Ljuma je dok je pripadala prizrenskoj ligi pocinila strasne zlocine nad Srpskim stanovnistvom.Ti iz ljume su zlo.

Trebali ste ga pročitati Karnegijev izveštaj, dosta je nepristrasan, ali rekla-kazala, svako izvlači brojke koje mu se sviđaju.
Tamo piše da su Turci uništili iz osvete 200 sela Makedoncima, spalili 12.000 kuća, silovali 3.000 žena, 4.700 ljudi zaklali i 71.000 ostavljeno bez krova nad glavom, a sve zbog pobuna 1897-1904.

The heroism of the rebels breaks itself against the superior force of the regular army. The fight-
ing ratio is one to thirteen, 26,000 to 351,000; there are a thousand deaths and,
in the final result, 200 villages ruined by Turkish vengeance, 12,000 houses burned,
3,000 women outraged, 4,700 inhabitants slain and 71,000 without a roof.
The first period of the struggle is at an end (1897-1904).

I piše da su Turci uveličavali svoje žrtve petotostruko:

Our Turkish witnesses place the total of killed at the improbable figure of 3,000 to 4,000 — a guesswork estimate. Our American and Bulgarian informants, who were both in a posi-
tion to make a careful calculation, placed the total of those killed in this proscrip-
tion at from seven to eight hundred.
The estimates given by Turks and Greeks, which range from 600 to 5,000 killed, are certainly exagger- ated. Our American informant, a cautious and fair-minded man, with a long
and intimate experience of Macedonia, believed that the number of killed in
the town was, at most two hundred.

Ovo je, inače, prvi put da se u modernoj istoriji stanovnici Makedonije nazivaju Makedoncima, a ne Srbima.

Novinea New York Times, prema Karnegijevom izveštaju, su zaključileo da „nijedna balkanska nacija nije pošteđena krivice“ za zlodela i kasniju nestabilnost u regionu.

..gde pogodi koliko je crnogorskih JUNAČINA poginulo na Mojkovcu.Ko da si bio tamo.Tačno ih poginulo 12 i sl.DVANAJEST vojnika crnogorske aermade.I sami crnogorci,oni pravi priznaju i srame se tog dogadjaha.
A,o „zverstvima“srpskih vojnika 1918g.trebao bi da znaš da je početkom te godine pohrlilo na hiljade dobrovoljaca(naši ih nisu hteli,al je komanda bila -regrutuj)i to onih čestitih i mnogo više onih koji su bacili plavi šinjel i izdali svog Cara Jošku.E,tada se deševaju takve stvari,a naročito u bugarskom gradiću Slivanu.
Zapamti PRAVI srpski vojnik je hrabar,čestit i nije zločinac.

Ђорђа Мартиновића су пpвoг маја у тpинaecт часова шиптарски
терористи сачекали на њиви Japугa и набили га на колац.
На врху колца била је флаша. Флаша је остала у утроби жртве.
С последњом снагом Ђорђе је стигао до пута и био пребачен у приштинску болницу, где је хитно обављена операција.
У тешкој животној ситуацији, када је у јавност већ процурела вест о догађају,Ђорђу Мартиновић долази у посету пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и приморава Ђорђа да призна да је он сам себе набио на флашу, јер је био хомосексуалац!?”

Новак Ивановић ће, у исповести за часопис „Интервју“ после годину дана, признати да га је на то натерао извесни генерал Стојановић. После тога, пуковник Ивановић добија прекоманду и сели се у Зрењанин.

Ђорђа Мартиновића из Приштине превозе на ВМА где пет лекара
oд угледa, на челу са доктором Ћерамилцем, потписују дијагнозу да самоповређивање те врсте није могућно. Тражи се супервештачење и на том вештачењу људи од медицинске струке потврђују да то није могућно. Затим се тражи супер- супер вештачење од словеначког академика Јанеза Малчинског из Љубљане који је званично написао да је самоповређивање могуће, али и да није могуће! На крају, Ђорђа Мартиновића пребацују у Лондон код дрПитера Холија, који га два пута оперише и јавно саопштава да самоповређивање није могуће. Због тога др Холи добија писмо од др Малчинског који му прети „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.

Милорад Бајић, аутор и режисер филмова о случају Мартиновић,
„Страх од истине“ и „Оптужујемо“, истиче да филмови никада нису приказани на Радио-телевизији Србије” због забране тадашњих првих људи РТС Душана Митевића и Милорада Вучелића”.

Sramota je to sto je pisao Momo Kapor. Medjutim, on je samo prepisivao, rec do reci, Oca nacije Dobricu Cosica. Ono sto smo mi, Srbi, radili Albancima To je strasno, strasno

Jovan Ducic:

Sinu tisućljetne kulture

Ti ne znade mreti kraj slomljenog maca,
Na poljima rodnim, braneci ih casno
Kitio si cvecem svakog osvajaca,
Pevajuc’ mu himne, bestidno I glasno.

Slobodu si vecno, zakržljala raso,
Cek’o da donesu tudji bajoneti,
Po gorama svojim tudja stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Sto balcakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karadjordje tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tudjinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mucki udar s ledja dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejaci naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu I Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije I ljuce opet da ti skuje,
Ciju li ceš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

U noći između 20. i 21. decembra 1943.god, četnici Avalskog korpusa Prvog bataljona Posavske brigade ubili su 68, nevinih ljudi, žitelja u selu Vraniću kod Beograda, na drugi dan Svetog Nikole, kada su krvnici znali da će svi biti u kućama . Klali su žene, decu, bebe.Satrli su 14 porodica, redom. Iz kuće, dede Stevana Pantića, nosioca Albanske spomenice, pobijeno je desetoro. Među njima četvoro dece, a maleni Ljuba, od nepune godine, izboden je i zaklan u kolevci. Selo Vranici je u Sumadiji, a zlocin na Sv. Nikolu najvecu srpsku slavu. Nista im nije, cetnicima sveto.
– Četnici, podeljeni u tri grupe od po 10 do 15 ubica, krenuli su od stare škole u Vraniću. Krvava staza smrti počela je od porodice Marka Mitrovića, gde je pobijeno njih petoro, pa redom po sedmoro Đorića i Ilića, po petoro Radosavljevića, Matića, Popovića, četvoro Savića, po troje Đoinčevića, Stepanovića, Todorovića, Đorića…
Obe sestre Katarina i Angelina Matic, silovane su, pa zaklane pred bratom i roditeljima. Od 68 žrtava te noći, 35 su bile žene i deca, a jedanaestoro dece bilo je mlađe od 15 godina.
Pokolju su vodili komandant bataljona narednik Spasoje Drenjanin Zeka, komandant brigade poručnik Kosta Marinković, i komandant korpusa major Sveta Trifković. Ponositi srpski oficiri, ravnogorci I Drazini cetnici. STRASNO. Srbijo, medju sljivama…E, to smo mi, Srbi. Nakacim gi na Crven Ban, za starije, a za mladje na Sebastijana Kurca. Nego da stanemo sa prepucavanjem, izaci ce na golemo.

Si ti i to gol na biciklu.Pasja groblja sirom Srbije postoje mozes li nesto napisati onjima komunjaro.

Januar

Tokom novogodišnjih praznika 1989. godine u sanduče pošte u Istoku ubačeni su od strane šiptarskih fašista i separatista leci, u kojima se Albanci pozivaju na oružani ustanak, a Srbima na Kosmetu preti se da što pre beže sa Kosova. Ovo je ponovo uznemirilo ionako nespokojne kosovometohijske Srbe. Organi bezbednosti, po običaju, kažu da „intenzivno rade“ na otkrivanju – i nikome ništa!

– 30. decembra 1988. Šiptar, komunistički omladinac, Naim Nišori napao je srpskog đaka Đuru Jovičića u Prizrenu i tom prilikom ga udario i psovao mu srpsku majku. Inače, u ovoj i drugim školama Prizrena česti su slučajevi nasrtaja na srpsku decu od strane đaka Šiptara. O tome svedoče nastavnici škole „Gani Čavdarbaši“, koji tvrde da su srpski učenici u stalnoj opasnosti od nasrtaja učenika Albanaca. Đak Mićo Kulić pri jednom takvom šiptarskom napadu umalo da nije izgubio oko, jer je gađan većom iglom pravo u oko. Izgleda da šiptarski učitelji i vođi dobro „vaspitavaju“ sebi naslednike u produžavanju zuluma i terora nad Srpskim hrišćanskim življem na Kosovu i Metohiji.

– 2. januara 1989. godine u selu Rogačici kod Kosovske Kamenice nepoznati šiptarski šovinisti i nacisti pocepali su 5 zastava, tj. sve osim albanske: 2 jugoslovenske, 1 srpsku, 1 tursku i 1 partijsku. Tako su radile nekad i ustaše.

– 3. januara 1989. oko 15:30 sati, na pruzi naspram Vučitrna kamenovan je poslovni voz koji je išao iz pravca Skoplja za Beograd. Voz su kamenovali zasad nepoznati (zasigurno mlađi Arbanasi, jer oni to godinama rade), i više lica u vozu je bilo povređeno. Šef SUP-a u Vučitrnu Enver Maćuni je izjavio da „ne raspolažemo tačnim podacima o broju voza niti o šteti, niti o broju povređenih. Kad budemo imali podatke o ovom ekscesu, blagovremeno ćemo obavestiti javnost“! („Jedinstvo“, 5.1. 1989).

– 5. januara 1989. medicinska sestra iz Vitine na Kosovu, Srpkinja Nataša Stojmenović, koju je jula 1988. godine na putu Trpeza-Klokot kod Vitine pokušao da siluje nepoznati Šiptar, iselila se sa Kosova. A evo zašto, kako sama piše: „I pored osećaja straha i nesigurnosti posle napada na mene, i to na otvorenom putu danju, želela sam ipak da ostanem u Vitini uverena da će organi SUP-a brzo pronaći drske napadače i da će oni biti adekvatno kažnjeni. Međutim, umesto da ja budem zaštićena i da primam reči utehe i ohrabrenja, ja sam postala žrtva nasilja i od strane samih organa bezbednosti (u Vitini), koji su me često pozivali u SUP, i provocirali da kažem čak i to da je napadač bio Srbin, umesto da se potrude da pronađu pravog krivca. Najpre su priveli neko psihički poremećeno lice iz Trpeze, a zatim su sve učinili da istragu usmere u drugom, pogrešnom pravcu, pa nije ni čudo što ni posle 6 meseci moj slučaj nije rasvetljen“. Eto kako funkcioniše komunistička i šiptarska vlast na Kosovu, koja je u antisrpskoj sprezi već pola veka!

– U opštini Mitrovica konstatovano je da se od januara do novembra 1988. godine iselilo pod pritiskom 206 Srba, a vratilo se samo 41 lice. Kako i ne bi jadni Srbi bežali sa Kosova kad su skoro svakodnevno ugroženi: pritiscima usmenim i pismenim, fizičkim i psihičkim napadima, zlodelima i zulumima kakve samo arnautska narav može da smisli i učini. Tako je konstatovano da je protiv Srba učinjeno, za to vreme, pet krivičnih dela, u kojima je oštećeno 7 Srba od strane Šiptara zatim je od 11 prekršaja bilo 9 na štetu Srba, a počinioci prekršaja su Albanci. U mesnoj zajednici Zvečan, gde je preko 90 % stanovništva Srba, najučestaliji su napadi na srpski živalj, zato da ih prisile da se iseljavanjem smanje i postanu slabiji i još nezaštićeniji. Mnoge srpske žalbe vlastima i sudovima na ovakve šiptarske zulume, uglavnom ostaju nerešene.

– 6. januara 1989. uveče, posle 5 sati, napadnuta je Srpkinja Slobodanka Vujović (40), prodavačica u Đurakovcu, od nepoznatog Šiptara. Napadač joj je s leća zatvorio oči, oborio je na zemlju i zadao joj nekoliko udaraca nogom po telu i glavi, a zatim je sa njenom tašnom pobegao. U tašni su bili ključevi od „Supermarketa“ gde radi, nešto novca i ličan dokumenta. Odeljenje javne bezbednosti u Istoku „intenzivno traga za napadačem“, a sam napadač je sutradan telefonom zvao napadnutu Slobodanku i pretio joj govoreći: „Ništa ti sinoć nisam uradio, što ću ti uraditi danas“. Njen suprug i ostale 4 porodice Vujovića u Đurakovcu smatraju da je ovaj napad delo šiptarskih siledžija, srpskih neprijatelja koji time hoće da ih nateraju na iseljavanje sa Kosmeta.

– Savez advokatskih komora Jugoslavije uputio je Vladi i Skupštini SFRJ protest zato što „na Kosovu ne postoji i ne funkcioniše pravni sistem“. Beogradski advokat Veljko Guberina tim povodom izjavljuje: „Ne mogu da se pomirim s tim da 40 godina posle oslobođenja, u drugoj polovini XX veka, u Pokrajini Kosovo ne postoji pravni sistem… Evo, samo jednog od drastičnih primera: Porodica Brnović u selu Donji Ratić kod Dečana: „Sin obavešten od svoje majke da je došao Albanac, ušao u kuću i iselio staru majku, uz reči: „Ovo je moje“. Sin doleteo, nalazi majku da sedi na panju, a Albanac u kući. I umesto da milicija odmah reši to pitanje, sin se dve godine sudi, i kada dobije presudu dolazi sa izvršiteljem da iseli Albanca, a ovaj iza cevi mitraljeza preti: „Ko priđe, biće pokošen“. Taj slučaj ni do danas nije rešen. Kakva je to zemlja u kojoj je tako nešto moguće?! … Kao pravnik sam 1981. godine smatrao da je na Kosovu najvažniji zadatak restitucija povređenih dobara i ličnosti. Ni slutio nisam da će doći do ovakvih novih povreda“, kaže Guberina.

– 12. januara 1989. uveče u selu Koretištu kod Gnjilana, gde žive većinom Srbi, održan je skup građana u znak protesta zbog nasilja Šiptara, i zbog gorkog iskustva seljaka Srba sa opštinom, kojom vladaju šiptarski uzurpatori. Srbi su na tom skupu izneli nepravde učinjene im prilikom eksproprijacije njihovih placeva. Zatim su vlasti tom selu oduzele staru zgradu škole i plac od 24 ara i dale ih Tekstilnom kombinatu. Orbi se naročito žale zbog maltretiranja njihove dece kada prolaze kroz novostvoreno naselje Gavran, gde decu srpsku izruguju i izlažu raznim neprijatnostima. Otežan je i rad Srbima na okolnim njivama kraj tog naselja, a posebno im se pričinjavaju velike poljske štete. Najteže ipak Srbima padaju pokušaji silovanja maloletnih srpskih devojčica i žena ovoga sela, kao i to da organi bezbednosti sporo ili nikako ne reaguju na sva ova nasilja.

– 14. januara 1989. oko 6 sati uveče u Kosovskoj Kamenici obijena je kuća Srbina Petra Novkovića, iz koje su nepoznati odneli tehničku robu, nakit i novac. U kući je razvaljen regal i oštećen drugi deo nameštaja. Sve se to dogodilo na stotinak metara od stanice milicije u Kosovskoj Kamenici. Srbi smatraju da ovo nije obična pljačka, nego napad na ovu srpsku porodicu koju žele zastrašiti, jer se ista bori za srpska prava i slobode na Kosovu.

– Tek polovinom januara 1989. podneta je krivična prijava protiv maloletnika Albanca A. R. (11) iz škole „Aca Marović“ u Prištini zbog osnovane sumnje da je 11. septembra 1988. bacio staru ručnu bombu ispred servisa „Obodin“ u Prištini. Bomba je prethodno bila pripremljena za aktiviranje (što mu je verovatno neki stariji Šiptar udesio i nagovorio ga. Bomba srećom nije odmah eksplodirala, a ovaj maloletnik je uhvaćen tek posle dužeg traganja.

– Polovinom januara 1989. Stanojku Mihajloviću, radniku iz Novog Sela kod Kosovske Vitine, koga je nedavno ranio lovačkom puškom Albanac Hisena Haljilji, pa je od toga on postao invalid, a uz to je i socijalno ugrožen, konačno je dodeljena pomoć sakupljena od mesnog samodoprinosa, da bi mogao da uvede struju u svoju kuću. Ovo je jedan od ređih slučajeva opštinske pomoći ugroženim, oštećenim i ranjenim Srbima na Kosovu i Metohiji.

– 19. januara 1989. na sednici Predsedništva u Peći iznet je sledeći podatak: Pre dva dana supruga Blagoja Petrovića, direktora fabrike obuće u Peći, našla je na vratima stana preteće pismo napisano ćirilicom, u kom piše: „Preti opasnost po život tebi i celoj porodici ukoliko se ne odselite iz Peći i sa Kosova, možda i Srbije i zemlje, zato što si nacionalista i šovinista za sve druge nacije osim za Srbe. Rok 1. februar 1989. godine“. U potpisu: „Porodica iz Preoca i Istinića – dve etnički čiste sredine“. I dodaje se: „Predaj ono oružje što imaš, za dva dana. Ukoliko ne predaš, biće ti pretres u stanu“. Ovakva drska pretnja, u kojoj su očigledno umešani šiptarski vlastodršci, uznemirila je mnoge srpske porodice u Peći. Na ovoj sednici je bilo reči i o pismu srpske porodice Garić iz sela Breženika kraj Peći koja navodi da je nakon ranjavanja Zorke Garić 1982. godine njena porodica neprestano uznemiravana od Šiptara.

– Novinar S. Stolić piše u prištinskom „Jedinstvu“ (23. 1. 1989) o zulumu jednog Šiptara, uz podršku opštinskih vlasti. Takvi su zulumi poznati samo iz turskog doba u nekom od pašaluka. Naime, u selu Radovojce kod Vitine srpski živalj nema više vode za piće, jer je jedini bunar u selu, koji se nalazi na seoskoj utrini, sebi lično prisvojio Šiptar Isuf Šaćiri i oko bunara ogradio još 15 ari visokim zidom Bunar postoji u selu više od sto godina i bio je svojina svih meštana, jer drugog sa pijaćom vodom u tom selu nema. Već godinu dana uzurpirao ga je ovaj Arnaut paša i kabadahija. Srbi meštani punih 7 meseci uporno traže od opštinskih vlasti da se uzurpirani bunar oslobodi, no opština, u kojoj vladaju Šiptari, potpuno se oglušuje o njihove molbe i žalbe.

– 21. januara 1989. uveče u samom centru Vučitrna napadnut je srpski dečak Vladimir Petrović i tučen od jednog punoletnog Šiptara. Pre toga je tu bila i grupa srpskih dečaka i razgovarala sa dve albanske devojčice, od kojih je jedna iz Vučitrna, a druga je njena gošća iz Prilepa. Njima su tada prišla dva punoletna mladića Albanca i provocirala ih i želeli da ih odvoje od devojčica. Devojčice su zamolile srpske dečake da ih otprate kući, što su ovi i učinili, a pri povratku je jednoga od njih, Vladimira Petrovića, napao odrasli Šiptar i vređao ga, a onda ga i udario pesnicom u leća i tako ošamario jako da je dečak pao na zemlju. Bežeći sa lica mesta, napadač je dovikivao: „Ne plašim se tvoga oca, iako radi u SUP-u“. Niko od prolaznika u osvetljenoj ulici nije prišao da zaštiti srpskog dečaka, niti da napadača identifikuje ili ga uhvati.

– U Đurakovcu kod Istoka za poslednje dve nedelje (sredinom januara 1989) bilo je 4 šiptarska napada na Srbe. Već smo spomenuli napad na Slobodanku Vujović (6. januara); Zatim je napadnut i vređan direktor škole u Đurakovcu Babović od profesora Šiptara Vazima Hesenija, a noću 22. januara 1989. na terasi istog Babovića ostavljena je pismena poruka ispisana latinicom sa flomasterom crvene boje: „Gotov si do 25. januara“ U noći 23. januara, negde oko ponoći, nepoznati napadač razbio je kamenom, veličine pesnice, staklo na prozoru stana Miuića Krasnića u Đurakovcu. Sve je ovo veoma uznemirilo srpski živalj u Đurakovcu i Istoku.

– Časopis „Obeležje“, koji na srpskom jeziku izlazi u Prištini, organizovao je naučni skup na temu „Zašto kosovska kriza traje toliko dugo“ (26-27. 1. 1989). Na skupu je učestvovalo oko 50 naučnih i javnih radnika Dr Dragomir Drašković je na skupu rekao sledeće reči o upotrebi pojma genocid: „Devedeset % indikatora iz rezolucije OUN, kojima se definiše pojam genocida, može se primeniti na stanje na Kosovu. Govoreći, dakle, o genocidu nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu mi to govorimo s potpunim pravom“.

– Meštani novobrdskog sela Prekovce održali su 29. januara 1989. godine zbor protesta protiv opštinskih vlasti Prištine, kojoj pripadaju, zato što se srpski kraj, Novo Brdo, u kojem je oko 80 % srpskog stanovništva, kao i njihovo selo Izvor, naročito zapostavljaju, a na Srbe toga kraja se vrši perfidni pritisak radi raseljavanja. U obližnjem rudniku „Novo Brdo“ i drugim okolnim rudnicima zaposleno je samo do 25 % radnika Srba a to je kraj kao što navedosmo, sa oko 80 % srpskog življa, a pri tom je i jako siromašan i zaostao.

– Već pune dve godine Srbinu Radoslavu Jevtiću iz sela Ljutoglava kod Prizrena stižu anonimne pisane pretnje da bi ga prisilili na iseljavanje iz svog rodnog kraja. Nepoznati anonimni zastrašivač potseća Jevtića na 1941. godinu kako su tada srpske kuće pljačkane i paljene, i preti mu da će sada biti mnogo strašnije, pa mu savetuje da što pre proda imanje i ode sa Kosova. Jevtić je ova anonimna pisma predao nadležnim organima, ali od toga najverovatnije nema ništa, Jer u sličnim hajkama na Srbe po Kosmetu često učestvuju baš Šiptari na položajima i u vlasti.

– 18. januara 1989. godine u Uroševcu je došlo do bezazlene dečje prepirke između sinova Šiptara Avni Ljatifija i šestogodišnjeg sina Srbina Momčila Nikolića, u ulici Lenjingradskoj br. 9, oko pola jedan u podne Tada je deci prišao Avni Ljatifi i brutalno išamarao srpsko dete. Kada je taj napad otac Nikolića prijavio miliciji, posle sat vremena na njega je nasrnuo brat Avnijev – Agim Ljatifi i pokušao da ga bije, ali je to sprečio milicionar Ajvaz Demija. Oba napadača Šiptara potom su kažnjeni sa jednomesečnim zatvorom od sudije za prekršaje.

Februar

– 3. februara 1989. oko ponoći u hotelu „Kosovo“ u Kosovu Polju Šiptar Agron Ademi je s uperenim pištoljem prišao stolu za kojim je sedeo Milan Jovanović sa svojim sestrama Snežanom i Miroslavom, rodom iz sela Orlane. Uz ove je sedeo i Jusuf Kamberi, milicionar, obučen u civilno odelo, pa je on sprečio krvoproliće i pripitom Ademiju oduzeo pištolj, za koji inače nije ni imao dozvolu, zbog čega je posle i kažnjen.

– Krajem januara 1989. Rahim Mustafa (39) iz sela Klobukare kod Prištine pretukao je maloletnika Srbina 3. B. iz istog sela i zato je kažnjen od sudije za prekršaje u Prištini. Razlog napada, tj. tuče ovog maloletnika od strane odraslog Šiptara bio je, veli milicija što je ovo srpsko dete prethodno bilo napalo sina Rahima Mustafe, pa je to šiptarsko dete odmah javilo ocu koji je izišao i pretukao srpsko dete. Razumljivo je da između srpske i šiptarske dece ima međusobnih dečjih čarki i tuča, ali nije bilo slučaja da roditelj Srbin zbog toga pretuče šiptarsko dete, dok ovakvih nasrtaja i siledžijstva, kao što je ovo navedeno, ima vrlo mnogo sa strane Albanaca prema srpskoj deci na Kosovu.

– Sredinom februara 1989. srpska porodica Uroša Lazića iz Novog Sela kod Vučitrna rešila je da se iseli sa Kosova zbog velike nepravde koju im je učinila vlast Šiptara na Kosmetu. Naime, prilikom komasacije zemljišta njima je, od 10 hektara zemlje od koje je živela mnogočlana porodica, oduzeto 7 hektara, a onda su vlasti od te njihove zemlje dodelile Albancima 2,5 hektara? Uzalud se Lazić žalio svima vlastima, „od Opštine do Federacije“, samo je džaba trošio vreme i pare na žalbe. „Ovakvim i drugim raznim psihološkim pritiscima, nekome (tj. Šiptarima) je stalo da se mi iselimo sa Kosova“, veli Urošev sin Miroljub Lazić. I drugi Srbi iz ovog sela kažu da, ako se iseli najbrojnija i najjača porodica Lazić, onda ćemo i mi malobrojni preostali Srbi morati da napustimo naše selo i naše Kosovo. To kaže i Srbin Janaćko Janaćković, kome je u tom programu komasacije šiptarska vlast dodelila 20 ari na srpskom pravoslavnom groblju! – Eto kako nezakonito i podmuklo deluje vlast na Kosmetu, ove protiv Srba, na jedan ili drugi način.

– Prema izveštaju Komisije Opštine Priština, tokom prošle 1988. godine iz Prištinske opštine se iselilo zvanično 489. Srba, tj. 24 porodice sa 78 članova i 411 pojedinaca, što je za 30 lica više nego prethodne 1987. godine. Među prisilno iseljenima ima 75 lica sa visokom i višom spremom i 149 lica koja su bila u stalnom radnom odnosu. Prema tome, jasno je da razlozi iseljavanja nisu neki „ekonomski uzroci“, nego brutalni pritisci Šiptarske većine i bezvlašće. Kao razlozi iseljavanja Srba navode se: ugrožavanje lične i imovinske sigurnosti, fizički napadi, pokušaji silovanja, skrnavljenje srpskih grobova i spomenika, a posebno pretnje Srbima od ilegalnih šiptarskih organizacija. Inače, prema zvaničnim podacima Komisije za tzv. Jugoslovenski program o Kosovu, tokom protekle 1987. godine sa čitavog Kosova se iselilo 2.828 Srba, a prethodne 1986. godine 3.291 srpsko lice. Ima nešto malo povratnika na Kosovo, ali je njihov broj vrlo mali.

– Polovinom februara 1989. takođe izveštavaju iz Prizrenske opštine: da su „konstatovali“ da su veliki delovi šuma i oranica i čak puteva na društvenom zemljištu, tj. državnom, jednostavno uzurpirali, komad po komad, mnogi Šiptari otimači, koji su na istima podigli svoje privatne kuće, vinograde i voćnjake. Najviše je, npr. uzurpirao Binak Taći, čuvar spomenika Bore i Ramiza u Prištini, koji je sebi prisvojio 2,5 hektara državne imovine. Inače, uzurpacija ima u selima: Žur, Koriša, Dušanovo, Landovica i Donja Srbica. Ukupno je do sada uzurpirano 375 hektara, a zvanični organi su uzurpatorima „oduzeli“ 219 hektara, ali su sva ta imanja i dalje ostala u rukama uzurpatora, od kojih neki drže uzurpiranu zemlju i 20 godina, ne plaćajući nikome porez ni ostale dažbine.

– 17. 2. 1989. u selu Opraškama kod Istoka, oko 14 sati, napadnuta je Srpkinja Dara Vučković (56), domaćica iz Koša. Dok je čuvala svoje koze u šumi, njoj je prišao nepoznati Šiptar i zapitao je za put do Koša i za nekog Idriza Nezirija, što je njoj bilo sumnjivo pa je ćutala. Onda ju je nepoznati Šiptar iznenada napao, uhvatio je za lice i oborio na zemlju. Ona je stala da zapomaže, pa je dotrčala Nikoleta Milovanović, a napadač je pobegao. Napad je prijavljen miliciji u Istoku, i za napadačem se, kao i obično, „intenzivno traga“. Sama Dara Vučković je rekla da: „Sve što imam od imovine, to su mi ove koze, i malo posne zemlje. Nas četvoro ukućana uglavnom se hranimo mlekom i hlebom. Posle ovog poniženja koje mi se dogodilo, prinuđena sam da prodam koze“. Na protestnom skupu Srba sela Koša rečeno je da su ovde bili i mnogi drugi napadi na Srbe u poslednje vreme. Tako je Raci Gašiću ukraden vo iz štale, a Radoslavu Obradoviću svinja. Radoje Popović je prinuđen da svoju zemlju obrađuje tek uz prisustvo milicije. Svi Srbi u selu govorili su o izgubljenom poverenju u „legalne organe vlasti“, jer su to uglavnom Šiptari, a iz turskih vremena je poznato da „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Posebno su uplašene žene Srpkinje, koje ne smeju slobodno ni da se kreću. Jovan Popović je rekao da ga stalno maltretira Šiptar Martin Fokaj i da mu često preti.

– Prištinsko „Jedinstvo“ od 20. 2. 1989. piše da se u Podujevskoj opštini iseljavanje Srba i dalje nastavlja, mada opštinski funkcioneri (Šiptari) tvrde da je „iseljavanje manjeg intenziteta u odnosu na prošlu godinu“, ali to je samo zato što je u Podujevu i okolini ionako Srba sve manje i manje. Nedavno su iseljavanje, zbog raznoraznih pritisaka, najavile još nekoliko Srpskih porodica iz samog Podujeva i okolnih sela. Inače, poznato je da su Šiptari u Podujevu najzagriženiji protiv Srba.

– 23. 2. 1989. oko tri sata popodne u Prištini, kod Zelene pijace i TV Prištine, fizički je napadnut Srbin Jovan Vitković (46), penzioner iz Prištine. Napao ga je nepoznati Šiptar i čvrstim predmetom mu naneo teške telesne povrede po glavi i telu. Napadač je pobegao u nepoznatom pravcu, a Vitković je prenet u Neurološku kliniku u Prištini u vrlo lošem zdravstvenom stanju. Vlasnica kafane „Sport“, pred kojom je ovaj Srbin napadnut, kaže da ga je napao gost ove kafane po imenu Fatmir, ali da nije bilo nikakvog razloga za taj napad na nedužnog čoveka. Ona još kaže da je ovaj napadač i ranije uznemiravao i pretio osoblju njene kafane i drugima.

– Oko 25. 2. 1989. Srbin dr Dragoljub Živković, profesor na Filosofskom fakultetu u Prištini, dobio je preteće pismo od ilegalne Šiptarske organizacije, posle svog prethodnog nastupa kao gost Radio Prištine („Jutarnji magazin“ II programa, 14. 2. 1989). Profesor je na radiju odgovarao na pitanja slušalaca, među kojima je bilo i Albanaca, koji su ga pitali o problemima na Univerzitetu, o zapošljavanju, o nacionalizmu na Kosovu itd. U pretećem pismu vređan je on i sav Srpski narod, kome je prorečen „skori sigurni kraj“, što će i „dočekati Albanci (ucenjivači) za još nekih 5-6 godina“! Od pisma se profesor Živković nije uplašio, ali veli: „Kao čovek, kao filosof i humanista posle ovoga ostajem u dilemi da li postoji šansa da kao takav učestvujem u menjanju stanja na Kosovu“. Inače, preteća pisma Srbima već decenijama sprovode kao metod nasilja Šiptari okupatori na Kosovu i Metohiji, ne samo u gradovima, nego i po selima. I dolepotpisani hroničar dobio je prošle godine jedno šiptarsko-ustaško preteće pismo.

– 25. 2. 1989. oko jedan sat popodne u Dečanima, u Fabrici masivnog nameštaja, izbio je požar u kotlarnici, dok su radnici bili na sastanku. Požar je brzo ugašen, ali je ostalo dosta nejasnih pitanja: Kako je uopšte došlo do požara kad se u ovoj fabrici već danima ne radi zbog „obustave rada“ u znak podrške Šiptarskim štrajkačima u rudniku Stari Trg kod Trepče. Zatim, kako je i ko ugasio požar, kad su radnici u to vreme bili na sastanku sa političarima? Ovakvih i sličnih sabotaža, ali i manipulacija sa njima i oko njih, ima vrlo često po Kosmetu, a cela Jugoslavija dnevno daje oko milion i po dolara za pomoć Kosovu! Najviše daje, naravno, sama Srbija.

– Upravo tih dana (sredina februara 1988), u strahu za svoju slobodu i sigurnost, zbog većih nemira u Dečanima oko šiptarskih „obustava rada“ i masovnih okupljanja u znak podrške rudarima u Trepči, iz dečanskog sela Ljumbarde iselile su se dve Srpske porodice: Šiško Perović, radnik u „Đeravici“ u Dečanima, sa 5 članova porodice, i Mladen Labović, radnik u fabrici u Dečanima, takođe sa 5 članova porodice. Oni su „otišli u Srbiju da potraže slobodu“. Miškov otac Batrić Perović, teško bolestan, ostao je u selu, ali kaže: „Ne želim da moj najmlađi sin i njegova deca dožive ono što je porodica Perović doživljavala 1941. godine na ovim prostorima“. – Eto, takva je sudbina Srba na Kosmetu, da se Šiptarske siledžije šire i šepure, izigravajući umišljenim „štrajkovima“ neke „žrtve“, a ustvari grubo ucenjujući ionako ugroženo Srpsko stanovništvo Kosova i celu Srbiju, pa i celu Jugoslaviju.

– Naime, slično događajima u novembru 1988. i sada u februaru 1989. (počev čak, kao neku vrstu „probe“, od 3. i 4. februara pa nastavivši od 21. do 27. februara 1989), Šiptari su započeli masovne „štrajkove“ i pobune u rudnicima Trepča i Stari Trg, zatim u Golešu i „Kišnici“ kod Gračanice, pa onda u niz fabrika i radnih kolektiva: Uroševca, Kačanika, Đakovice, Dečana i po drugim mestima Kosmeta. Epicentar je bio u rudniku Stari Trg, gde je od 21. 2. 1989. sišlo u rudarske Jame navodno oko 2.000 rudara (ustvari samo par stotina, koji su se smenjivali, ali tajno, jer pristup nisu dali nikome osim svojih poverljivih Albanaca) i nisu hteli da izađu dok im se ne ispune postavljeni „politički zahtevi“. Njima u podršku pridružili su se i mnogi drugi Šiptari, radnici i studenti, iz drugih krajeva Kosova, a dobili su podršku i od mnogih Hrvata i Slovenaca (čak i od Rimokatoličke crkve Hrvatske i Slovenije, koja se inače nikad nije setila da protestvuje protiv šiptarskog genocida nad Srbima, sprovođenog već decenijama na Kosmetu). Rudarima u Starom Trgu pokušali su da pomognu i da razgovaraju sa njima mnogi državni i partijski funkcioneri iz Srbije i Jugoslavije, ali su oni ostajali uporni. Celo Kosovo i Metohija bili su tih dana pod opsadnim stanjem, a naročito su bili uznemireni Srbi, jer se iza tih nereda njima spremalo samo veće zlo. Najzad, Jugoslovenska vlast je naredila zavođenje „vanrednog stanja na Kosovu“, izlazak vojnih jedinica na puteve Kosova, a rudari su izašli iz jama 27. 2. 1989. uveče. Novinari, kojima, osim šiptarskih i slovenačkih, nije bilo dozvoljeno ni približavanje Starom Trgu, već su tokom tih dana „samozatočenja“ trepčinih rudara Šiptara (kojima su odgovorili Srbi rudari u Leposaviću, sišavši u jame i radeći bez hrane i bez prekida, da pokažu da je to samo kamuflaža, Jer su Šiptari rudari tražili i „lekarsku pomoć“), – otkrili su da je po sredi neko manipulisanje rudarima i neka „velika gluma“, i farsa, što je, posle izlaska rudara i silaska specijalne komisije u jame, zaista i potvrđeno.

– U noći između 27. i 28. februara 1989. pred Skupštinom Jugoslavije u Beogradu, počeli su se okupljati najpre beogradski studenti, a zatim i radnici i sve veći broj građana – na protestni skup protiv šiptarskih podvala u Starom Trgu i na Kosmetu i protiv podmukle podrške Slovenije šiptarskim fašistima protiv stradajućeg Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Naime, 27. 2. 1989. uveče, dok su šiptarski „rudari-glumci“ izlazili iz rudarskih jama Staroga Trga (pri čemu su skrivene kamere nekih Nemaca i jednog beogradskog novinara, Plevnika, koji je inače rodom iz Slovenije, pa je kao takav bio pušten u rudnik Stari Trg, pokazale su da je sve to bila montirana farsa, jer su rudari u jamama leškarili, jeli banane i južno voće i smenjivali se u toj prestavi preko tajnih izlaza iz rudnika), u Ljubljani su, u Cankarjevom domu, Slovenački rukovodioci i drugi javni radnici održali skup „za podršku Šiptarima“, a protiv Srba i Srbije. Na ovom skupu izrečeno je mnogo ružnih kleveta protiv Srbije i Srpskog naroda, što je zatim, prilikom prenosa na TV Beograd, izazvalo opšti revolt i ogorčenje čitavog Srpskog naroda, pa je još tokom noći počelo protestno okupljanje pred Skupštinom SFRJ, tako da je sutradan (28. 2. 1989) sve do uveče bilo pred Skupštinom oko milion ljudi. U isto vreme u Skupštini je zasedalo državno i partijsko rukovodstvo, koje je tek uveče donelo odluku o „zavođenju vanrednog stanja“ na Kosovu i o izlasku vojske iz kasarni na puteve Kosova. Tom prilikom je narodu pred Skupštinom govorio i Slobodan Milošević, rekavši da je „sam Srpski narod najveća sila i garancija za Kosovo“ i da će „Srpski narod, sa ili bez Partije (komunističke), braniti i odbraniti Kosovo“. Ovaj svenarodni srpski skup upoređen je od srpskih književnika, koji su takođe uputili protest Jugoslaviji i Sloveniji zbog vređanja i ponižavanja Srpskog naroda, sa 27. martom 1941. godine. Istovremeno su počela i protestna okupljanja Kosovometohijskih Srba širom Kosmeta, kao i protesti Srba u Podgorici, Novom Sadu, Kninu, Nišu, Sarajevu i drugim mestima Među mnogim pred Skupštinu u Beograd stiglo je par hiljada Srba sa Kosova. Bilo je više protestnih parola, a među parolama pred Skupštinom u Beogradu („Ne damo Kosovo“, „Dole lažno bratstvo i jedinstvo“, „Idemo na Kosovo“, „Kletva Srpske majke neka stane sve one koji podržavaju teror na Kosovu“), možda je najkarakterističnija ova: „Sve je jasno“!

– Na protestnom skupu Srba u Uroševcu, 28. februara 1989. gde se okupilo nekoliko hiljada ogorčenih Srba radnika i naroda, i gde šiptarski funkcioneri nisu hteli dati ni ozvučenje, Srbin Dragan Živić, koji radi u Opštinskom sudu kao sudija za prekršaje, rekao je sledeće svedočenje o nefunkcionisanju sudstva na Kosmetu, gde Šiptari imaju glavnu reč: „Predsednik Opštinskog suda za prekršaje u Uroševcu, Isljam Musa, strogo vodi računa ko će suditi Srbima i Crnogorcima. On je oko sebe okupio nekoliko sudija albanske narodnosti i sa njima praktično sudi u veću, jer se nijedna presuda ni kazna ne izriče bez njegovog znanja. U Opštinskom sudu predsednik Rifat Abdulahu takođe ima slične aršine, a zna se da je on završio medresu i da je proletos proteran sa dužnosti predsednika u Štrpcu, baš zbog grešaka koje je počinio narodu Sirinićke župe (Srbima) kao sudija i predsednik suda“. – Eto samo jednog primera o sudstvu na Kosmetu, kako ono funkcioniše, kada uopšte funkcioniše.

Masovni protest Srba (jedan od mnogih) protiv nasilja Šiptara na Kosovu

– Zbog organizovanja onih poznatih manipulacija sa rudarima u Starom Trgu kod Trepče, koje su njihovi šiptarski rukovodioci lagali i obmanjivali, usledilo je zatim hapšenje nekih od rukovodioca rudnika Trepče i još nekih, a takođe i šiptarskog šefa Komunističke partije na Kosovu Azema Vlasija, za koga se otkrilo da je tajno posećivao rudare u jami Stari Trg i manipulisao čitavim tadašnjim pokretom Šiptara na Kosovu čiji je cilj bio otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije. Ova hapšenja nisu smirila situaciju, a Srbima su samo donela mnoge nove nevolje, kao što su: poznate šiptarske osvete i novi arnautski zulumi, pojedinačni i kolektivni.

– Za vreme ovih tragikomičnih postupaka Šiptara rudara i njihovih vođa i dirigenata iz pozadine, tokom februara 1989. šiptarski rukovodioci su u mnogim mestima terali radnike i narod, pa čak i đake, da okupljaju „pomoć za ugrožene rudare“ (što su licemerno činili i rimokatolici iz Hrvatske i Slovenije, koji se inače nikada ranije nisu setili ugroženih i progonjenih srpskih porodica na Kosmetu). Pri ovome je čak bilo prisiljavanja na „davanje pomoći“ i samih Srba i srpskih đaka. Tako je u Zemljoradničkoj zadruzi u Dečanima, 25. 2. 1989. Šiptar Idriz Cakaj terao radnicu Srpkinju Stanku Stijović da da „novčanu pomoć“ rudarima Starog Trga, a kada je ona to odbila, Šiptar je nju i Miška Blagojevića i Boška Birića brutalno napao i vređao najpogrdnijim rečima i njih i ceo Srpski narod. Posle razobličenja čitave ove farse, Idriz Cakaj je kažnjen sa 60 dana zatvora.

– Usled opšteg uznemirenja na Kosovu i Metohiji u ove februarske dane 1989. godine, mnoga srpska naselja u Uroševcu, Peći i drugim mestima, a takođe i mnoga sela oko Peći i Istoka, opet su uvela noćne straže, zbog straha od šiptarskog terora iz osvete što im farsa sa rudarima nije uspela kako su očekivali. Ali, pod pritiskom tih šiptarskih brutalnih demonstracija i direktnih pretnji Srbima na Kosmetu, ovih dana (krajem februara i početkom marta 1989) sa Kosova i Metohije pod pritiskom se iselilo nekoliko srpskih porodica, kao: porodica Ajdanić sa snahom i dva unuka iz Velikog Istoka (otišla je u Aranđelovac) i tako isto Velizar Padžanin, nastavnik iz Đurakovca (u Ivangrad) i Goran Burić, agronom iz Istoka (u Svetozarevo). Pojedinačne i grupne seobe sa Kosova i Metohije najavili su i drugi Srbi iz sela Koša, Osojana, Đurakovca, Istoka i Prekala a još nekih mesta, jer nemaju mira ni sigurnosti od svojih razjarenih suseda Šiptara, naročito kada izađu masovno na ulice i među njima zavlada duh rulje i čopora ili, da kažemo, psihologije infantilizma, koji se kod Šiptara pojavljuje u masi.

– 28. februara 1989. uveče oko 6 sati u Prizrenu napadnuta je Srpkinja Slađana Kostić (23). Napad je bio u samom centru grada, kod hotela „Turist“. Pre toga nju su pratila 3 mladića Šiptara i međusobno razgovarala šiptarski. Onda su joj dvojica stala sa strane a treći je prišao spreda, uhvatio je za grlo, pokidao joj ogrlicu i počeo je šutirati nogama. Rekli su joj glasno: „Ti si ćerka onog novinara i tebi nema mesta na Kosovu“. Slađana je inače kći novinara srpskog lista „Jedinstvo“ iz Prištine, a sama radi u Prizrenu. Ona se nekako istrgla i pobegla u zgradu „ZOIL Kosovo“ gde radi i o napadu ispričala svom kolegi Saši Vasiljeviću, koji je obavestio miliciju, te je ova došla i napadnutu Srpkinju saslušala. Milicija, po običaju „traga za napadačima“. A Slađanina majka Ljubica kaže: „Duboko sam zabrinuta što nam se sve događa od šiptarskih nacionalista i separatista. Sinoć su mi ćerku fizički napali i maltretirali, a sutra nam se može desiti nešto još teže“.

Наведени „стихови“ показују колико су тада припадници партизанског (комунистичког) покрета, до јуче Срби, постали једни од најљућих непријатеља и српске нације и православне вјере. Као потврду овом закључку, навешћемо неке наредбе и догађаје који су потом услиједили.
Да би се лакше схватиле наредбе злочиначког карактера, које су биле усмјерене према српском православном народу Љубомира, Требињске шуме, Зубаца и Попова поља у зиму 1942. године, наводимо наредбу КПЈ за Црну Гору од 5. фебруара 1942. године, коју су саставили Владо Мартиновић и Милован Ђилас:
Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов.
НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.
Владо Мартиновић – Бајица Милован Ђилас
Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:
„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме
Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије
Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу
Историја сад се пише да нијесмо Срби више.
Сава Ковачевић руководи се истим начелима као и Милован Ђилас и доноси исте наредбе, које у дјело спроводе Димитрије Булајић, Драгица Правица и многи други. Сава Ковачевић има свој пријеки суд од новембра 1941. до маја 1942. године.
ПОПОВО ЈЕ ИМАЛО ЛАЗА ПРИБИШИЋА
Пријеки суд Саве Ковачевића убио је двадесетшест Срба Граховљана. Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Кешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Као младић одлази на рад у Америку. Из Америке долази на позив своје Отаџбине 1914. године, и као добровољац у Српској војсци учествује у Великом рату, борећи се за крст часни и слободу златну. По извојеваној побједи и слободи постаје одборник у општини Грахово. Угледног домаћина Филипа Кешељевића сачекале су у засједи присталице Саве Ковачевића 22. новембра 1941. године и убиле.
Сава Ковачевић забрањује да се за убијеним Србима, у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Кешељевић и кћерка Видосава Кешељевић према православном обичају носе црнину. По њих долазе 17. марта 1942. године, и одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.
Сава Ковачевић свој пријеки суд премјешта из Грахова у требињску Ластву, 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју предводи Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Ковача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Ковачевић шаље јачу терористичку групу или тзв. „казнену експедицију“ коју предводи Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора.
Послије, ова казнена експедиција долази у Требињску шуму, средином јануара 1942. године, и креће у лов на угледне Србе православне вјероисповјести. У свом вршљању Булајићева експедиција долази у село Жаково 31. јануара 1942. године. Димитрије Булајић тада се смјестио у кућу Вукасовића у селу Жаково. Пратећи директиве Саве Ковачевића, он у Жакову издаје сулуду наредбу поповској партизанској чети и подбрдској партизанској чети да се 31. јануара 1942. године, у току ноћи изврши напад на италијански војни логор у селу Пољице-Попово, на италијанску посаду на мосту код овог села (мост је саградио Бан Петар Иванишевић из Пољица Попова), као и да се мост сруши, ради слабљења покретљивости италијанског тешког наоружања и возила.
Командир партизанске чете са подручја Попова поља Лазо Прибишић из поповског села Драчево супроставио се Димитрију Булајићу. Он није хтио провести у дјело наредбу Саве Ковачевића. Својим сарадницима је рекао: „НИКО НЕМА ПРАВО ДА ПРОВОДИ САМОВОЉУ НА НАШЕМ ТЕРЕНУ“.
Самовоља Саве Ковачевића, односно Димитрија Булајића у Поповом пољу није проведена, иако је планирана. Прибишић није дозволио напад на италијанску војску у Пољицу Попово и тиме је избјегао одмазду италијанске војске над православним српским становништвом овог дијела Попова поља.

Očigledno autor teksta sve zna pa čak i istoriju. Ne bi srpska vojska učinila bez razloga to što je učinila, ako je učinila. Isto važi i za Crnu Goru. Pa što bi se skoro 40 % stanovnika Crne Gore izjašnjavalo danas da su Srbi ako su Srbi činili zverstva nad njima. Meni su dedovi koji su prošli albansku golgotu pričali šta su im šiptari radili u zasedama dok su se povlačili prema Skadru. Da je bilo nekih zverstava od strane srpske vojske sigurno bi mi rekli. Ali ako ih je i bilo to je sigurno bila odmazda. Sada Srbi po nekim “ Srbima “ ispadoše zločinci i osvajači tuđih teritorija koji su te iste teritorije oslobodili od turskih osvajača, Austrougarske, Bugarske, Italije, Nemačke i omogućili im da danas imaju svoje države.