LESKOVAC – Mlada leskovačka glumica Petra Dimitrijević je pre dve i po godine završila Glumačku akademiju u Kosovskoj Mitrovici i već iz sebe ima desetak uloga u gradskom Narodnom pozorištu i dve na beogradskim daskama koje život znače.

I dok je maštala da napravi karijeru u glavnom gradu, kaže, nije ni sanjala da će životnu šansu dobiti u svom rodnom gradu.

Najdraža uloga koju je odigrala je Doroti u dečjoj predstavi „Čarobnjak iz Oza“, a najznačajnije u započetoj karijeri tri tumačenja različitih likova u popularnoj predstavi „Bizarno“. Obe predstave se igraju na sceni leskovačkog Narodnog pozorišta.

Danas, profesionalno iskusnija, gleda drugačije na život oko sebe i tvrdi da svaki mladi čovek ima šansu za uspeh u maloj sredini, te da samo treba da je dobro iskoristi.

„Moja želja je bila da neki svoj put i sreću ostvarim  u centru svih dešavanja,a  to je Beograd. Ipak, jedan poziv iz našeg pozorišta je promenio sve. Zvali su me da „uskočim“ u „Carevo novo odelo“. Imala sam rok od nekoliko sati da se spremim i vratim u Leskovac. Nekih pola sata sam sedela sama sa sobom i znala sam da ako kažem „Ne“ da ću da zatvorim sebi neka vrata, a nikad ne znaš šta te čeka iza. Ispalo je da me čeka najbolje“, priseća se ova mlada glumica.

Delove intervjua sa glumicom Petrom Dimitrijević možete pogledati ovde:

Petra je zadovoljna što se vratila u svoj rodni grad jer je dobila priliku da neprestano radi, za razliku od mnogih kolega sa njene klase.

„Mislim da to tako i treba da bude – da te tvoj grad odneguje i da iz njega kreneš da spoznaješ život. Niko me ne bi prihvatio na taj način kao što sam prihvaćena u ovom Narodnom pozorištu“, kaže Petra.

Njoj je žao što na godišnjem nivou na stotine mladih zauvek napusti Leskovac. Tvrdi da ovaj grad pruža šanse, samo ih treba prigrliti.

„Da citiram kolegu koji citira Moraviju u komadu „Bizarno“: Svako traži svoj raj tamo gde je drugom pakao. To je naš problem, da uvek verujemo da je negde drugde bolje i da su neka prošla vremena bila dobra. Mnogo smo počeli da spolja tražimo neke stvari. Ja sam to shvatila na akademiji. Novi Sad mi je bio  velika ljubav i želela sam da tamo studiram, a kada sam videla profesore u Mitrovici i naučila sve ono što su mi pružili, videla sam da se moj san ispunio upravo tamo dole“, ističe mlada glumica.

Kaže da zaboravljamo da je sve najbitnije zapravo u nama samima.

„I u Leskovu mogu da pogledam dobar film, pročitam dobru knjigu, slušam muziku koju volim, družim se sa ljudima sa kojima želim. To niko ne može da mi zabrani.Možda su uslovi negde bolji, finansije veće, ali to je samo nuspojava. Ono najbitnije je u nama i to moramo da negujemo gde god bili“, kaže Petra.

Žrtve su krive što trpe nasilje

Najbliži joj je, ali samo po godinama, u predstavi „Bizarno“ lik Ive, koju tumači. Kaže da nikada sama ne bi trpela nasilje i poručuje žrtvama da za to nema opravdanog razloga.

„Sa druge strane, naišla sam na dečka koji je na sred ulice tukao devojku. Pokušala sam da je odbranim, a ona mi je samo odbrusila – A šta se ti mešaš! Shvatila sam da ona ne želi pomoć“.

„Nikada ne bih kao ona trpela (priča o liku iz predstave, prim.prev) da me tuče dečko koji je mafijaš i nasilnik, samo zato što mi je kupio neki kafić u centru grada. To je ponižavajuće. U životu sam imala prilike da, nažalost, posmatram i takve situacije. Dešavalo se da ženi koju tuče muž pokuca policija na vrata. Onda je pitaju: A čiji je to stan u kojem Vas je tukao? Kada žena kaže da je njen oni joj odgovore: Pa, onda, neka Vas tuče – okrenu leđa, zatvore vrata i odu, a da je ne zaštite. Zato ponekad i razumem razloge zbog čega žrtve nasilja trpe svoje nasilnike, ali ne opravdavam. I osuđujem neodgovornost sistema koji mora da bude spreman da pomogne i zaštiti žene, decu i muškarce koji se nađu u takvim bespomoćnim situacijama.

Stanački puleni su tužni

Neodgovornost sistema, kako kaže, u poslednje vreme zalazi još dublje u sve pore društva. U Narodnom pozorištu trenutno nije zaposlena za stalno i ističe da je ne bi iznenadilo da se neko, preko partijske linije, možda zaposli pre nje.

„Ali ne bih bila ljuta. To je, nažalost, danas normalno i ja bih tom mladom čoveku čestitala. Ali, sve je to tužno. Ti mladi ljudi, koji postaju stranački aktivisti samo da bi došli do posla, su tužni. To znači da sami ne mogu bolje, da nisu možda dovoljno obrazovani, talentovani, da ne znaju drugačije. I onda očekuju da im stranka sve „završi“. A ništa nije bolje, verujte, od nagrade i priznanja za sopstveni rad, proliveni znoj i uloženi trud. I zbog toga sam srećna jer je u meni i mojim mladim kolegama upravo to prepoznao ceo kolektiv Narodnog pozorišta i pružio nam šansu“, zaključuje sa osmehom na licu u razgovoru za Jugmediu mlada glumica Petra Dimitrijević.

(Kraj) dum