Kada komentarišemo pod svojim imenom, a Leskovac je mali grad i svi se skoro znamo, nismo potpuno, do koske, iskreni; malo zabušavamo, ilidžujemo, ima doze licemerstva, kukavičluka, podilaženja, poltronstva, dvoličnosti.

(Reč komentarluk pozajmio sam od Basare. Ostalo je moje.)

Postoje različita mišljenja o tome da li treba puštati komentare samo s punim imenom i prezimenom ili se može komentarisati s nikom? Odmah da se izjasnim: ko kako hoće, neka komentariše. Kako mu drago. Pod svojim imenom, ako. Koristeći neki nik, može! Kome je kako volja, neka tako i komentariše.

Kada komentarišemo pod svojim imenom, a Leskovac je mali grad i svi se skoro znamo, nismo potpuno, do koske, iskreni; malo zabušavamo, ilidžujemo, ima doze licemerstva, kukavičluka, podilaženja, poltronstva, dvoličnosti. Hvalimo više nego što treba, a  koj je lud, nek veruje! Leskovčani smo?!

Kada komentarišemo nikom onda smo: otvoreniji, iskreniji, kritičniji, kažemo ono što mislimo; ali smo isto tako i zločesti, uvredljivi, maliciozni, zavidljivi, sebični, lažljivi, zlobni. Kudimo mnogo više nego što treba. Leskovčani smo?!

Pošto nas je sirotinja ametom utepala, komentari pod nikom mu dođu kao seanse kod „doktora za glavu“.

Legneš na onaj crni kožni kauč, pa pričaj šta ti padne na mozak. Od „trauma u detinjstvu“- zatoj nesi završio školu i nesi Grand zvezda, do  mobinga u stranci i na radnom mestu. Pa ne samo to! Sve ono što ne možemo, nećemo ili ne smemo da kažemo ženi, mužu, deci, šefu, ljubavnom partneru, komšiluku – mi istresemo paškulji u komentar. Ček, da vidiv! Da im JA kažem!

Komentari pod nikom izum starih Grka

Međutim, nije komentarisanje nikom leskovački izum. Ma jok, more! Još su stari Grci, Heleni, tajno presuđivali svojim sugrađanima.

U starogrčkim, antičkim gradovima-polisima,  na njihovim centralnim trgovima, agorama, bili su postavljeni veliki ćupovi u koje su građani tog polisa stavljali crepčiće od terakote, na kojima su bila ispisana imena najpopularnijeg i najnepopularnijeg građanina. Na kraju godine se prebroji sve što je napisano, pa najnepopularniji građanin tog polisa dobije „šut kartu“ i biva proteran iz grada, na neko vreme, „da provetri glavu“.

Gle, dešavalo se, ne tako retko, da se i najpopularniji građanin polisa najuri: da se ne usampasi i ne uobrazi. Preventivno, za svaki slučaj. Što je sigurno, sigurno! Tako su, čak, i Platon, i Aristotel bili najureni iz Atine (Platon čak prodat kao rob), a Sokrat, najumniji Atinjanin, osuđen na smrt. Na suđenje Sokratu došao je samo 501 čovek i od toga za smrt  tajno – nikom, izjasnio se 281 čovek, a protiv 220 i Sokrat je popio kukutu. Najumnijeg Rimljanina Seneku; Kaligulinog  pretora i vaspitača njegovog sina Nerona, tajno-nikom oklevetaju kao saučesnika   u zaveri i Neron ga osudi na smrt. Seneka prereže svoje arterije i tako sebi oduzme život!

Postoji i dilema: šta puštati od komentara?

Kad sam ja u pitanju i moje pisanije, ako ga uopšte neko čita i želi da komentariše, apsolutno sve. Bas sve! Najiskrenije molim, moju drugaricu Milicu da svaki komentar na moj tekst pusti na portal. Bez cenzure. Niko me nije bio po ušima ili terao silom  da javno iznosim svoja mišljenja. Kada sam se već prihvatio da to činim, bio sam potpuno svestan da sam stavio jajca u procep i da ćutim i trpim. Sam pao, sam se ubio!

Ad hominem bezobrazluk može. U komentarima možete napisati da sam: ćelav, razrok, da farbam kosu, da imam kutlajaste noge i klempave uši, da sam mali, da sam debeo, da sam loš i agresivan profesor, itd. Mogu odgovoriti: ne farbam kosu, visok sam 180 cm i  težak 85 kg, nemam klempave uši, nisam razrok i nemam kutlajaste noge, sve ove godine imam najviše ocene kao profesor i nisam agresivan, itd.            No, ja to dobro znam, NE VREDI PRAVDATI SE, jer vi imate univerzalan i TAČAN odgovor: „Ja te tako doživljavam“. Tačka!

Možete napisati da sam: budala, glup, neobrazovan, needukovan, homofob, pedofil, peder, lezbejka, nepismen, mamlaz, zatucan, ljigavac, idiot, magarčina razularena, kvazi-intelektualno djubre;

da radim za BIA, CIA, Mosad, Udbu, Oznu, MI6, KGB, NKVD, FBI, Sigurimi, Sekuritatea, Štazi, itd.!

Imate li  pravo na takvo mišljenje?

Da. I kada  niste u pravu? Tek tada. Sve sto kažete o meni  je tacno 100%. Od toga nema odbrane! Priznajem, bez iskustva Golog otoka. Zašto? Evo, zašto.

Velikom kralju i vojskovođi, Filipu Makedonskom, ocu Aleksandrovom, behu došli poslanici iz Atine. Saslušavši blagonaklono poslanike, Filip im reče: „Kažite mi šta mogu da učinim što bi bilo drago Atinjanima?“ Demohar prihvati tu reč i odgovori: „Da se obesiš.“ Ovo je izazvalo gnušanje ostalih poslanika; Filip naredi da ućute i Demohara puste zdravog kući. „A, vi ostali poslanici, javite Atinjanima da su mnogo oholiji oni koji takve reči govore, nego ono koji ih bez osvete slušaju.“

Tu je i slučaj Antigona II Gonata, kralja Makedonije. Dva prosta vojnika ocenila su u svom razgovoru da je kralj neznalica i rđa. Antigon je sve ovo čuo pošto se između onoga koji je govorio i onoga koji je slušao nalazila samo tanka zavesa; on lako podiže zavesu i reče im: „Odlazite dalje da vas kralj ne čuje.“

Pa, kad mogu veliki Antigon i još veći Filip Makedonski da budu toliko velikodušni, bez taštine i osvete, pa može valjda i Večko iz Saat malu da iskulira i otrpi sve što mu komentarluk napiše.

Ja imam odgovor: Izabrao sam gospodsku šutnju. (M.Krleža)

P.S. Šta je nepristojno i nevaspitano komentarisati u autorskim tekstovima – o tome sledeći put, ako Milica dozvoli.

Redakciji i čitaocima „Jugmedije“, kao i svim ljudima dobre volje: СРЕЋАН  ВЕЛИГДАН!

Др Вјачеслав  Нешић