U OVAKVI DANAI, kad za nigde neje, jedva čekam da me tatko isprati za nešto do grad. Od uj’tru kad se probudim sam k’o na trnci dok čekam kad će mu nešto padne na pamet, što je mog’o milijon put da završi kad je bilo sunce i dvatrijes stepeni. Takoj i s’d.

Kiša je počela da vrne, pa stade. Legao sam i razmišljao o tome dokle će više da močka. Il’ padaj il’ nemoj padaš, mislim se. Tatko je uš’o u sobu k’o po običaj – na vrata. Blagim tonom me je upitao dokle mislim da se isprđujem po krevet, vidim li kol’ko je sati i imam li mozak. Dok je izlazio iz sobu nežno je privukao vrata. Reko’ iz šarke će izletiv.

Obuk’o sam se, pljusnuo po oči s ‘ladnu vodu, jer se nikoj neje setija da uključi bojler. Siš’o sam do kujnu. Majka je već pripremila prženo, a na astal je bio mesen ‘leb. Sir nemašemo. Seli smo bez reči. Tišinu je remetio jedino kompresor na zamrzivač koji se prejebao još prošlu nedelju. Tada smo zvali majstora, a sad smo ga, u sebi, psuvali što ne dođe.

Nakon što smo prožvakali našu trpezu tatko se u’vati za džep. Pošto sam prethodno primetio da u njega ne nosi šrafciger il’ parče od žicu znao sam da su to oni retki trenuci kad mi dava pare. Srce mi zaigra i u tom momentu mi se razdani, ali mi se u naredni već zgomni jer mu vido u drugu ruku računi. Struja, voda, đubre. I uplatnice za sud. Pa ga neki tužija.

Turio sam kišobran pod mišku i krenuo napolje. Na izlazu iz kuću ošinuo me je vetar sa svem kišu po oči. Dok progleda već beo na ulicu i uputi se prema centar.

Šetam se po ulubeni trotoari i raskopane ulice. Dok psujem računi i distribuciju pred oči mi prolaziv majstori koji su gi pravili. Pokušavam da procenim kol’ko su rakiju popili pre nego što se u’vatili za lopatu. Rupe od koje se po suvo vreme soplićam su se pod uticajem kiše koja serka danima pretvorile u bazeni. Oni su k’o golema ogledala čiju površinu uznemiri samo neko trčomočalo koje uleti u nji.

Zamišljen nisam ni primetio da spijem dok odim i ulećujem u najduboku baru od tri koje su mi preprečile put. Nakon što napuni noge, odzrnuh se da vidim koj mi se smeje. Srećom, po ovo gomnjivo vreme nikoj pametan ne ide.

Nastavio sam dalje dok se iz patike cedeše voda. U početak mi se javi neki neprijatan osećaj, al’ toj samo dok prsti na noge ne utrneše. Više nisam obraćao pažnju na bare. Dostig’o sam određeni nivo smirenosti, jer pomokar od ovoj ne mog da budem. Nisam se obazirao ni na toj što mi vetar iskrši kišobran, već sam ga zavrljačio u prvu kantu koju nađo.

Nakon stizanje na odredište, dok sam čekao pred šalter pun s ljudi, utehu mi je pružilo saznanje da u svemu ovome nisam sam. Bilo je tu još mokri i ušljiskani. Dok se voda cedila od kišobrani i jakne, strpljivo smo čekali da ne šalteruša otera u kurac što ne’amo sitno.

Ostavio sam pola tatkovu platu ovoj finoj ženi i uputio se nazad. Duhovni mir, koji sam na svom putu do poštu stek’o, prekinut je samo dok izređa sve po spisak na jednog s kola što me ušljiska.

Pre ulaska u kuću napravio sam retrospektivu na nogavice kako bi’ video kol’ko sam gi ušljiskaja. Pažnju mi je privuklo i blatište koje se navatalo na patike dok sam pokušavao da preripim jamu koju je Vodovod napravio na sred ulicu. Jakna beše mokrc mokra. Sve u svemu beo topinjak. Kada sa lakoćom utvrdi da sam se ubačkaja ko svinja, zakoračio sam u topli dom i turio stvari na pećku.

Tad me u’vati i temperatura. Za ništa čovek da te ne isprati, bodrio me je tatko.

Izvor:Koe ima po grad