KAKO za veštačko klizalište treba pare i treba da znaš da klizaš, lokalna samouprava u saradnju sa majku prirodu je ovija dani ‘tela da omogući na svi da osetiv zimske čarolije, pa je na teritoriju grada omogućila prirodna klizališta kako bi građani mogli da ostavljav zubi po ulicu.

Nadležni u komunalnu policiju su se ovej godine trudili da svi trotoari uredno ostanev pod led pa su ga i na gazde od lokali nakrivili sa ‘iljado usmenih naloga da sneg pred radnju očistiv. Nakon što su se preduzetnici pomočali na nalozi, sve je bilo spremno za novu klizačku sezonu.

Usluge klizališta mog’o je da koristi svaki kog je prisvrbelo da se utepa jer ne mož’ mirno na dupe dom da si sedi. Nebitno dal’ je star il’ mlad, dal’ je krenuja u grad il’ za leb, svakom je data prilika da se skotrlja u neki jendek.
Padovi ili kršenje, imaju nekol’ko faze koje su navedene u nastavak i mogu da posluže kao putokaz na onija koji su zainteresovani da dođu u Leskovac i da padnev.

U prvu fazu naivni sugrađanin nailazi na zaleđenu površinu i ceni vu klizavost (klizavo/neje klizavo) kao i svoju sposobnost da površinu savlada (ću prođem/ce iskršim/more ću prođem pa ko’e bude).

Druga faza posledica je loše procene u prvu fazu i ona počinje kad lice zakorači na led. Tuj više nema vr’ćanje nazad. Do malopre razuman čovek u ovom trenutku postaje badile i kreće da po pre pregazi preko ljizgavo.

Nakon drugu ide odma’ i treća kad s’vatiš kol’ko si se zajebao i kad počnev noge da radiv napred – nazad. Uz uzvici „le le, le le“ lice pokušava da s trzaji tela i podignute ruke u stranu održi balans i izbegne da mu čoponjici odletiv u vazduh.

Al’ jebaja si majku ovaj led u Leskovac, mlogo klizav. Neuspeh u balansiranje povezan sa izlizane patike il’ cipele dovodi do toga da se čovek odma’ stropošta na zemlju ili da utrči nekom s klizeći na sred ulicu. Posmatrano sa strane na početak četvrte faze kraci se dizav na visinu od jedan metar, a s ruke mašemo dok ne poletimo. Guzica ne celo vreme vuče nadole. Subjektivni osećaj je da ne znamo ni kude ni je dupe, a ni kude ni je glava. Mozak se ubrzava do neslućenih brzina i misli se smenjuju od toga dal’ smo isključili grejalicu kad smo iskočili iz kuću do toj za ko’e da se u’vatimo da bi ublažili utepuvanje.

Završetak procesa izdizanja je kad se rasprosteš na ulicu ko ponjava. Tuj je i kraj četvrte faze.

Prve sekunde nakon udarac od dzemlju su vrlo bitne da se orijentišete po koj svet odite i da konstantujete kol’ko ste se utepali. A posle tražite kude su vi odleteli tašnja, mobilni il’ kapa i gledate neste li još nekog osakatili dok ste padali. Leskovčani su nadaleko poznati po svoju humanos’ pa će vi uvek neki pritrči da ve podigne i da vi potvrdi da ste padnuli s rečenicu: „Ne li se utepa?“

Kraj ove pete faze, koja počinje u momenat kad se zašljepošete na ulicu, završava se s osmeh kojim pokazujete da ve ne boli ništa što ste iskršili. I dok vi svitke na oči idev neizvesno je dal’ će idete direk’no u bolnicu il’ će se očukate pa će si idete dom.

Izvesno je jedino toj da će vi se svi smejev.

(Kraj)