Po povratku sa letovanja 22 radnika Džinsija dočekali su otkazi. Sedmoro od 22 radnika koji su prošlog petka dobili otkaze u kompaniji „Džinsi“ Leskovac, podneli su inspekciji rada, Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, kao i Odeljenju za investicije Ministarstva privrede prijave protiv direktora kompanije Jasina Deniza zbog, kako tvrde, kršenja prava radnika i nepoštovanja Ugovora i zakona o radu, a protiv njega najavljuju i privatne tužbe jer ih je, navodno, prevario i doveo u zabludu, a zatim otpustio.

Otpušteni radnici, nakon podnošenja ove prijave najavljuju i privatne tužbe protiv direktora .

„Prvenstveno zbog prevare i dovođenja u zabludu 22 radnika, ali i zbog kršenja prava radnika i nepoštovanja Ugovora o radu i zakona o radu. Na stranu to što kada se vratimo sa bolovanja, a to se često dešavalo, budemo kažnjavani jer smo se razboleli, prebacivani, po kazni, sa jedne linije na drugu, sa šivenja na peglanje, sa kinjenjem od strane šefova i slično. Dešavalo se da Turčin (Deniz – prim.nov) dođe i kaže nam: Kome se ne sviđa neka odmah ide na kapiju, imate Juru i Falke pa radite tamo. Sve smo to trpeli i ćutali, a ovo nam je hvala“, komentariše za juGmediu jedna od otupštenih radnica.

Tri dana nakon toga, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, otvarajući Srpsko-turski poslovni forum, u okviru dvodnevne posete državno privredne delegacije Turske, zahvalio se turskom predsedniku Tajipu Redžepiju i investitorima iz Turske što ulažu u mestima gde drugi investitori nisu želeli, kao što su Lebane, Vladičin Han, Krupanj, Mali Zvornik, Leskovac.

Inače, podsećamo da, pored turske kompanije Džinsi, svoje pogone u Leskovcu imaju i britanski Aptiv Pakard i grčki Auto stop, a nekoliko godina pre Turaka u Leskovac su svoje fabrike otvorile nemačka kompanija Falke i korejska Jura.

Vučić je pozvao turske investitore da dođu u još većem broju u Srbiju, posebno da ulažu u banjski turizam, a privrednike Srbije da ulažu u Turskoj i „traže šansu“ na tom tržištu.

O stranim investitorima tih dana u Leskovcu je pričao i Dragan Đilas, ironično ili ne, onaj koji ih je prvi doveo u Leskovac, pa je pritom još i podsetio okupljene Leskovčane da žive u okrugu sa najnižim primanjima u Srbiji, i da to nije slučajno.

„Jer današnja vlast pretvara moju zemlju u koloniju, koja nikad nismo bili. Milijarde evra dajemo na kredite i potpisujemo poslove bez tendera sa Kinezima, Amerikancima i Turcima. Ni Nemcima nije tako loše pošto dobiše sve naše lekare, medicinske setre, vozače autobusa i majstore. Svi odoše kod njih, a kod nas za pet godina neće imati ko da vam da injekciju u Domu zdravlja. Vidim da i Englezima nije loše. Dobiju 10 miliona evra i zemljište ovde pa naprave fabriku i daju narodu platu od 35.000 dinara. Što u Engleskoj ne naprave fabriku sa platom od 35.000 dinara? Nisam ja nerealan i ne mislim da mi možemo da imamo platu od 2.000 evra kao u Nemačkoj, ali to može da bude nešto što je dostojno čoveka“, poručio je Đilas.

Istog dana kada su ovim radnicima iz Džinsija uručeni otkazi, na Festivalu mladih pozorišnih autora u Leskovcu odigrana je predstava “Pad” Kokana Mladenovića koja govori o  srpskim radnicima koji se na neobezbeđenim gradilištima u teškim uslovima i neretko radu na crno bore za golu egzistenciju svojih porodica.

U ovoj godini, do danas, na gradilištima širom Srbije poginulo je 40 radnika

Glavni glumac u predstavi Branislav Trifunović kaže da su na ideju sa Kokanom da naprave ovu predstavu došli nakon pogibije građevinskih radnika na gradilištu Beograda na vodi i objavljene vesti da je na srpskim gradilištima samo u prošloj godini poginulo 60  radnika.

Ali o tome se nešto i nije mnogo pisalo, već se i deset dana kasnije rapsravlja o tome da li je u toj predstavi Bane pocepao srpsku zastavu ili nije.

Ni reči o divnom pozorišnom festivalu. Ni reči više o nastradalim radnicima. Gurnuti su pod zastavu. Možda iz razloga što ih je samo na beogradskim gradilištima u 2017. godini nastradalo 39, dok su u 2018. godini poginula 53 radnika.

Zbog toga bih ovu priču završio upravo njegovim citatom iz teksta koji je objavljen tog kobnog dana, a koji je retko ko pročitao:

“Mi negde duboko u našem mentalitetu imamo to nešto podaničko, a strah je uvek ozbiljan protivnik za to da nam bude bolje. Taj radnik o kome mi ovde pričamo je ucenjen sa 30.000 dinara. Ne možete da očekujete od radnika da se pobuni za svoja prava u zemlji u kojoj ljudi nisu u stanju da žrtvuju ni 30.000 dinara. Dotle smo došli. Ogromna većina tako misli i ogromna većina ima taj stav da je bolje ne talasati. Ćuti. Ja sam to ‘ćuti’ upućeno meni za poslednjih 15 godina čuo toliko puta da sam ih svaki put poslušao i da mi je svako dao po dinar za to  ‘ćuti’, ne bih živeo ovde nego bih imao dvorac u Monte Karlu”.