Mateja Beljan (32), novinar Telegrafa, koji je pet godina “pekao” zanat u Blicu, samo je na pola sata svratio u Leskovac na putu ka Grdeličkoj klisuri i vrativši se u Beograd napisao reportažu o gradu na Veternici, kratku sa mnoštvo fotografija, ali jednu od najlepših priča.

“Bio sam zadivljen najpre ljudima, toplim i srdačnim, svako je hteo da se rukuje i priča. Oduševio me i sam grad. Centar je skroman, ali čist i šarmatan. Između starih kuća, vila i poneke građevine u otomanskom stilu, uzdižu se soliteri. Tamo nema frke, ni buke, a ulicama koračaju lepe devojke. Malo sam provocirao oko roštilja, pa se jedan Leskovčanin naljutio”, priča Mateja koji od svega najviše voli putovanja i reportaže, uz to i odlično fotografiše. U slobodnom vremenu je – planinar.

U nastavku prenosimo njegov tekst

Foto: Mateja Beljan

„Je l’ mene slikaš“ smešio se jedan gospodin koji je sedeo na klupici u centru Leskovca, pružio mi je ruku i rekao da se zove Nole.

Nole, Foto: Mateja Beljan

Tako je to na jugu, toplo, bez ustezanja. Jedna Milica me je zagrlila, poljubila i naprtavili smo selfi. Kaže, „Ja do sutra mogu da se slikam! Kad ćeš da dođeš opet u Leskovac?“.

Grad je mali, ali živ – premda je posle Niša najveći u čitavom kraju, njegov centar je skroman, ali čist i šarmantan. Imeđu starih kuća, vila i poneke građevine u otomanskom stilu uzdižu se soliteri.

Između se nalaze trgići kojima ljudi lagano šetaju.

Nema frke, panike i buke kao u velikom gradu, ali ni one tužne sablasne slike gradova u izumiranju.

– Ja sam iz Lebana. Ovde u Leskovcu imamo sve što nam treba, bar 200.000 ljudi u okolini dolazi ovde. A u Niš idemo retko. Baš kad moramo u bolnicu, na primer – priča Nole.

Ako kao turista zalutate u Leskovac, nećete propustiti da fotografišete spomenik Tomi Zdravkoviću i prelepu zgradu Kaloderme, koja dominira centrom grada.

Kaloderma je dobila ime po kozmetičkom preparatu za negu kože, a bila je i upravni i proizvodni centar fabrike sapuna. Danas je ova lepotica Kulturni centar Leskovca.

Ipak, Leskovac je najpoznatiji po dobroj hrani i roštilju. Pa, gre’ota je uopšte kročiti ovde, a ne najesti se onako pošteno.

Pokušali smo malo i da isprovociramo Leskovčane u šali, pa da ih pitamo šta je bolje: niški ili leskovački roštilj.

– Vi mora da ste iz Niša, pa zato pitate. Čuveni je leskovački roštilj, mi brišemo Niš! Cela Srbija uzima zanat od nas – ponosan je Nole.

Znači, nema ručka bez mesa, upitasmo ga.

– Samo mesko ručkamo. Sad… to nije dobro kažu, treba malo i salate – iskren je Nole.

Ona poslovica „što južnije to tužnije“ definitivno pada u vodu. Što južnije, to veselije, a i čistije rekli bismo.

Možda nema monumentalnih građevina, velikih šetališta i grandioznih spomenika, ali ima duše i života.

Leskovac okupan suncem, dok lepe devojke koračaju gradom, a ljudi spremni da vam bez ustezanja pruže ruku kao neznancu, iskonska je lepota južne Srbije koju smo imali prilike da vidimo.

Tako da, dok prilazite centru grada starom i mnogo puta krpljenom kaldrmom, nemojte misliti da ste uzalud skrenuli sa auto-puta.

Svratite u Leskovac na dobru klopu, a možda steknete i neko novo prijateljstvo.

(Mateja Beljan)