Kako se desilo da naučimo našu decu da toliko mrze da su u stanju da pretuku i izbodu mladića nožem samo zbog toga što je nosio majicu sa antifašističkom porukom? Kako se desilo da su isti ti mladići (njih petorica), koji su zverski napali svog vršnjaka, pušteni da se brane sa slobode? Kako se desilo to da se na antifašističkom protesti zbog ovog događaja, koji se desio početkom ove nedelje na nišavskom keju u strogom centru grada, preživi nacističko salutiranje sa podignutom šakom uvis? Kako je moguće da se u Nišu, koji je u Drugom svetskom ratu postradao upravo od nacista, u gradu u kome je formiran prvi nacistički koncentracioni logor u Jugoslaviji, uzgoji sorta mladih fašista, čiji su dedovi i pradedovi ubijani od fašističke ruke? Kako se desilo da daleke 2019. godine deca mrze Cigane, pedere, crnce, migrante, Arape i sve što je iole drugačije?

Mnogo pitanja pred kojima stoji jeziva činjenica u obliku provokacije iz čijieg se grla prolamaju uzvici “Živeo Nedić”, “Živeo Ljotić”, kao i “Srbija Srbima”, dok prolazi povorka građana u antifašističkoj šetnji.

Eto, do juče sam bio ubeđen da je fašizam pobeđen, ali je očigledno da on svaki čas podiže glavu i pokušava da se vrati. A svako nekažnjavanje  fašizma me samo sa zebnjom uverava da fašizam više nije ideologija već sistemski integrisana mržnja koja služi tome da se interesi određene grupe stavljaju iznad određene zajednice, i možemo ga, eto,  prepoznati preko agresije koja se ispoljava kada takva grupacija deluje. To što se niko sem dela niške opozicije nije oglasio i osudio (skromno je reći) incident sa keja, koji je inače sav iscrtan nacističkim simbolima, zlokobno govori u prilog tome da fašizam danas i to ovde, pred našom kućom, na našem pragu, ima saveznike u ćutanju. Kako se to desilo?

Kako je moguće da je predsedniku države, citiram, “potpuno bezveze” to što se Albanci sa Kosova najozbiljnije spremaju da svojoj teritoriji pripoje i Preševo, Bujanovac i Medveđu? Kako se desilo da je Aleksandru “potpuno bezveze” izjava predsednika privremenih prištinskih institucija Hašima Tačija da je san svakog Albanca da Kosovu pripoji Preševsku dolinu? Kako se desilo da je predsedniku bitnija turneja “Budućnost Srbije” od vanredne sednice Skupštine Kosovan a kojoj će se u ponedeljak razmatrati situaciju u kojoj žive Albanci u tri opštine– Preševu, Bujanovcu i Medveđi? Kako je moguće da Aleksandar ne shvata, da u toj budućnosti Srbije, možda već u utorak , postoji opasnost da Albanci sa juga, ohrabreni potezima svojih sunaronika iz Prištine,  isto kao i oni, proglase samootcepljenje? Kako  se desilo da je sve to “potpuno bezveze”?  I ne tako davno, i ondašnji političari su mislili da je „bezveze“ to što se krišom uvozi oružje preko bivše granica SRJ, a onda smo se iznenadili. Ne, ne zagovaram rat, daleko bilo, samo mislim da sve to nije ni bezveze ni naivno, a pitam se često šta beše sa srpskim lobistima u Americi i Evropi? Onaj Bler je izgleda pomogao samo u nestajanju opozicije u Srbiji. Pa da, tako su i prethodniici jurili opoziciju dok im se republike spremale za otcepljenje. Prethodnici, ma nisu, pa to su isti ljudi, samo su zamenjena mesta, mislim, po poliitčkoj snazi.

Kako smo došli i do toga da jedan političar albanske nacionalnosti sa juga Srbije tuži ministra iz Vlade Republike Srbije jer je Albance nazvao “Šiptarima”? Kako smo došli do toga da tužilac misli da da Vulinov jezik „nije samo proizvod sadašnjeg sistema u Srbiji“, već institucionalni podsticaj rastućem ksenofobičnom diskursu protiv manjina“, a pritom taj političar nije bilo koji Albanac već predsednik Nacionalnog saveta Albanaca? I namera nam nije da branim Vulina, daleko bilo, već da kažem da i Albanci iz Albanije nazivaju Šiptarima Albance u Srbiji. Ako ne verujete, gledajte albanske televizije. I, konaćno, kako smo došli do toga da se polako ali sigurno, u odnosima sa ovom nacionalnom manjinom vratimo na iste tenzije kao 1998. i 1999. godine?

Ako ostavimo po strani (kao i obično) to da nas baš briga za Albance i da je sve to “potpuno bezveze”, kako smo došli do toga da nas baš briga za našu decu? Kako se desilo da plafon na jednoj školi u Vučju, koji se srušio još pre četiri godine, menjamo na tri godine “jer je postao porozan”? Kako je moguće da je grad na njegovo renoviranje najpre bacio 3 miliona dinara para svih građana Leskovca, a zatim još toliko (i malo više) da popravi ono što je odavno bacio u đubre? Pitam se, da li neko, kod kuće, na poslu, na garaži (pa čak i onoj montažnoj), sem leskovačke vlasti, menja plafone na svake tri godine? I pitam se kako se smuljalo da u ovoj papazjaniji nema odgovornih? A laik je mogao da vidi one „tanačke“ vešalice za viseći plafon!

Kako se desilo to da učenici Osnovne škole “Josif Kostić” u Leskovcu treću godinu zaredom neće u septembru sesti u svoje klupe već će se potucati po raznim halama i improvizovanim učionicama raštrkanim po celom gradu? Kako je moguće da se još uvek nije pronašao odgovoran za izradu pogrešnog projekta? Kako se desilo to da direktor škole sa sebe spira odgovornost i tužaka drugare s kojima se privatno druži i naziva ih braćom, a toliko je u ime tih koje tužaka lagao roditelje? Kako gradonačelnik Leskovca ne shvata da je potpuno razumno to da bi rodtiljeima najbolje izvinjenje bilo da se kazne krivci za dvogodišnje potucanje po drugim školama i skraćene časove, za laž?

Ako već želite da se izvinite gradonačelniče, onda to učinite na pravi način: pronađite odgovorne za sve načinjenje propuste na radovima na rekonstrukciji ove škole, podnesite im prijave, a ako čine deo vlasti ili lokalne samouprave, zatražite da podnesu momentalne ostavke ili ih smenite. A roditelji će umeđuvremenu možda da se preispitaju kako smo došli do toga da su izgubili toleranciju i volju za praštanjem. Jer, gradonačelniče, mnogo puta ste se poslednjih godina izvinjavali svojim sugrađanima zbog tuđih propusta i grešaka, a koliko mi je poznato, niko od  njih nije zapravo odgovarao za svoje postupke.

Da, i molim vas, odgovorite nam vi, ako pre vas niko nije hteo ili smeo, šta u Direkiciji u Urbanizmu rade urbanisti, građevinski i drugi inženjeri, pravnici. Zašto se morala plaćati projektantska kuća iz Kruševca? I znate li da mnogi od tih leskovačkih stručnjaka imaju svoje projektantske kuće. Makar bi bolje u rukama držali santimetar i digitron i tačnije izmerili obim školske zgrade!