa kao istinskog brenda Kraljevine Jugoslavije, i velelepne vile u centru varoši, danas trošne svedodžbe bodrog vučjanskog doba.

U Vučju se održava nekoliko festivala-Dani vodenice, Dani kruške i Rokenrol moto-skup su neki od njih. Varoš ima par manjih restorana i kafića, solidno opskrbljen supermarket, redovnu autobusku liniju uz lokalni taksi prevoz, pijacu. Pogodno je za planinarski i ravničarski biciklizam, jer je dobro povezano sa okolnim selima sa kojima čini kraj zvan Porečje. Ovo podneblje je poznato po vrhunskoj krušci viljamovki i višnji, ima nekoliko veštačkih jezera od kojih je najpoznatije Barje, i osobita lokalna jela i običaje.

Porečje ima svoj neosporan šmek u svim godišnjim dobima. Proleće je vreme kada zamiriše budnost prirode, a s jeseni zamirišu plodovi prirode prilikom spremanja zimnice. Nije čudno što ovaj kraj ima na desetine likovno nadarenih i nadahnutih ljudi pored veličanstvene raskoši boja. Najpoznatiji među njima je Bratislav Bata Anđelković, dugogodišnji stvaralac. Na različite načine se slikanjem i crtanjem bave Ninoslav Nina Vujić, Mitar Damjančević, Zlatko Matković, Ana Đokić, Nikola Matković, Nenad Antić, Ana Trajković, Mira Mitrović i drugi, među kojima su i neke nadolazeće nade.

Neki od njih se mogu sresti kako stvaraju, dok u blizini porečjanska domaćinstva peku džem od šljiva, slatko od divljih jagoda, prave vino ili ajvar od autohtone paprike. Mala navika je da se sveže spravljeni topli ajvar ili džem namažu preko vruće pogače. Možda će nepca morati da se hlade hladnom planinskom vodom, ali ne škodi.

U ovom kraju je nadahnuće dobijala madam Svetlana Velmar-Janković, jedan od naših najboljih pisaca, o čemu je i pisala, dok je bila u poseti rođacima, porodici Teokarević.

U svako doba može se naučiti neka nova reč, vic ili brzalica tipična za vučjanski i južnjački kraj. Kome bude trebalo više vremena da savlada, naučiće dok bude otkrivao skrivene kutke planine, idući do vrha Vlajna gde se nalazi planinarski dom, ili u berbi divljih, jestivih gljiva.

To Vučje, to Porečje, dva imena svačijeg roda, svojom prirodom i njenom večitom obnovom kazivaju putnicima  i žiteljima – obojite hodnike uma mišlju da je život večita obnova, smisleni moćni tok. I ako pomislite nekada da ste sami i ne znate više kud, poslušajte, dobro upamtite, da je ovaj kraj vaša rasveta za večiti, plameni, pametni trud.

Autor je pisac iz Vučja


Bonus video

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 komentara

Ostavite odgovor na Mimi Odustani od odgovora