U Osnovnoj školi “Milutin Smiljković” u Vinarcu kod Leskovca dečak koji je sada u petom razredu i devojčica koja pohađa  osmi, jesu brat i sestra, pohađaju nastavu sa IOP programima i deo su inkluzivnog obrazovanja u ovoj ustanovi od početka školovanja. Ova deca od prvog razreda su sa istim đacima, u istim učionicama i klupama gde sede. U školi je sve učinjeno  da oni budu prihvaćeni potpuno i bez zadrške.

Roditelji su ih svakodnevno dovodili i odvodili iz škole, a kada se dešavalo da malo zakasne iako sva deca odu, brižno su ih pazili i pomoćni radnici. Sada su već veliki i starija sestra zajedno sa bratom dolazi u školu.

“Svi u školi  dečaka su prihvatili na najbolji mogući način, od pomoćnih radnika do direktora škole. Posebno je imao bezrezervnu podršku drugova i drugarica iz razreda i zato je on napredovao u svom razvoju” , ovako počinje priču o svom đaku učiteljica Valentina Zdravković.

“Kada je pošao u školu jedva smo ga razumeli šta govori, a četvrti razred je završio prihvaćen kao sasvim normalno dete koje je komuniciralo sa svima na svoj način, skraćenim rečenicama i bez nekih izgovorenih glasova”, nastavlja priču učiteljica.

Naglašava da je uz pomoć stručnjaka, iz škole i kompetentnih ustanova, a zatim i ineterresorne komisije uspela da složi sve kockice, da roditelji dečaka, kao i ostale dece shvate na pravi način šta im valja činiti.

“Roditelji i sva deca, njih petnaestoro kompletno su sve uradili da se on tu ne oseti ni malo drugačiji”, nastavlja učiteljica.

“Deca su mi mnogo pomagala, naročito devojčice,  koje su me budno pratile, da ne kažem da su me imitirale, kada je dečak u pitanju. Svi su znali da treba da mu pomognu, bilo do njegovog odlaska u toalet, za užinu ili na časovima fizičkog”.

“On nije savladao čitanje i pisanje, iako sam ja na časovima bila posvećena tom detetu sto posto. On prepoznaje slova, na časovima dečak. Sa roditeljima sam imala izvanrednu saradnju, iako imaju i stariju devojčicu, takođe sa posebnim potrebama. Oni su izuzetno prepisuje ona koja on želi, voli muziku i crtanje i u tome se odlično snalazi. Naravno on je specifično dete, radi samo ono što on želi, dobar je posvećeni njima, oboma”, naglašava učiteljica Valetnitna.

Dečak je veoma vezan sa svoju učeriljici, pa I sada, u petom razredu, “Sada kako je krenuo u peti razred, tražei jepo hodncima škole i kada je vidi sreći nema kraja.

“Lepo jer počeo peti razred,  sarađujem i sa razrednom nastavnicom i ona zna da dečak voli da prošeta na času kroz učionicu i da sedne pored učitelja, da kod njega nema zabrana, vika, naredaba, nego prosto samo jedna lepa priča. On ume da se raduje, da saoseća, pratio je sve situacije na časovima i tačno znao ko su mu najbolji drug i drugarica.A najbolji drug mu je dečak koji se u prvom razredu plašio od njega”, nastavlja učiteljica .

“Dečak je sada još uvek u fazi posmatranja, nakon toga pripermiće se za njega IOP program i plan rada za peti razred, najpre za mesec dana, a potom i za tri”,kaže njegova razredna starešina Aleksandra Stojanović.

“Za sada, deca ga bolje poznaju nego nastavnici i dalje pomažu i njemu i nama. Desi se da nekada ne razumem reč koju je izgovorio, ali tu su drugovi koji odlično znaju šta je rekao”, objašnajva razredna nastavnica.

“Dečak je dobar, vidimo da sporo napreduje u učenju, a kada je u prepodnevnoj smeni oseća se bolje, ali kada je nastava popodne on biva malo uznemiren i tada ga mi pustimo da ide ranije kući”, objašnjava Stojanovićeva.

Dečak  voli da posećuje jednu kancelariju, a inače tačno zna ko je u kojoj prostoriji u školi. To je kancelarija direktora.

“Dečak svakog dana dolazi kod mene da se prijateljski zagrlimo i ispricamo.Pričamo o tome kakvi su nastavnici, kakvi su drugari prema njemu i kako mu je u skoli. Kad god ima nesto novo kod njega (garderoba, patike, parfem…) on dođe da mi se pohvali. Pre nekoliko dana pohvalio sam ga da mu lepo miriše dukserica. Sutradan je prvo došao kod mene da pomirišem njegov novi parfem. Ima slobodu i uvek je dobrodošao u moju kancelariju.On je najveći čovek, a naš doprinos je mali”, kaže direktor škole u Vinarcu Dejan Cakić.

SESTRA

Starija dečakova sestra se uključuje, zna da uradi zadatke koji su joj pripremljeni, zna da čita i piše ćirilicu, ali latinicu ne.

“U zavisnosti od toga koliko joj nastavnik pokloni pažnju od 10 do 15 minuta, da joj da zadatak da ga proveri i tako, treba oko 15 minuta od časa. Pomažu i njoj druga deca, ali ona ovde retko priča, kaže: da, hoću . Jako je mirna i poslušna i ako joj se da zadatak ona radi, ako ne zna, ne radi. U zavisnosti od nastavnika, ona nekada hoće da pita, a nekad neće”, objašnjava nam njena razredna nastavnica Snežana Jovanović.

Ona dodaje da je devojčica socijalizovana u potpunosti i da je to uspeh svih od učitelja, dece, nastavnika i sveg osoblja škole.

Devojčicin učitelj Ivan Petrović, iako je prošlo nekoliko godina od kada je ona bila prvi razred, kaže da je  bila izuzetno fino i mirno dete.

“Nikada nikakav problem nije postojao zbog nje niti ga je ona imala sa svima nama. Naprotiv, uvek je imala drugarice oko sebe na odmoru ili na ekskurziji, koje su je držale za ruke”, naglašava Petrović. On dodaje da je najveće interesovanje pokazala za crtanje, muzičko, ali i da je savladala azbuku”.

“Sa devojčicom je takođe rađeno po IOP programu i do četvrtog razreda i iako je za razliku od brata zatvorenija osoba, ona je bila pažljiva na časovima i nikada nije remetila nastavu ni zbog čega”, naglašava njen učitelj. I on roditelje ove dece opisuje kao izuzetno predane i pažljive.

U Osnovnoj školi u Vinarcu oformljeno je stručno veće koje je najvećim delom zaduženo da donosi odluke vezane za realizaciju inkluzivnog obrazovanja.

“Još prilikom polaska u vrtić tu decu, brata i sestru jednostavno nisam mogla da testiram, a kada je trebalo da pođu u prvi razred, obratila sam se stručnom veću, koje je ustvari tim za IOP, kao i učiteljima, i doneta je tada odluka da se sa njima krene u rad po posebnom programu.Taj poseban program podrazumeva da se u septembru deca samo posmatraju, da se utvrdi koja su njihova interesovanja ponašanja, potrebe, da se vidi koliko i šta znaju, kako se snalaze, jednom rečju postoji li mogućnost socijalizacije”, kaže pedagog osnovne škole u Vinarcu, Suzana Đorđević.

Svake godine škola je u obavezi da decu šalje na pregled gradskoj interesornoj komisiji, koja je sačinjena od psihologa, psihijatara, lekara.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Korak ka kompententnijoj inkuluziji“, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministartsvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“