Bez laveža, bez laganog hoda kojeg su moja čula prepoznavala i na daljinu, čak i bez mirisa jer je u svojim čistim dlakama uvek nosio zaostalu sapunicu, prišunjao se i u tren me ostavio bez mog omiljenog doručka, ma šta omiljenog, jedinog u to vreme koji nam se nudio sa trpeze.

Bio je to poveći okrajak vrelog vazdušastog kvasnog hleba kojeg je baka Milana, udovica sa svim koncima u svojim rukama, tek izvukla iz crepulje gde se pekao ispod vršnjika (plehani poklopac ovalnog oblika sa drškom, prekriven žarom i pepelom, kojim se pokriva crepulja prilikom pečenja hleba na ognjištu).

Po običaju, odvojila bi ga na dva dela kojeg je držala samo kora. Dok se vrelina pušila, poređala bi „prevreo“ sir, sklopila bi ga i pružila mi sendvič, hleb umešen brašnom iz vodenice „klepetuše“ i namazom od planinskog mleka sa popašenih livada među šumarcima.

BABA MILANA

„Doručkuj mila. Pazi da se ne sapleteš. I pazi da opet ne oguliš te tvoje cipele!“

Tim ili sličnim rečima me je svakoga jutra po drugi put u toku dana ispraćala u školu iza ugla naše kuće kovanice s kraja 19. veka. Moja baba koja je najviše volela sinovljevo prvenče, mene, iako „žensko“ i „tuđa kuća“.

Budila me je čajem od kamilice sa brašnjavim rukama „da stomak ima šta da vari“ dok se ne ispeče hleb.

Dok su druga deca iz svojih tkanih torbi sa šarama nalik pirotskim ćilimima oivičene pride kićankama, izvlačila zavežljaje s doručkom, ja sam trčala do kuće i sa prvih stepenika vikala: Baba, je,l gotovo?

U proleće, kada se isprazni sud sa spržom i nestane sušeno svinjsko meso koje tokom cele zime visi sa tavanice u posebnoj prostoriji, tada ne preostaje ništa drugo sem mleka i mlečnih proizvoda, prekiseljene turšuje iz ledenog vlažnog podruma, po koje zaostale tegle sa džemom od šipuraka što se čuva za palačinke, i ajvara koji mi se smuči već u decembru. Da, i jaja u svim kombinacijama.

Ali sir i kajmak iz „bučke“, kako su zvali u mom selu duboki drveni sud u kome se do besvesti mlatila obrana pavlaka dok se ne prtevori u kajmak, ili maslac, ne sećam se baš, bili su mi omilenji. Te nedelje jeo se sir, po rasporedu.

SIR

Silazim blagosloveno sa punim rukama niz stepenice od kamenih ravnih ploča. Te ploče kasnije su zamenjene betonskim, seoska kuća izgubila je originalnost, zidovi pregrađeni ciglom. Zapravo, nema više kuće u kojoj sam se rodila.

Čvrsto držim rub hleba sa sirom. Još ne grizem. Čekam da se nozdrve napune mirisima i da kroz otškrinutu kapiju izađem na sokak pun kamenja što ih je kiša s nabujalim potokom nanela dan ranije.

Topao, vlažan dan bez oblaka. Dok hodam moje crvene cipelice, svaka oguljena na vrhu, sijaju.

Približava se trenutak. Stanem, i grizem prvi zalogaj i slušam kako mi creva zavijaju. Ukus mi preplavljuje celo telo, skoro malaksalo od zadovoljstva. Žvaćem polako okrećući vilicu, s namerom da uživam što duže u tom prvom zalogaju, iako baka Milana nije škrtarila. Mešaju se mirisi hleba, sira i bagrema u cvatu iznad moje glave.

BELO DETINJSTVO

Ceo sokak je bio u bagremu, beo. Tu je ponajviše baš bagrem uspevao. Drvo bagrema bilo je najveće u našem dvorištu, mesto okupljanja, iako je niže bila velika jabuka „petrovka“, a ispod ogroman voćnjak sve do reke. Moje rano detinjstvo ima belu boju,  ili mi se samo čini sada u poznim godinama. Ali kada sklopim oči, bez onog parčeta hleba, ja samo vidim bele šljivike, kruške i jabuke u cvatu sa nijansama drugih boja, i beo bagrem.

PAS

Dok sam mljackala onaj prvi zalogaj, zažmurila sam, od zadovoljstva. Na pola puta od kuće do škole, celih 100 dečjih koraka, stajala sam, žvakala i žmurila spremajući se za svečani čin, za gutanje tog već sažvakanog zalogaja hleba sa sirom, ne sluteći šta mi se iz potaje sprema.

Odjednom osetim ruke bez tereta, lake kao pera, a potom čujem jedno jako – klap!

Celo moje bogatstvo ode u usta komšijinog kera, lovačkog psa žuto-belih sjanih dlaka koga je Aca Solunac negovao kao dete. Sada držim otvorene oči, i usta.

Zakašljah se, izlete sažvakani a ne i progutani zalogaj, bagrem iznad glave postade u mojim očima crn, nebo se zaoblači, a srce, kako sam kasnije baki objašnjavala, siđe u pete. Po prvi put sam se osetila nemoćno. Ker otrča putem sa mojim doručkom, školski odmor se bližio kraju, a ja još gladna.

Reših da se vratima nazad, trčeći, da molim baku Milanu za drugi okrajak hleba, makar i bez sira. Potrčah, ali se sapletoh od prvog kamena. Nisu me bolela krvava kolena i poderani laktovi, ni dlanovi od uboda bagremovog trnja, već one crvene cipelice jer sam ih dodatno ogulila i sa strane.

CIPELICE

Te cipelice, moje prve cipele u životu, kupio mi je na jesen tata u Beogradu, na nagovor svoje starije sestre a moje omiljene tetke, nedelju dana pre nego ću poći u drugi razred.

Mesecima sam spavala s njima. Opanke sam zamenila cipelicama, zamišljajući da sam, ni manje ni više nego – princeza , uz haljinice koje mi je od „cica“ i „flanela“ šila majka, iskusna šnajderka, od koje sam, valjda, nasledila dar.

No, to su u sledeće tri godine bile i jedine, zbog kazne što sam ih izgulila po kamenjarima, kao da sam ja kriva što su moji preci Crnotravci tokom masovnih seoba ponovo izabrali podplaninski kamenjar za svoj novi dom. Nove sam dobila tek kada su me upisali u peti razred u OŠ „Vasa Pelagić“ u Leskovcu. Ali tu više nije bilo radosti jer su svi nosili cipele, cvičke i patike. No, želja za lepim i neobičnim cipelama ostala je do danas…

U kuću, gde je baka Milana stavljalja drugi po redu hleb u crepulju, ušla sam skrušeno. Samo jedan pogled bio je dovoljan da pronicljiva planinka shvati šta se dogodilo. Nije me grdila. Ni reč. Rakijom što peče, obrisala mi je kolena, pomogla da se presvučem i da navučem gumene opanke, odlomila drugo parče već ohlađenog hleba, stavila po ustaljenom ritualu sir unutra i uz jedno skoro nečujno: Požuri, zvoni, ispratila me tužnim pogledom.

Znala je ta stroga a pravedna žena šta me čeka kada roditelji dođu sa njive. Znala sam i ja. Do škole, u onih 100 koraka, progutala sam sendvič, ovoga puta ukusa slame, i uspela da sednem u klupu pre nego je u učionicu ušao „strah i trepet“, učitelj Stanimir.

Moju bruku nisam ispričala drugaricama koje su danima tražile odgovor na pitanje: Gde su cipele?

BRUKA

Nisam smela reći da ih je  majka u besu bacila na đubre, a još manje da ispričam scenu u kojoj umalo da pojedem batine od kojih me spasila Milana krijući me iza svojih sukanja. Nosila ih je u slojevima. Odgovarala sam da su mi postale tesne, što jeste u neku ruku bilo tačno, i da ih čuvam za mlađu sestru.

Komšijinog psa sam zamrzla za sva vremena. Zapravo, lovila sam celog leta priliku da mu vratim milo za drago, da ga ošinem nekim drvetom, ali mi se nije pružila prilika. Kao da je osećao moj bes, bežao je, sklanjao se.

Uginuo je pre nego sam zauvek napustila rodnu kuću. Sećam se da je stari solunac, gospodin sede glave, plakao danima, isto kao što smo šest meseci kasnije plakale sestra i ja za našim psom Musom, koga je sestra, dve godine mlađa od mene, zvala Mussssa, mešajući još S i Š.

HLEB

Mnogo decenija kasnije, kada je kao bujica nadošla inflacija, mesila sam kvasni hleb i pekla ga u rerni belog „smederevca“, bez tepsije, dok je opori miris zagorelog brašna, kao podloga između testa i pleha, ispunjavao kuhinju.

Bio je tu, naravno, i sir.

Moja deca i moje društvo su obožavali taj hleb, ali ja u njemu nisam osećala onaj ukus babinog hleba ispod vršnjika. Kupila sam kasnije i crepulju i vršnjik, usavršavala se, no uzalud. Ukus iz detinjstva se nikada više nije vratio.

Ni sir, koga danas retko jedem, nema taj ukus. Ostao je tamo u onom belom kamenom sokaku, odneo ga komšijin ker i uništile moje izguljene cipele. Ili su to, možda, učinile decenije iz moje životne zbirke.

Tata ide u Nemačku