Naša, ali i buduće generacije nosiće teret i  stideće se hotela „Beograd“, jednog od simbola i duše Leskovca, zbog njegovog vandalskog decenijskog uništavanja, zbog njegovog bola koji, sigurna sam, ovo zdanje oseća iako nije živo biće.

Zbog njegovih graditelja, zbog na stotine proslavljenih svadbi pod njegovim nekada raskošnim svodovima, drugarskih i maturskih večeri, balova, zbog prelepih terasa na kojima smo uživali, zbog uništavanja jednog boemskog mesta kakvo više ne postoji u gradu na Veternici.

Mesto na kome su se okupljali i mladi i stari, mesto gde se popilo prvo piće, prva kafa, naučili prvi disko koraci, mesto gde su se razmenjivale vesti i tračevi, mesto gde se najbolje jelo – uništeno je i raskomadano.

Deset godina nemi smo posmtrači, deset godina ne slušamo apel manjinskih akcionara, bivših radnika, koji su tražili da njime upravljaju, predviđajući mu sudbinu čiji se poslednji čin odigrao upravo danas sa drugim po redu požarom.

Jedno kultno mesto sa 280 postelja, sa tri prelepe sale, velikom kuhinjim, galerijama… pretvorili smo u ruinu, u stecište skitnica i narkomana.

Niko prstom nije mrdnuo, pravdajući se da to nije u nadležnosti grada, lokalne samouprave, države, koga već, pravdajući se privatnim vlasništvom, ne potezajući argument, koji stoji, da je taj hotel objekat od velikog društvenog interesa, ne potežući zakonske mehanizme za nesavesno gazdovanje, odnosno, nikakvo gazdovanje.

Prodali smo hotel Beograđanima koji su celo preduzeće HUP „Balkan“ uvukli u hipotekarne kredite i – otišli; Beograđane koje je za Leskovac i ljude koji su jeli ‘lebac od rada u tom hotelu i u tom Balkanu, briga kao za lanjski sneg.

Nisu samo uništili hotel “Beograd”, nego su nam na neki način oduzeli u kultnu “Dubočicu” i nacionalni restoran “Kozaru”, promenili lični opis centra Leskovca.

Ne, ne krivim njih, dalo im se.

Prozivam najpre tvorce bezdušnog Zakona o privatizaciji, ljude koji su se starali da se taj zakon sprovodi, razne veštački stvorene vladine agencije koje su služile za bogaćenje onih prvih i za masne plate činovnika. Prozivam lokalne vlasti i one prethodne, zbog njihovog nonšalatnog odnosa prema ovom problemu, ali i ovu sadašnju lokalnu vlast, koja je izdejstvovala kupovinu dve društvene fabrike u stečaju, odnosno lokacije za investitore, ali ih se hotel “Beograd” nije ticao, iako danas ovaj naš grad kuburi s nedostatkom smeštajnih kapaciteta.

Ponekad mislim da se to namerno uradilo, zbog profita privatnih hotelijera na račun nacionalnog dobra, mada, ponekad kažem sebi da grešim. Ipak, slušam glas naroda, a on se ne razlikuje mnogo od ovog mog ogorčenog glasa i bola, iako nisam rođena Leskovčanka. Jer, šta bi bilo da je, na primer, na isti način uništen hotel “Moskva” u Beogradu?

Sa ništa manjim bolom nismo prolazili ni kroz uništavanje naših fabrika iz kojih je otpuštena armija radnih ljudi, ali zabijanje poslednjeg eksera u hotel “Beograd” najsvežija je rana i zato, verovatno, u ovom momentu i najviše boli. Jer, kroz njega su prolazili i radnici i intelektualci i sirotinja i gospoda. On je bio vlasništvo svih nas.

I na kraju, ništa nam drugo ne preostaje nego da i dalje strepimo od novog požara i ćutke čekamo, s mladima koji se i ne sećaju uzavreleg života u hotelu “Beograd”, sve dok se ta duša Leskovca jednoga dana sama ne uruši ili je do temelja proguta neki novi požar.