Celokupna svoja mudra saznanja Paskal je sažeo u ovoj rečenici: „Sve čovekove nesreće potiču iz jednog izvora – ne moći sedeti mirno u sobi.“ Niko me ne bije po ušima, ali đavo mi ne da mira – ne  mogu mirno sedeti u sobi – pa pišem ovu kolumnu, duboko svestan posledica.

Čitam prvu knjigu (od njih sedamnaest)  Prustovog romana „U traganju za minulim vrеmenom“, pod imenom „U Svanovom kraju” i na jednom mestu nađem divnu rečenicu:  Ima dana kad mi se čitanje novina čini veoma prijatno… Kada govore o stvarima ili o osobama koje nas zanimaju.Tako i mi Leskovčani! Kolika je samo komentatorska navala, po 197 komentara na „događaje“ koji se (ne) tiču nas Leskovčana (piksle, boja odeće, turizam i ugostiteljstvo, ko koga, s kim i kad, itd.), a koliko malo komentara, tri do četiri najviše, o nevoljama pojedinaca ili društva u celini! Zato kolumna o stvarima i osobama koje nas znimaju. O Leskovcu, prilikama u njemu i Leskovčanima.

I nastavak  Prustovih reči: Ja zameram novinama što nam svaki dan vezuju pažnju za beznačajne stvari. ‘Ajde, da izbegnemo beznačajne stvari! Koje? Pa, Srbiju. Beznačajna stvar je Srbija? Pa, da! Polako, samo polako. Znam, sada će vika, dreka i škrgut zubima. Da li je ovaj normalan?! Srbija i Leskovac su pupčano povezani! Jedno bez drugo ne može! Ko ima  vlast u Srbiji taj „mora” da bude glavni i u Leskovcu. A zašto? Kako zašto? Da što više pomogne svojim partijskim drugovima koji „vladaju” Leskovcem.  Ma, malo morgen – vice onaj ispod lipe. U EU, gde sam živeo šest godina (D), ima najmanje 1000 gradova,od glavnih do najmanjih, koji imaju lokalnu samoupravu neke druge partije, a ne partije na vlasti u samoj državi. Pogotovo je tako u Italiji i Nemačkoj, pa sve fukcioniše kao švajcarski sat. Kada vodimo računa o sebi, porodici, deci, poslu, Leskovcu, mi vodimo najviše računa o Srbiji. Nas treba samo da „boli“ i interesuje Leskovac, pa BOG DA NAS VIDI! O Srbiji neka vode računa i pišu bolji, pametniji, obrazovaniji, visočiji, lepši – nego što sam ja. O Srbiji-Sprdiji, međunarodnim stvarima, velikim belosvetskim temama, samo ljudi iz sadašnje i bivše vlasti, a naknadne pameti: bivši poslanici, bivši odbornici, bivši načelnici, ljudi iz BG-a, eksperti za sve i svašta, tj. ništa; naša leskovačka svakodnevica, dokolica i ljudi u njoj, neka pripadnu meni. Ozbiljno mislim!

Leskovac je, želeći da živi sam za sebe, dakle u nekoj vrsti izolacije, izgradio i način ponašanja, način života, pa su se i ljudi u njemu počeli ponašati različito u odnosu na neki normalan svet. Naravno da je interes tih ljudi postao zakatančen Leskovac, koji je dovoljan sam sebi i koji nema nikakvih kontakata s ostatkom sveta. Jer, ako bi Leskovac postao deo sveta, onda bi se obesmislila važnost  i moć pojedinaca u njemu. Nije to, nakaradno shvaćen, palanački duh. Ma, jok more, jok! To je samo naša leskovačka svakodnevica, koja svoje izvorišno napajanje nosi još od turskih vremena. Taj jajarsko-funjarski pristup, taj pasjanluk i poganluk, čiji je nosilac leskovačka čaršija, a uže jezgro „osmospratnica’’, postali su etaloni leskovačke svakodnevice. Svih vlasti! I crvenih, i žutih, i plavih, i Onih, i Ovih. Jer, ne mogu da verujem  da je leskovačka politička scena do te mere vulgarizovana i obesmišljena da je izgubila svakakav kompas,  pa da demokrate, a i cela DS, nekada vodeća politička partija u Leskovcu,  u svoj ovoj neviđenoj neprosvećenosti, bestijalnosti, neobrazovanju, prostakluku, agresivnosti i vlastodržačkoj bahatosti SNS stranke, a pogotovu njenih pojedinih, ako ne i svih, članova, ne prepoznaje ni mrvicu sopstvenih zasluga; koje su, neka bude rečeno, ogromne! Vi ste ih, gospodo demokrate, stvorili. Vi! Po vašem liku i delu! Od vas su učili kako se „vlada“ državom, kako manipuliše ljudima, kako se krade, kako se iskorišćavaju i disciplinuju mediji. Od vas su Sve naučili; ovde u Leskovcu – i prevazišli su vas. Najveća promena odigrala se u vrhu Grada: od seoskog đilkoša, zadriglog džimpir bicmana, u teget odelu, braon cipelama i belim čarapama, dobili smo gradskog džoljavog džibera – egzotičnu papigu u roze džemperu, zelenim pantalonama i bordo cipelama. Posle Tita, Tito! I To Tako Teče! Decenijama.  

Niko da se zapita kuda se denula toliko izvikana i u mitove opevana otmenost leskovačke duše, pa samim tim i leskovačke čaršije! Ako je nje uopšte i bilo… Nemoguće je da se ovde u Leskovcu zaboravilo – ako se ikada i znalo – da su učtivost, otmenost, odmerenost, tolerancija, uzdržanost, humanost, demokratija, drugarstvo, prijateljstvo – osnovni postulati građanskog bitisanja. Zašto se naša stvarnost svela na „Eh, što nekad beše!“? Zato što mi, Leskovčani, nikada nismo imali, a pogotovo sada nemamo, elitu; ni kulturnu, ni političku, ni privrednu, ni društvenu, ni intelektualnu, pa ni čaršijsko-kafansku. Nikakvu! Rezultat toga je da danas imamo to što i mamo! A šta to imamo?

Imamo odsustvo svih kriterijuma u svakoj pori društvenog, kulturnog i privrednog života; imamo totalnu opustošenost gradskih institucija; imamo, Leskovac koji je bio, ostao, jeste i biće: očajno, štrokavo, endemski jadno i bedno, a pogubno mesto za život. To je Leskovac, a gde smo mi sada? Nigde, tamo gde nam je mesto.

Da citiram šta rekoše dva Jovana (Cvijić i Rašković) o srpskom narodu, a što se naročito odnosi na nas Leskovčane: To je taj rajetinski mentalitet! Da pojasnim? Može. Dobro. Srpski narod podržava jedino svoju guzicu, ulaguje se i umiljava onome ko ga je tukao i ko namerava da ga zatre, a trsi se prema onome ko ga tretira bratski.

Mora da su dva Jovana istraživala karakteristike Leskovčana! 

Đorđe Valčić