PRVI SRPSKI putnik oko sveta Milorad Rajčević rođen je krajem 19. veka u okolini Leskovca.

Ljubav prema slikarstvu povela ga je do Beča, evropskih prestonica i Amerike, a potom je u Srbiji pribavio kartu za svet.

Ovo je priča o prvom Srbinu koji je krenuo na put oko sveta. Priča o čoveku kome je na vizit-karti pisalo samo – „svetski putnik“.

U Leskovcu je završio četiri razreda osnovne i dva razreda građanske škole. Nakon školovanja počinje da se interesuje za slikarstvo, te započinje izučavanje dekorativnog slikarstva. Želja za učenjem i avanturistički duh već u petnaestoj godini ga odvode u Beč, gde uči slikarstvo kod dvorskog slikara. To je bilo i njegovo prvo putovanje van Kraljevine Srbije.

Beč

Nemirni duh mu nije dao mira. Nije uspeo da se skrasi u Beču pa je počeo da obilazi jedno mesto za drugim – Salcburg, Minhen, Študgard, Nirnberg, Ulm. Potom odlazi u Francusku, gde tri meseca provodi u Parizu radeći u ateljeu slikara Žorža Vebera. Iz Francuske nastavlja dalje za Švajcarsku gde obilazi Ženevu, Lozanu, Bern, Cirih, Bazel i Lucern.

Umesto da se malo odmori od puta i bar na kratko skrasi, Milorad za vreme boravka u Rijeci dolazi na ideju da ode u Ameriku. Na riječkom pristaništu upoznaje kapetana Marka Karaksića pomoću kojeg dobija mesto na prekookeanskom brodu „Ultania“ koji je išao za Njujork.

Amerika

U Americi je proveo nekoliko meseci, sve dok nije na maratonu povredio nogu zbog čega je morao u bolnicu. Tamo otkrivaju da Rajčević nema pasoš te ga ukrcavaju na prvi brod za Evropu. Međutim, Rajčević je to bio samo povod da nastavi svoje putovanje pa odlazi kod tetke u Rumuniju. Odatle se, već oporavljen od povrede i materijalno potpomognut od tetke, upućuje u Carigrad, a zatim preko Aleksandrije u Jerusalim. Ovo njegovo prvo putešestvije trajalo je četiri godine a tokom njih je naučio pet jezika.

Vrativši se u Srbiju Rajčević nastavlja da se bavi sportom, koji je zavoleo još kao dečak. Međutim, u Srbiji s početka 20. veka sport se najčešće smatrao zabavom za besposlene i dokone ljude. Rajčevića su zbog toga, kao i zbog nemira koji ga nije dugo držao na jednom mestu, smatrali u najmanju ruku čudnim mladićem.

Ali time se nisu vodila i braća Savić, osnivači i urednici „Malog žurnala“, jednog od najtiražnijih srpskih listova tog vremena. Na njihova vrata 1910. godine zakucao je mladić Milorad Rajčević i odmah ih osvojio svojom živom ličnošću i naklonošću prema sportu koji su Savići jako cenili. Rajčević je ostavio jako dobar utisak na redakciju „Malog žurnala“ koja ga je opisala ovako:

Milorad Rajčević je bistar mladić, živa duha, uglađenih manira, po spoljašnjosti je opšte simpatičan mladić. Pozitivan utisak je naveo redakciju „Malog žurnala“ da sa Rajčevićem sklopi opkladu i pošalje ovog mladića na put oko sveta.

Ponudili su mu dve godine tokom kojih je trebalo da obiđe Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku.

Deo dogovora je bio i mesečni honorar od 150 dinara, koji će na svaka tri meseca moći da podigne u mestu koje sam odredi, a što mu je bilo dovoljno da preživi. Pored toga, izvor prihoda mu je bila i prodaja dopisnih karata sa sopstvenim likom.

Njegova obaveza je bila da iz svakog mesta redakciji „Malog žurnala“ pošalje dopis i potvrdu mesne vlasti kao dokaz da je bio u svakom od mesta koje navodi.

Put oko sveta – opklada od 10.000 dinara

Oduševljen, Rajčević oberučke prihvata opkladu i kreće na put oko sveta 14. marta 1910. godine. Svečano su ga ispratili njegovi prijatelji sportisti i redakcija „Malog žurnala“. Na put kreće sa rancem na leđima, u kome je, osim neophodnih lekova, poneo putničku knjigu – praznu svesku u kojoj je nameravao prikupiti potpise svih značajnijih ljudi na koje bude naišao tokom puta.

Potpisi krunisanih glava

U putničku knjigu mu se prvi, već posle dva dana puta, upisao princ Đorđe Karađorđević kojeg je sreo u Gornjem Milanovcu. Kretavši se ka jugu stiže i do crnogorskog prestolonaslednika Danila koji mu se takođe upisuje u putničku knjigu i daruje ga jubilarnom spomenicom knjaza Nikole. Iz Crne Gore se upućuje ka Italiji, odakle je trebalo da se prebaci u Afriku. Međutim, zbog rata u Tripolitaniji (Libiji) menja maršutu i odlazi u Francusku, pa zatim u Englesku i Nemačku, da bi već u julu došao do Petrograda.

Biciklom po Aziji

U Rusiji je proveo mesec dana tokom kojih je odsedao u najboljim hotelima i posećivao predstavnike vlasti i istaknute ličnosti da mu se potpišu u putničku knjigu. Uglavnom su ga svi primali sa oduševljenjem, željni da saznaju pojedinosti o njegovom neobičnom poduhvatu. Već početkom avgusta 1910. odlazi u Sibir i dalje na azijski kontinent.
Na biciklu prolazi azijske krajeve u kojima sreće za njega čudne ljude i običaje, te oseća nostalgiju za Evropom i njemu poznatim stvarima. Zato se iznenađuje kada u ruskoj Mandžuriji na prijemu kod guvernera čuje starog ruskog oficira koji peva srpsku pesmu

„Rado ide Srbin u vojnike“, koju je ovaj naučio od generala Jovana Lipovca Crnogorca sa kojim je služio u Rusko-japanskom ratu. Odatle se upućuje u Vladivostok pa u Japan.

Japan i gejše

Iz Japana šalje redakciji dopis pun oduševljenja japanskim narodom, koji se, gle čuda, kupa najmanje dva puta dnevno. Naravno, njegovo oduševljenje izazvale su i gejše. U Japanu ga prima i prestolonaslednik, koji odbija da se upiše u njegovu knjigu. Razlog tome jesu japanski običaji po kojima je car božanstvo. Nakon Japana usledili su Singapur, Malezija i Sijam.

Kraljevski prijem 

U Sijamu ga prima kralj lično i daruje mu motorni bicikl, kako bi mu olakšao put.

Obilazak pola sveta na biciklu
U doba kada je Rajčević krenuo u svet to je bila prava retkost i senzacija, ne samo za nas, već i za sve krajeve sveta kroz koje je prošao. O njemu i njegovom putovanju govorilo se i pisalo i u stranoj štampi. Tako je u Indiju pre samog Rajčevića stigla vest o njegovom dolasku, te mu je priređen raskošan doček.

Indija

Nakon Indije upućuje se na Cejlon, zatim u Persiju, Siriju i Jerusalim. Tu ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh, nakon čega odlazi na hodočašće po Svetoj zemlji.

Beograd

U Beograd Rajčević stiže 21. septembra 1911. godine. Priređen mu je svečani doček n pristaništu, koji su braća Savić snimali da bi ga kasnije prikazivali u svom bioskopu.

Iako u toku ovog putovanja nije uspeo da obiđe Afriku i Ameriku Rajčević nije posustao u svojoj želji, te 1912. godine ponovo pristupa planiranju puta u Afriku. U toj nameri ga ometa Prvi balkanski rat u kojem je učestvovao kao vojnik. Već sledeće godine odlazi u Ameriku i obilazi je uzduž i popreko, nakon čega ponovo planira put u Afriku. Činilo se da mu nije suđeno da obiđe crni kontinent pošto je ponovo bio sprečen, ovoga puta Prvim svetskim ratom.

Afrika, konačno

Međutim, nakon završetka Velikog rata odlazi u Afriku o kojoj piše u dve knjige „Iz žarke Afrike“.

Milorad Rajčević je kao dopisni novinar časopisa „Mali žurnal“ od 1910. do 1930. godine proputovao 70 država. Od njegovih dopisa pravljene su veoma čitanje reportaže, a objavljeno je i vipe knjiga u kojima su opisani njegovi doživljaje sa putovanja. Njegova putnička knjige je postala najveća i najvrednija zbirka autograma, a Rajčević prvi čovek sa područja nekadašnje Kraljevine SHS koji objavio zbirku sa stotinama potpisa kraljeva, prinčeva, državnih funkcionera i drugih znamenitih ličnosti.

(http://akademskikrug.rs/prvi-srbin-na-putu-oko-sveta/)