Nekoliko dana pre Vidovdana dobili smo Njega za predsednika, a  dan posle Vidovdana dobili smo Nju za premijerku Srbije. Ako! Prema svecu i tropar.

Na Njegovom rukopoloženju bio je i najdraži gost – Gerhard Šreder, čovek koji je prvi put posle Drugog svetskog rata 1999. godine poslao nemačke bombardere na Srbiju! Bler i Klinton bili u blizini i nadgledali ustoličenje; Haradinaj, hvala na pitanju, nije bio. Znači, sve je u redu! Molim! Što smo tražili, to smo i našli: „Na cvetnoj livadi svako nađe šta traži, i pčela, i muva“. Naravno da nisam toliko prepotentan da mislim da smo „pčele radilice“, a i daleko smo od „vinskih muva“. Mi smo tu negde između „muva napljuvački“ i „muva bez glave“, što nam najviše i priliči. Mislim, kao narodu. 

Neto isplaćene prosečne zarade u maju mesecu pale su, moliću lepo, u Leskovcu za 9,2 posto u odnosu na prethodni mesec. Srbija je država sa najvećom ugroženošću siromaštvom u Evropi, a naš Leskovac je najsiromašniji grad u toj i takvoj Srbiji. U kakvom bezdnu žive građani Leskovca, oni ne moraju da umišljaju, oni To na svojoj koži osećaju. Srpski Mančester, tako li beše? U Srbiji, u kojoj više ništa nije sramno (gde niko ne voli narodnjake, gde niko ne gleda Farmu, Pink; gde niko ne čita Informer; ne glasa za Njega i ne laže), Leskovac je postao grad u kojem više ništa nije sramota. Groblja, komšijsko – Svetoilijsko, a i moje Špitaljsko, proširujemo. Ako, trebaće! Ko zna koliko će Ovi da vladaju. Dokle, molim? Vo vjeki vjekov! Ako! Ko je mogao onog sunčanog oktobra da predvidi, pa bio Vidovita Zorka, Drusla Kleopatra ili informer Vučko da će baš Vulin, pobegulja iz vojsku, postati novi ministar odbrane, a Stefanović dr Nebojša stari ministar policije?! To ni Nostradamus u najluđim snovima svojim nije mogao ni da pretpostavi i pomisli, a ne da predvidi! Kam’ te lepe sreće da ima više takvih! Moja jektenija se nastavlja: Bože spasi ovo malo vojske što je ostalo!

Sigurno se pitate kakve veze ima ovaj tekst, ovo moje malo provincijsko popovanje sa dolaskom Nje i Njega na čelo Srbije. I to na lokalnom portalu, koji čita samo više stotina hiljada posetilaca. Nikakve, priznajem! Oni su tema samo svetskih informativnih kuća; osim, možda, kao daleki nagoveštaj da Božja Promisao, ali i Usud, kad tad, ali uvek dođu. Nisam mogao da se uzdržim u naletu rodoljublja, radosti, ushićenja, blaženstva i neopisive sreće što nam je veliki Bog poslao Nju i Njega da nas vode u ružičastu svetlu budućnost duginih boja. Dok im pišem ovu epistolu slušam „Odu radosti“, a suze sreće same mi klize niz ozareno lice. Koliko je nežnosti u meni?!

Lako je novinarima u svim medijima, oni u ovim uzbudljivim letnjim mesecima imaju sijaset vrlo značajnih tema za pisanje: od šetnje crvenih svinja srpskim varošicama, preko teladi sa ljudskom glavom, do pojave drekavaca, proplakalih ikona, zmija otrovnica koje se slobodno šetaju po našim kućama, a ne po gorama i livadama naše zemlje ponosite, trovanja, masakara, kućnih ljubimaca… Samo još fale pčele-ubice! Biće, biće, viče Onaj ispod lipe!

Nego, da se vratim na leskovačke teme. Ove „svetske“ prepuštam pametnijima, veštijima, pismenijima i obdarenijima. Vrlo često, dok leskovačkom čaršijom šetam ono moje „šareno kutre“, dobijam od svojih poznanika i prijatelja dobronamerne kritike u kojima mi prebacuju da blaćenjem i omalovažavanjem likova i dela istaknutih leskovačkih opozicionara širim defetizam i time navraćam vodu na Cvetanovićevu vodenicu. Malo morgen, kažem ja! Koji su To „istaknuti leskovački opozicionari“? Koja To, pitam se, pitam, leskovačka opozicija? Zar ova blaženopočivša leskovačka opozicija, koja ima sto tema da napada Cvetanovića, ali ni jednu jedinu ne ume, zato što ne zna, da formuliše i uobliči, a zatim je i obrazloži na način razumljiv, prepoznatljiv i pristupačan leskovačkoj populaciji, tj. glasačkom telu. Zar je To Ta opozicija koja svojim hronično blaženim neznanjem najviše doprinosi njegovoj, Cvetanovićevoj, dugovečnoj vladavini?! Zar je To Ta opozicija, koja 802 godine posle Magna Carta Libertatum, flagrantno krši naša ljudska prava? Jer ćutanje, apatija, čekanje su – nečinjenje, a nečinjenje je kršenje ljudskih prava, a kršenje ljudskih prava je zločin, Gospodo Opozicionari. Prošlo je 228 godina od Francuske buržoaske revolucije i 28 godina od pada berlinskog zida, a mi u Leskovcu još obaramo ruku sa Marksovim sablastima, Titovim avetima, Čaušeskovim sledbenicima i tome sličnim Njegovim plaćenim ulizicama, sve u prevelikoj čežnji da nas čaša – liberté, égalité, fraternité – mimoiđe, nas Leskovčane. Jer, za k’d nam pa toj treba?! Ne maže se na leb! Tačno? Tačno je! I neka je hvala Bogu Ocu Savaotu!

Televiziju, vrlo malo, skoro da ne gledam, pogotovu leskovačku. Međutim, komendijant slučaj nikada ne miruje, pa sam tako pre nekoliko dana slučajno „listajući“ programe naleteo na leskovačkoj TV na sorbonskog đaka Jovanovića, iz „koštun sekte“, koji se predstavlja kao predsednik novog DSS-a. Šta taj lik može da se nalupa, slatkorečivo glagoljeći o Srbiji, a posebno o Kosmetu, to je za Riplija; sve u svemu, onoliko koliko mi moja pamet, đaka iz magareće klupe, dozvoljava, shvatio sam da je preporuka sorbonskog đaka: Idemo u rat da se bijete, neki ćete da poginete, a neki ćemo i da se vrnemo! Smučio mi se, kao i svi iz „koštun sekte“ i prestao sam da ga slušam. Došlo zadnje vreme!

Hteo sam da ovaj tekst završim sa: „Laku noć Srbijo, laku noć, narode moj leskovački, laku noć! Nije Ovo od juče. Uvek je bilo! Žaba je skuvana!“ Ali, neću. Imam dve molbe za vas, dragi čitaoci. Prva je: Poželi želju večeras, možda se Čudo dosađuje. Druga je da pročitate, natenane, ovu pesmu:

GORI NAM KUĆA ANĐELE

Gori nam kuća, / A još se nismo snašli / Da odemo po vodu.

Presvuci se, anđele, / Stresi prah / I ustani!

Ovo nije letopis. / Ovo je sada.

(pesma Ljubice Miletić, iz knjige „Disanje na trsku“)

dr Vjačeslav Nešić