Od Bojnika se do Lapotinca stiže se preko pristojno asfaltiranog puta kroz Dragovac i Pridvoricu, a do njega vodi skretnica tamo gde počinje pentranje uz Đinđuško brdo, s desne strane, pa idući kilometar i po putem zrelim za novi asfalt, nailazi se na prve kuće sela u dolini.

This slideshow requires JavaScript.

Kroz ovo selo prolazila sam ranije i uvek bi mi se pogled prikovao na zelene i raskošne topole koje i ovo pustorečko selo Pusta reka deli na dva dela, pa bi sve drugo palo u peti plan. I ovoga puta su mi te topole prve pale u oči sa panoramskog pogleda, iako je lišće sa njih već otpalo, a kasnije će mi u selo reći da su sami meštani ponosni na njih i da se niko ne usuđuje da ih seče.

This slideshow requires JavaScript.

„Pre svega zato što su zajednička, seoska imovina, inače bi isekli“, smeje se žena ispred jedine prodavnice u selu Lapotincu.

„A nekada je ovde bilo pet prodavnica“, dodaje sa žaljenjem.

Već me prve kuće pri ulazu u selo zbunjuju. Fasade uređene kao i dvorišta i okućnice. „Lepo selo“, izgovoram glasno.

I zaista, selo Lapotince u opštini Bojnik zauzelo je najplodniji deo bojničke, odnosno, leskovačke kotline, odnosno, ravnicu, zemlju crnu kao vojvođansku, bar se tako vidi na slabom jesenjem suncu. Smestilo se s leve i desne strane duž glavnog puta, zbijeno je i, čini se da nema mahala, mada Lapotinčani selo dele na mahale – Centar, Graovce, Vranjance, Rupce i Goč mahalu, i samo oni znaju gde su „granice“ tih mhala.

„Jeste, bogati smo. Ja sam najbogatija baba u selu. Imam sve. Niko od mene nije bogatiji“, približava nam se starija i puna elana žena iz dvorišta preko puta prodavnice, nasmejano nas pozivajući u svoju kuću.

To je Milica Dimitrijević, najstarija meštanka sela Lapotince sa 93 godine.

Primećujemo da slabo čuje, ali shvatamo da voli društvo.

„Imam četiri ćerke, tri u Beogradu i jedna u Gornjem Matejvecu. Imam 12 praunuka i osam unuka. Ja sam najbogatija žena u Lapotincu“, priča veoma vitalna žena.

I zaista, da li selo Lapotince bogato selo?, pitam dok krećeno od jedine prodavnice na početku do kraja sela.

This slideshow requires JavaScript.

Sve vreme, tu preko Puste reke, koja više liči na potok, čuje su muzika.

„Slavlje posle dužeg vremena, veridba“, kaže čovek radujući se.

Pored nas promiču kuće i ljudi. Skoro svaka kuća ima traktor. Srećemo oca, sina i unuka. Kupili tele pa ga voze kući. Porodica Nikolić.

„Svi se ovde snalaze kako znaju i umeju. Svi radimo poljoprivredu, uglavnom proizvodimo žitarice i voće, a ko dodatno radi u nekoj opštinskoj i državnoj službi ili prima platu kod privatnika, to je još bolje i te kuće su malo imućnije“, pričaju nam iz ove porodice, koje zaustavljamo nasred puta.

Kao i u svakom selu, ovde se sudaraju vremena, stara i nova, sudeći bar po spoljašnjem izgledu, po kućama, po poljoprivrednim mašinama u dvorištima, po uređenim pomoćnim objektima. One nove su skromne i ne štrče kao u drugim selima. Tu su, međutim, i stare kuće na kojima ništa nije dodato 50, 60 godina, a ipak se živi u njima. Tu su i one napuštene, oronule.

„Odavde su se ljudi uvek iseljavali. Sećam se negde krajem ’48 i ’49. godine ljudi su se mnogo, s celim porodicama, iseljavali za Beograd, ali onda su kuće prodavali ovde nama po paprenim cenama. Sada više nema kome da se proda“, priča stariji čovek, koji tvrdi da je u to vreme bio dečak i da je više zapamtio o iseljavanju od svojih roditelja.

Pitamo za porodicu Đokić, koja se baš u to vreme iselila iz Lapotinca. Pominjem glavu kuće u to vreme i njegove sinove, ali ih se ovde niko ne seća.

„Mi ne pamtimo više ni one koji su se iselili pre desetak godina, a sele se, najviše mladi i najviše za Beograd. Stari nestaju, ostala je naša srednja generacija zarobljena ovde“, priča mlada žena na kraju sela.

A u Lapotincu sem prodavnice ima i jedno igralište i jedna škola i to velika, prelepa i zidana pre Drugog rata. Nju pohađa u četiri razreda tek dbadesetak dece i nešto manje u vrtiću u istoj školi. Selo ima i gradsku vodu, iz Brestovačkog jezera i to je lokalna samouprava Bojnik uspela da uradi pre tri godine. Čeka se i kanalizacija, ali se ne nada mnogo.

„Imamo i dve farme pilića, nisu velike, ali se preživljava“, priča baka na kraju sela.

„Zato ovako smrdi?“, pitam, dok me žena čudno gleda.

„Gde smrdi, nigde ne smrdi!“, kaže gotovo uvređeno.

Na odgovaramo, ali vraćajući se nazad, konstatujemo da su se verovatno navikli na taj neprijatni miris.

Ovde niko ništa ne traži, osim što nekolicine Roma, a oni ovde čine trećinu stanovnika, tvrde da nemaju put do svoje mahale i da deca gacaju u blatu i vodi kada idu do škole.

Međutim, sa glavnog puta se vidi da je par sokaka, bar na početku, asfaltirano i da je taj asfalt svežiji od onog glavnog, bušnog i popucalog.

This slideshow requires JavaScript.

No, da se vratimo prelepom školskom zdanju koje leži u debelom hladu dugodišnjih zimzelenih i drugih stabala, a u sredini velikog dvorišta je takođe veliki spomenik poginulim u Drugom i prvom svetskom ratu.

Ova škola podignuta je još 1928.godine i na njoj stoji spomen ploča sa obaveštenjem da je baš na tom mestu poginuo 1941. godine narodni heroj Žika Ilić Žuti, kao član OK SKOJ i to u prvoj četničko-partizanskoj bitci u tom kraju.

Škola je 1948. godine bila prepuna kao i pre Drgog rata, danas se koristi tek jedan njen deo, dok je drugi prazan u unutra oronuo. To je ujedno i najstarija i najlepša zgrada u selu Lapotince.

Inače, Lapotince je 1948. godine imalo, čak, 1.182 stanovnika, 2002. godine bilo je 647, a po popisu iz 2011. godine 529. Meštani tvrde da ih je sada oko tri stotine.

Ovaj medijski sadržaj sufinasirala je opština Bojnik. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva