KAKO SE MOLE U SELU BEZ BEZ CRKVE

U mom selu nije postojala crkva, pa nas je Bog zbog toga manje posećivao. Nije imao gde da nas okupi, a da se sa svakim od nas posebno zamlaćuje nije imao vremena. Naravno nismo imali ni parohijski dom, pa sve i da je imao volju da dođe ne bi imao gde da prenoći, a da jedan Bog spava pod vedrim nebom zaista ne priliči. Nismo imali ni diplomiranog veroučitelja, pa nikad nismo ni naučili kako se pravilno i po crkvenim propisima moli Svevišnjem.

Molili smo se tek po osećaju, po duši, onako kako smo znali i umeli. Možda je to bio drugi razlog što nas je Bog manje posećivao. I on je više voleo pismene, školovane, obrazovane, od nas neukih i nepismenih seljaka. Koliko sam pročitao izmedju redova i Bog voli poklone, a mi smo jedva sastavljali kraj sa krajem, sve i da je navratio mogli bi da ga ponudimo krompirom, razanim hlebom i možda šoljom mleka. Ni čime da ga dočekamo ni čime da ga ispratimo. Ja sve mislim da on iz sažaljenja nije dolazio u naše domove da koje čeljade posle njegovog obeda ne ostane gladno, no je svraćao kod bogataša gde ima i da se jede i da pretekne.

Moji najveći veroučitelji su bili moja baba, deda, majka, otac, strine, tetke, stričevi…

Autor teksta

„Nemoj da vrljaš tova parčence lebac, nekoj mož da nema ni tolko da izede“, govorila mi je baba.

„Odnesi ovuja maz i ova mlekce baba Rosi, mučena duša, a nigde nikoga nema“, gurala mi majka zavežljaj u ruke.

Otac me vodio da naučim kako se pušta brazda. „Da se raboti mora. Koje čovek može sam ne trebe da čeka da mu Bog uraboti, a i on sigurno ima považne rabote od naše seljačke muke“.

Sa stricem smo previjali oguljeno stablo mlade jabuke stavljajući mu na ranu svežu balegu uvezujući je krpama.

„I drvce ima dušu. Kolko mu dadeš, tolko će ti i vrne. Tova što krz njega ne teče krv ne znači da ništa ne oseća i da ga ne boli. Ko čovek isto, samo što ete ne odi. I životinjku narani, napoj, gulem je grej ko i čoveka da si gladnoga ostavil“.

„Čovek ni od svoje, sas muku stečeno, poneka, vajdu nema, a kamoli od ukradeno i oteto. Prokleto je tudž zalčak da izedeš, tudža gorčina neje blaga. Sve se na kraj na kantar turi, pa si svakoj po zaslugu dobije“, veleše strina.

„Nemoj da projdeš pored čoveka, a da mu se ne javiš, ako trebe stani, poorati, pogledaj kvo raboti. Mladoga posavetuj, staromu pomogni, blaga reč nikomu vrata neje zatvorila, sa svakoga stani, produmaj, nikomu se ne nasmej ako ima nekvu manu, nikomu se ne svetuj ako je u nevolju“, priča deda i kresivom kreše po onom belutku da zaspalu varnicu u njemu probudi i upali duvan.

A molili smo se kad smo stizali i vreme imali i kude smo se zatekli. Najviše za zdravje i za dečicu. Rekoh, kako smo znali i umeli, računali smo da je dobra namera bolja od sjaja ambalaže.

A kad pomislim malo bolje i nije da nismo imali crkvu i popa. Naša je svaka kuća bila crkva, naš je svaki čovek sveštenik bio.

 

Milko Stojković je rođen u selu Preslap, a živi u Smederevskoj Planci.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pretplati se
Obavesti o

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 Komentara
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Ivan
17.09.2021. 14:23

Izuzetno jednostavan I poucan clanak! Ziva istina! Najgore je glumatanje vere I obicaja,ovo je mnogo blize Bogu I istini!

Miroslav
17.09.2021. 15:18

Odličan tekst. Svaka čast!