Mislim da bi i tenkovi morali na remont posle samo par dana na seoskim putevima Jablaničkog okruga.

U poslednjih četiri, pet godina, praktikujem da vikendom, sa porodicom, provedem vrijeme obilazeći sela oko Leskovca. Moram priznati da mi je to, na neki način,  omiljeniji vid zabave od bilo kog drugog „zabavnog“ sadržaja koji nudi grad na Veternici.

Svašta možeš da vidiš prolazeći kroz „sjaj i bijedu“ srpskog sela na Jugu Srbije. Najčešće je u pitanju bijeda. To je prva asocijacija, koja vas dobrano uzdrma i onda se zapitate – Šta se ustvari desilo sa „zemljom seljaka, na brdovitom Balkanu“?

Elem, tokom tih krstarenja selima, volim i da se zaustavim i popričam sa seljanima. Zadovoljstvo je obostrano. Ja saznam nešto novo, a njima je zabavno da pričaju sa nekim, koji nije iz „njihovo selo“ (autor teksta je rodom iz BiH, prim.aut.). Kukali bi ti ljudi i čitavu noć, kada bi imali nekoga ko će da ih sluša (a da volimo da kukamo, volimo i to je fakat, prim. aut.)

Ekonomska zaostalost, slaba zdravstvena zaštita (a ko u ovoj državi uopšte ima dobru zdravstvenu zaštitu??!, prim. aut.), odumiranje populacije (neka sela su potpuno napuštena, prim.aut.) voda i struja, su uobičajene stvari na koje se seljani žale. Putevi koji vode do nekih sela su čist kriminal. Mislim da bi i neki tenkovi morali na remont, posle samo par dana, na seoskim putevima Jablaničkog okruga.

Zbog čega sela u cijeloj Srbiji manje-više propadaju? U principu ima tu raznih teorija  i u svakoj od njih ja vidim zrnce istine, ali ne i potpun odgovor na pitanje. U skoro svim observacijama propasti, uvijek je neko drugi kriv, neko zlo sa strane koje se, eto, urotilo i ne da nam da živimo. Sa druge strane, sve što je dobro, normalno, pripisujemo sebi. Mislim da je to možda najveći problem koji mori nekadašnju „zemlju seljaka, na brdovitom Balkanu“. „Moć“ da ne vidimo sopstveni odraz u ogledalu je osobina koja će nas, bojim se, skupo koštati, ako već i nije.

Ima jedan zanimljiv fenomen koji sam primjetio prolazeći kroz pojedina sela – nedovršene kuće, pardon, omanje dvorce u kojima niko ne živi. U čemu je problem?- pitao sam se. Selo malo, polu-živo, pred reanimacijom, a dva, tri zamka (kao da su se gazde takmičile čiji će biti veći), onako na pola završena, stoje i polako trunu… VREMENU još niko nije pobjegao, iako ga svi mi često „ubijamo“ dok ne radimo ništa.

Ne znam šta je posrijedi. Ako je u pitanju splet nesrećnih okolnosti, donekle i razumijem, ali ako je želja da kuća bude najveća u selu, jedini motiv i pri tome se ne vodi računa o mogućnostima, onda je to potpuno odsustvo racia. Sve u svemu, izgleda i smiješno i tužno.

Sa druge strane, vidjeh kuće i kućerke, ne tako velike i nove, koje plijeniše svojom jednostavnošću i ljepotom. Onako oronule i zaboravljene, gledao sam ih i zamišljao, kako li su izgledale u punom sjaju.

Mislim da još uvijek ima vremena, za povratak pravim vrijednostima i zdravom razumu. Na žalost za neke stvari je kasno. Nečinjenjem smo učinili dosta.

Nastavljam da putujem, gledam i slušam…

Autor: Tanasije Bosiljčić