NIŠ – Udruženje građana „Smart group” povodom Dana zaljubljenih poziva mlade književne stvaraoce da po jednu svoju ljubavnu pesmu pošalju na konkurs „Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju“.
Književnica Biljana Stanojević je predsednik žirija a konkurs je namenjen mladim književnim stvaraocima koji bi svojojm pesmom dali svoj pesnički doprinos obeležavanju praznika Dana zaljubljenih. Prispeli radovi javno će se proćitati i u toku godine izdaće se knjiga.
„SMART GROUP” priprema javnu promociju odabranih pesama na Dan zaljubljenih u Kancelariji za mlade grada Niša.
Mladi književni stvaroci svoje radove mogu da pošalju do 12. Februara na adresu info@smartgroup.rsililično da dostave u „SMART GROUP”
TPC „KALČA“, Obrenovićeva bblamela D – 96/1.
(Kraj)
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Ovo je priča koju sam negde pronašla medju svojim zabeleškama. Dopala mi se, pa pomislih, možda se i nekome od mojih prijatelja svidi.
ISPOVEDANJE
Zima je odavno uzela maha i uvukla se u sokake mog, bez ljudi pustog grada. Nije bilo toliko kasno, da bi život zamro pod zvezdama. Gurajući ruke dublje u džepove kaputa, jer sam ko zna koji put zaturila rukavice na dnu svoje torbe, pokušah da uvučem i vrat u isti taj kaput. Primetna graja jedinog deteta, čiji je kikot dočaravao mnoštvo glasića usred guste tišine, u momentu oboji zimsko popodne u uličici posred centra grada, koje je pretilo da i mene, kao poslednjeg namernika, otera to veče u topli dom moga stana.
Nije mi promaklo da je komšinica, starija gospodja, nekako u istom trenu izbacivala smeće, kada se osvrnula za detetom koje se vraćalo iz škole.
-Dobro veče, bio je kulturan dečak, sa nekih svojih desetak godina.
-Dobro veče, komšija, spremno ga dočeka baka pa šaljivo dobaci:
-Pa ti si isti otac, pljunuti On, i oslovi ga imenom.
A dečak, nimalo zatečen, kao iz topa, dok su mu dva crna bisera sijala svom bistrinom u pomrčini, uzvrati:
.Ali, baka Ružo, ja ću biti veći kad porastem, neću biti isti tata!
Sada sam već osetila tugu koja je svaki čas mogla prerasti u bol koja žiga posred grudi.
Ne znam šta se dalje sa njima dogadjalo, jer se toga časa cela ulica svim svojim mračnim teretom spustila na mene u kobnoj nameri da me poklopi i živu zatrpa. Koračala sam mehanički ka svom ulazu, ponavljajući grozničavo u sebi:
-Hoćeš, bićeš veći. Sigurno!
Nešto mi je uporno maglilo pogled, dok sam se udaljavala sa mesta svog zločina, na koji me je sudbina poslala, kao po kazni. Na pokajanje. Da se suočim sa mogućim posledicama svoje ljubavi.
~I~
Ne sećam se kako se sve hronološki odvijalo. Ali, slučaj je hteo da moju usamljenost zloupotrebi baš On. Ne verujem da je to bio pretežak zadatak za njega, s obzirom na njegov intelekt, godine iskustva i retke talente, kojima je plenio očaravajući prisutne oko sebe. Ipak, moja upornost da deceniju odbijam saradnju sa sopstvenim životom je imala gumi defekt. Toga dana je očigledno zatajio moj odrambeni mehanizam i ja sam popustila pred iskusnim provalnikom. Desilo se iznenada, jer sam se nesmotreno prepustila osećaju poverenja pred poznatim likom. Meni su, kao slobodnoj, bile dopuštene svakojake relacije, tešila se moja savest podsvesno. Ne i njemu. Medjutim, ko je u tom trenutku mario za to? Pred željom starom ravno 40 godina, sve je…
Ovija selski Romeo Čarli i Đulijetu Žake Kosara najbolje da ripnev u Moravu pa da zaštite od svojo nasilje
“ stU našim godinama prilike ne dolaze. Sve su ostale iza nas. Zaboravili smo njegov status i vratili se zajedno u neka bezbrižnija vremena, dokle dosežu naša sećanja. U detinjstvo. Neispunjeni snovi počeli su se ostvarivati.
Verovali smo da je to bio jedini put kada smo pokazali slabost. Ja sam bila ubedjena da se susret neće ponoviti. Ili bar ne na ovakav način. Ipak, ako je verovati starijima, koji nas uče da se nikad ne zaričemo ni u šta, godina nepriznavanja postojanja ičega medju nama, bila je svedočanstvo želje da budemo skupa.
Doduše, većinu tog vremena sam se durila, na sebe, na njega, na nas, izbegavajući da priznam, da mi smeta što je neko treći, čije ime nikad nismo pominjali, sve vreme bio tu, kraj nas. Želja da više budemo zajedno, činila je da budemo manje zajedno. Mučili smo jedno drugo, izbegavanjem istine.
Osećanja nikada nismo ni priznali naglas. Ostala su u onom prostoru u kojem smo se sastajali jednom nedeljno, tačno u isto vreme, obično vikendom, kada posvršavamo poslove, da niko ne zna. Poruke pre toga kratke, sa što manje tragova.Otključana vrata kroz koja se ušunjam, nakon čega On okrene ključ. Tiho se popnemo na sprat, da sused ne čuje korake mojih štiklica. Od svega obećanog da ćemo razgovarati, odgledati film, napisati nešto, pripremiti koktel, skoro da ništa nikada uradili nismo, sem onog u transu, što je kao nasušna potreba brisalo ljutnju i sve razloge razdora medju nama. Tu gde je počinjao susret, prestajao je razum.
~I~
Olakšanje koje sam osetila u svojoj rešenosti da se zauzmem za ostvarenje dečakovih snova, nadjačavalo je svaki drugi osećaj do tada. Vidjenje stvari iz ugla jednog nevinog deteta za mene je predstavljalo skidanje mog slepila u kojem sam živela.
-Pa on je divan, zaista isti On, mislila sam.
Njegova želja, da u svemu nadmaši oca, ,,da bude veći“, kako je i sam kazao, bila je važnija od naših neizgovorenih nadanja. Jer on je bio samo dete, kojem je bio potreban uzor, životan i stalno kraj njega, ne vitez iz smišljene bajke.
Iskupljenje je prva reč na koju sam pomislila. ,,Možeš ti to“, ponavljala sam rešena da sprečim i sebe i njega da se ikada više vidimo. Rešenje je bilo u pronalaženju načina da se toliko posvadjamo, uvredimo, toliko povredimo jedno drugo, da nikada više ne progovorimo. Bar ne u ovom životu.
~I~
Nisam birala reči. Znala sam da ga je svaka bolela. Ostavljao je poruke da dodjem i izvinim se. Slao ih je mesec dana. Za to vreme ja nisam odustajala. Bila sam sve…
Heej jako mi se dopala tvoja prica, pronasla sam se u njoj, da li bismo mogle da se cujemo?
„Kako bi bilo strašno kad bi ljudi bili potpuno sigurni da niko nikad neće saznati za njihova djela. Zaustavlja ih samo strah da će se sve saznati, a nikako savjest. I to nije strah od kazne, već strah od opšteg prezira.“
(Krug)
Dok sam rukom prevlačila preko korica rešena da zatvorim još jedno poglavlje života, bila sam svesna da će mnogi poželeti da me pročitaju još jednom, zarad istine. To je onaj osećaj kad znate da će te se delu vratiti kad sazrite Vi ili delo u Vama. Iskustva se broje predjenom kilometražom odnosa koje ste izgradili, dubinom veza po meri jačine boli, nakon njihovog raskida. Ne, ovo nije Njutnov zakon, ali duboko fizički zadire u tanke žice emocija svakog bića. I da! Navika se ne računa. Ona po prirodi stvari označava samo frekventnost, ponavljanje bitisanja sa nekim kog ne biste poželeli zauvek od prvog susreta.
~I~
Jer šta je slavnije od pogibije? To nije osvajanje trona, biti prvi odmah, sada, u konkurenciji najboljih. To je čekanje. Borba sa neizvesnošću u kojoj svake sekunde šanse protiv Vas rastu, obrnuto proporcionalno samopouzdanju herojstva, koje je posvadjano sa razumom. Onaj bezdan, bezvremeni, kada nema podrške, kada si sam, iza tebe nikog na vidiku, a pred tobom nadmoćniji, samo tako bi se mogao opisati trenutak mog samoubistva.
Oduvek sam prezirala sračunate, ali još više one luzere što ko crne kukavice oplakuju svoju sudbinu. Prvi su me nervirali jer nikad dovoljno nisu izmastiljarili da bi im bilo dosta. Uvek je neko imao više od njih. A drugi su na ledjima čekali da im pobeda stigne servirana. Ah, slatke li muke kad je tvoj udeo nečeg u čemu I drugi uživaju, veliki.
Zbog toga valjda mene ima na svim frontovima za druge. Nikad za sebe. Ispod baršuna se ni dodirom ne mogu osetiti ožiljci, kamo li pogledom. To samo velemajstor oseti već na propisnom rastojanju. A oni su retke zverke…
„Jadna deca pored takvih roditelja“
(Moj rodjak sa selo)
~I~
…Kad je već postalo nesnošljivo biti daleko na milimetar od željenog, odlučila sam da skočim u provaliju. S one strane nije bilo duginih boja, samo siva, ni zvuka, sem muzičke pauze, dok sam se približavala koracima sigurnim ko smrt. Najčarobniji osmeh nije silazio s mog lica, koje je slalo poruku divljenja raširenih ruku, zakopčanog srca. Kroz glavu mi je odzvanjala truba na pokret u boj za život. Ne opstanak, nego život. Jer ponekad, dodje vreme, kada shvatiš da možeš živeti samo kao mrtav, zato što je svaki dan bez njega značio da nisi živ. Bio je to jedini način da prestanem umirati svaki dan. I ako neko ne veruje da ima života posle smrti, neka se osvrne. Ponegde, ponekad ostavim pokoji trag. Kao dah. Ili bolje, kao duh.
~I~
Odložila sam knjigu na policu da sakupi dovoljno prašine, da listovi požute, da grinje pronadju dom. Jednom, nekada, zalistaće neko ove pričice, s nevericom u tudje ljubavi patnje I tada će, sigurna sam, razumeti sada neprevodive korake kojima je knjiga brižno ispisivana. I kad mastilo izbledi, ostaće zabeleženo mesto zavrnutim uvcetom na listu koji je označio prekretnicu. Kad su snovi zamrli, da probude realno poglavlje izjutra. Tu na tom mestu ostala su razmazana slova od kiše koja je te noći ispod krova padala.
https://www.facebook.com/kosarasanja.ilic?fref=ts
FUJ
nije ti lako, ali ima leka
„Za ovo nedeljno popodne jedna topla preporuka mojim prijateljima:
Ostanite otvoreni za saznajno, iskustveno, za kritiku, za oprost, drugačije viđenje, neki novi način, tuđu sreću i nesreću, otvoreni za bol i ljubav, za prijateljstva i oportuniste, da dajete i primate, samo ostanite otvoreni, jer svi oni kroz ista, Vaša vrata prolaze, kroz Vaš um, srce, oči i dušu. Neke ćete čuti osluškivanjem, druge osetiti dodirom, pojedini će Vam pomeriti pamet, od retkih će te obnevideti, ali svi , svi oni će, potpisujući se svojim tragom, ostati zauvek zabeleženi u Vama.
Ostanite otvoreni.“
A ja ti kažem:
ima SOVURO ne leka nego lepote
Ha, ha, kad on kritikuje nekog to je satira, šala, a kad drugi kritikuju njega eeee, to je zla osoba, Sučešće za ovoliku količinu životnog nezadovoljstva i glupiranja, trošenja vremena na nepoznate osobe. Opterećen si drugima kao da nema ko da ti okupira pažnju.