ŽIVOT-PRIČA

Leskovčanka sa 24 unuka i praunuka sama u četiri zida

Priča o Leskovčanki Slavici Mihajlović (69) koja je 35 godina čeznula za svojom otetom decom, pa nakratko imala sreću da bude sa njima i njihovo 12-oro dece, dostojna je klasičnih književnih tragedija jer su se u tim bolnim godinama prolile mnoge suze, tugovalo se i od tuge razboljevalo.

Slavica Mihajlović se kao mlada medicinska sestra zaljubila u doktora Sirijca s kojim je rodila Amiru i Amira, ali je odbila da kratko posle njihovog rođenja ode u SirIju. Njen tada već bivši muž oteo je decu, prokrijumčario ih preko mnogo granica, a ona je ostala sama.

Amira i Amir sa svojim bračnim partnerima i sa  svoje dvanaestoro dece vratili su 2013. godine u Leskovac posle izbijanja rata u Siriji. Njihova majka bila je tada najsrećnija žena na svetu.

Iako su na rodni prag, odakle su i oteti, došli samo sa po jednom torbom u rukama, a majka Slavica živela samo od penzije, pravljeni su planovi za njihov trajni ostanak u gradu na Veternici gde su najmlađa deca već išla u školu. Tih dana mediji su brujali o spajanju porodice, javljali su se ljudi dobre volje da pomognu, videla se svetla budućnost za mlade ljude iz daleke zemlje, koji su bili spremni da uče svoj maternji jezik i da se prilagode zajednici.


Pročitajte više:

Sudbine: Amira i Amiru rat vratio kući u Leskovac posle 35 godina


Te godine počeli su u Srbiju da stižu prvi azilanti, ali porodica El Naser iz Sirije se nije na taj način doživljavala jer su bili svoji na svome.

Međutim, oduševljenje Leskovčana pričom i sudbinom majke i dece brzo je splasnulo, pa se na njih i zaboravilo.

Četvoro odraslih ljudi sa majkom intenzivno je tragalo za poslom, ali ga u Leskovcu nisu našli. I onda kreću nove seobe.

„Posle dve godine otišli su na dve strane. Ćerka je sa porodicom otišla u Tursku, a sin sa svojom u Dansku. Opet sam ostala sama“, priča Slavica posle osam godina ponovo za JuGmediu.

U međuvremenu su se unuke i unuci oženilii i dobili decu, pa sada Slavica ima 12 praunuka koje još nije videla.

„U početku im je trebalo vreme da se snađu, a posle je došla ova korona“.

Ipak, ovih dana u poseti joj je sin Amir. Došao je da u Srbiji uči nemački jezik jer planira da se sa porodicom preseli u Nemačku.

„Moja deca i moji unuci imaju srpsko državljanstvo, Srbija im je matica. Kada su došli, deca nisu znala srpski jezik, ali su ga brzo savladala. Bojim se da ga sada polako zaboravljaju jer uče tuđe jezike. Deo ćerkine porodice se iz Turske preslio na Maltu, pa su sada rasuti u tri zemlje, a ja sam sama, u četiri zida“.

Slavica je u međuvremnu prodala kuću i kupila stan. Nerado se vraća na prošlost jer, veli, treba slaviti život. Ipak, u njenom glasu se jasno oseća gorčina.

„Onih 35 godina moj život je bio pakao. Moja država nije htela da mi pomogne da vratim kidnapovanu decu, a obijala sam sva moguća vrata. Kada su se konačno vratili u svoju postojbinu, opet ih niko nije sagledao. Jednostavno, ovde nisu imali od čega da žive“, priča ova Leskovčanka, jednica u oca majke, stare leskovačke porodice.

Sada joj je kaže puno srce jer uživa u društvu svog sina. Ali, i on će otići kada savlada nemački jezik.

„Ova žena pred vama ima dvoje svoje dece, 12 unučadi u 12 praunučadi, a ipak je sama. No, život piše priče, a na onu iz prošlosti neću da se osvrćem. Pričanje o tome nema više nikakvog smisla. I sa unucima i unukama se redovno čujem i dobro mi je kada znam da su se snašli i da ne gladuju jer su u Siriji takođe prolazili kroz pakao tokom bombardovanja“, ispoveda se Leskovčanka Slavica Mihalović iz Leskovca.

Pratite JuGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

4 komentara

  • Teška i žalosna priča. I za decu ali posebno za majku. Znam teta Slavicu od kada sam se rodila. Moji su bili prijatelji s njom. Ceo svoj život malo, malo pa čujem tu njenu životnu priču. Bila je atrakcija kada su joj došla deca i unici. Samo je Amina znala dobro srpski i samo je ona nosila maramu. Sin je kasnije savladao jezik, počeo neki biznis ali nije išlo. Koliko god smo se radovali što su se vratili, narod ih zbog njihove vere nije prihvatio. Žalosno, kao da čovek rođenjem može da bira, a njima je nametnuta. Neka su svi živi i zdravi ma gde bili, a teta Slavici dug i zdrav život želim

  • Поздрав мојој дргој колегиници Славици.Била је уролошка сестра.Имали смо много заједночких дежурства. Сећам се да је на сваком дежурству спомињала децу.Сањала је и живела за дан када ће бити са својом децом. У то време то је био само сан. Данас то није сан.

  • Gospodjo Slavice, divim Vam se. Samo vi znate kako i kroz šta ste prolazili bez svoje dece! Ipak ste dočekali da ih vidite i budu sa vama. Nepravde, nerada, nezainteresovanosti za tudju patnju i muku uvek je bilo i biće! Nažalost sve više! Sada ste ispunjeni sin vam je tu, a ja vam predlažem idite i budite pored svojih unučića i dece koliko i kad god možete! Uživajte sa svojom decom koliko god možete da ugrabite u ovim ludim i teškim vremenima i nemojte da oklevate! Kiša zna da pada dugo, ali posle nje dolazi sunce i pojavi se duga. A ja vam od sveg srca želim sreću i da budete sa decom i unucima!

  • Saša i Šisko su dobri ljudi,vredni stvorili nešto od ničega žalosno je samo to što se moraju povinovati vlasti kako bi radili,i ko zna koliko će ih koštati ova degutantna slika