Najveći kritičari srpskog novinarstva su danas upravo oni ljudi koji su ga uništili. Oni koji su se borili za demokratiju  i slobodu medija još daleke 2000. godine dozvolili su da oni koje su doveli na vlast usvoje takav Zakon o javnom informisanju koji je uništio pre svega lokalne medije i doveo do ruba egzistencije – do izumiranja.

Ćutali su i okretali glavu punih deset godina nakon pada diktatora na to što se gase lokalni medijski brendovi, što vlasništvo nad većinom preuzimaju ljudi koji ne znaju da čitaju i pišu i mirno posmatrali godinama te iste novinare kako se dave u govnima kojima sui h oni lično polili i krpe kraj sa krajem.

I kada se jedan šetač veteran iz tog vremena, imenom i  prezimenom Vjačeslav Nešić, koji se poput Vučića trudi da se u sve razume i sve meša (te je čas pozorišni kritičar, zatim kritičar medija, ponekad gradskih urbanista i ko zna čega još što mu nije struka), iz teksta u tekst na ovom portalu uporno bavi novinarskom profesijom  i laje po svojim sugrađanima  koji se bave ovom profesijom (ovako ili onako) na najpogrdniji mogući način, redno je da mu se u oči kaže – SRAM T E BILO!

Uvalili ste nas u govna i mirno gledali kako se davimo, i nije vam ni malo žao zbog toga

Prekrdašio si Vjačeslave. Prekrdašio si kada si poručio leskovačkim novinarima da bi trebalo da pojedu nešto kuvano. Prekardašio si kada si sve novinare, njih četrdesetak u ovom gradu, nazivao Barbarama. Prekrdašilo je jer si, pre nego što su ti ovi protesti dali snage da se okuražiš u pljuvanju po mojoj profesiji, ćutao i okretao glavu dok su nas ubijali.

Kao i  ostale koji sada traže nezavisne medije, i tebe je baš bolela ona stvar što je skoro svaki novinar u ovom gradu bio primoran da radi i tezgari po tabloidima, ne iz milošte, već zbog redovne crkavice od honorara kako bi mogli da prežive mesec, plate račune… Što tvoji sugrađani koji se trude da časno obavljaju novinarski posao krpe kraj sa krajem, da često rade, neprijavljeni ili za minimalac, često se ponižavaju i za bednih 5 do 10 hiljada izveštavajući za razne portale, čekajući na plate koje kasne i po sedam meseci.

Govorim o novinarima koji imaju višedecenijske karijere i svoj posao obavljaju časno, često su u isto vreme i kamermani i montažeri i fotografi i realizatori i lektori i prelamači novina i voditelji jutarnjeg programa ZA BEDNIH 20.000. To su ljudi, NOVINARČINE, koji nisu iz kruga dvojke, već terenci, koji prenose tačne informacije, majstori svog zanata, poniženi, dotučeni, izvređani, pa čak i sa tvoje strane.

To su oni koji ne „brste beogradsku politiku“ iz kruga dvojke. To su tvoji Leskovčani. To su oni koji se ne bave statistikom iz svojih toplih kancelarija i to nazivaju istraživačkim novinarstvom, već krvare na terenu.To su oni koji nisu dozvolili sebi da ih sa par desetina hiljada dinara potpkupi neki lokalni političar, to su oni koji ne kukaju za novac po stranim ambasadama i ne vode abrove, to su oni ko ne šuruju sa albanskim političarima sa Kosova i tako sebi obezbeđuju nekretnine a svoje saradnike drže na crno, to su isti oni koji su prinuđeni da tezgare ne u jednom nego u više tabloida da bi platili struju, a pritom se svakodnevno raspravljaju i svađaju sa beogradskim govnima u redakcijama istih tih tabloida koja im menjaju i kasape tekstove ne bi li pokušali da sačuvaju bar malo svog dostojanstva. To su isti oni novinari kojima samo zato što časno i pošteno obavljaju svoju profesiju može da preti svaka šuša na ulici, ali i lokalni moćnik koji u svojim rukama drži i sud i policiju i tužilaštvo.

I umesto da osudiš napade na novinare, ti raspaljuješ vatru, sudiš a nisi sudija, daješ savete a nisi ničiji savetnik, nisi ni novinar, niti znaš da daš definiciju vesti dok je ne izguglaš na Vikipediji, ali zato jako dobro znaš da etiketiraš, i upravo nam tako stavljaš metu na čelo.

A sa druge strane, pokušavaš da zabraniš redakciji juGmedie da objavljuje komentare ispod tvojih kolumni. E, to se naziva licemerjem i sramotom. Ali to je tvoja sramota!

Ništa lično Vjačeslave – sve je to “politika”, što bi rekao naš cenjeni gradonačelnik. A iskreno se nadam da ćemo se videti na sledećoj šetnji, kao na prvoj, prošetati ruku pod ruku kao dobre komšije jer se načelno svi ovde borimo za istu stvar, a to je sloboda. Svako na svoj način.