Živim u vlasotinačkom naselju Rosulja, koje je najvećim delom izgrađeno 80-ih godina 20.veka. Danas još ima poneka kuća u izgradnji, a koliko znam nema nijedna totalno napuštena, što nije retkost u starim delovima varoši. U našem kraju ima dosta dece, barem za srpske prilike, i ponekad objavim slike malih Rosuljaca sa natpisom – budućnost Vlasotinca.

Na 30-ak metara od mene žive „čika Vlada“ i „teta Stanica“ i to su komšije koje najmanje poznajem. Prolazim stalno pored njihove kuće i redovno im se javljam. Sa komšijom Vladom sam par puta prozborio nekoliko rečenica, a sa njegovom ženom ni toliko. Jednostavno nemam sa njima zajedničku temu. Nešto su mlađi od mojih roditelja, imaju oko 70 godina. Žive povučeno u kući građenoj pre 40-ak godina, ali bez dece, pa ne čudi što slabo komuniciraju sa okolinom. Od starih ljudi sam čuo da porodica treba imati bar jedno dete, tek da se „meša sa svetom“.

Puno je parova bez potomstva koji su druželjubivi, koji stalno putuju i tome slično, ali moje komšije nisu takve. Šta da se radi, nisu svi isti. Mogu samo da slutim kako su se osećali dok su se njihovim vršnjacima u komšiluku rađala deca, a kasnije i unuci.

Kada je počeo da se zahuktava novi talas korone, čuo sam da je i komšija Vlada oboleo. Poslednji put sam ga video kako biciklom, sa maskom na licu, juri niz ulicu. Stalno bombardovan novim podacima o zaraženim i zaboravio sam na njega. Pre dve sedmice majka mi reče da i komšinica Stanica dobila koronu. Samo sam pomislio kako su se oni zarazili kada su godinama „izolovani od sveta“.

Kasnije sam čuo da je Vlada prebačen u leskovačku bolnicu. Pozlilo mu u ambulanti i odvezao ga sanitet. Žena mu je ostala u ambulanti i kažu da je čekala svoj red da se pregleda. Medicinska sestra je više puta prozivla njeno ime, ali ona je nemo sedela u ćošku. Ljudi opterećeni svojom bolešću nisu ni primetili da neka starija žena u uglu sedi sama. Tek jedan poznanik, koji je predveče došao po rezultate, primeti da ju je još jutros video. Tako je nesrećna žena posle pregleda prebačena u Leskovac, a kasnije u Kruševac. Muž je u međuvremenu preminuo. Nekoliko dana je nastao tajac, za nju se ništa nije čulo, a na vratima kuće je zalepljena plakata za muža. I kada prođem pred kuće, samo pomislim šta li će biti sa njom. Kako je život surov i ne zna šta je dosta? Malo li su se oni mučili, pa im još fali korona?

I tako u petak, vraćam se u sumrak s posla, vidim zabrinutog komšiju kako puši na trotoaru, a u kući preko puta upaljeno svetlo. „Umrla je komšinica Stanica“. Reči me presekoše. Došli su rođaci da obaveste da je sutra sahrana.  Za deset dana zatvori se kuća.

Nek vam je laka crna zemlja, komšije, kada vam je život bio težak.