Selo Lipovica nalazi se u Jablaničkom okrugu, grad Leskovac, ali kod Brestovca. Važno je to napomenuti, jer u okolini Leskovca postoje tri Lipovice. Ova o kojoj je moja priča je na 17 kilometara od Leskovca i na oko 30-ak kilometara od Niša. Ime je dobila po, jasno vam je već čemu – lipama. Bilo ih je sigurno mnogo ranije, no danas ih svega desetak. Ipak postoji jedna dobra stvar oko lipa, kad kreneš da obiđeš selo nekako su tačno tako raspoređenje da osetiš miris i taman kad već prestaje ti naiđeš na drugu, pa to je nešto čarobno. Unosi ti nekako mir, opušta te.

Prema podacima do kojih sam došla iz jedne knjige koju ću kasnije pomenuti prilikom popisa 1953. bilo je 226 kuća i 1401 stanovnik, dok je taj broj 1971. uvećan na 334 kuća i 1517 stanovnika. 2002. Lipovica je imala 1287 žitelja, a prema poslednjem popisu, rađenom 2011. 1149 stanovnika, 334 domaćinstava i 402 stana.

https://drive.google.com/file/d/1J603bLeN2Wjxhz0nfMvFSuDxFHRWATXx/view?usp=sharing

Slušajući priče starijih ljudi, još godinama ranije ostalo mi je u sećanju kako je deka govorio da se prvi čovek koji je naselio Lipovicu zvao Anđelko, međutim do godine kada se to desilo nažalost nisam uspela da dođem. Ovo selo ranije je imalo dva potoka, jedan se zvao Drenjak, a drugi Lojze, koji su po predanju bili povezani sa Šarlinskim jezerom, ali kako je presušilo jezero ni potoka više nije bilo. Takođe, kiša i otopljeni sneg su se slivali u Rupe i punili taj prostor koji su meštani koristili da napoje stoku. Postoji puno naziva zemlje, deka ih dobro pamti i neki od njih su: Drenjak, Rajkovica, Kuniče, Bunarina, Troševine, Spaiske, Perinske korije, Sitnar, Livade, Adrovlje, Orlova dolina, Stari Drum, Poterke, Više Drum, Ispod Drum, Anište, Čuka i Stara Čuka, Jabučje, Slanište, Crno Trnje i drugi.

U knjizi Jovana Jovanovica „Leskovačko polje i Babička gora“ stoji da su ljudi živeli u oblasti Crkvišta, pa da su kasnije prešli u kotlinu. Budući da se zemlja zove Crkvište verovatno se tu nalazila neka crkva, međutim o njoj nisam uspela ništa da saznam. Selo je zbijenog tipa i kako autor kaže prostire se između pruge i Midhat-pašinog druma, i veličine je 777 hektara. Na 2,5 km od sela protiče reka Južna Morava, koja je ranije okupljala mnoge kupače, i ja sam u njoj naučila da plivam, dok su danas kupači na obalama ove reke retki.

Život tada i danas se mnogo razlikuje. Ljudi su se ranije mnogo više bavili poljoprivredom, uz pomoć krava obrađivali su zemljište, a svaka kuća imala je najmanje dve krave. U ovo vreme uglavnom sve se završava uz pomoć mašina, ljudima je moderno doba olakšalo život, a krava, pa ima ih ukupno 6, 7, možda neka više, ali baš sam onaj dan prošla putem pored Katange gde su odvedene na ispašu i izbrojala toliko. Svaka kuća je imala bunar, vodu su izvlačili iz zemlje i bila je ispravna za piće. Bunari su bili zidani kamenom. Sada su zatrpani, zamenile su ih prvo pumpe, pa hidrofori, ali voda sada nije za piće. Ranije su ljudi sadili konoplje, krompir, duvan, dok sada uglavnom imaju svoje bašte, kukuruz, pšenicu, i bave se dosta voćarstvom. Stare, tuglene kuće zazidane od blata i čaimare, napravljene od drveta, zamenile su nove, često ulepšane fasadama.

This slideshow requires JavaScript.

Kada uđete u selo glavni put se račva na dva, jedan ide levo, drugi desno. Ovaj deo sa desne strane je Donja mala, a ovaj levo se naziva Gornja. U pomenutom delu se navodi i da je Lipovica imala za vreme Turaka dva gospodara, Ajdara i Midhat-pašu, i da su oni podelili selo na dve mahale, Gornju i Donju. Svaka porodica ima svoj nadimak – Đorinci, Perinci, Vranjanci, Babamarinci, Šopkini, Disinci, Anđelinovci, Janjići, Antini. Za neke je poreklo poznato, dok za druge nije.

Da se sada malo vratimo na sadašnjost. Vrtić, četvorogodišnja škola – od prvog do četvrtog razreda, ambulanta, Dom kulture ili kako se ranije zvao mesna zajednica, igralište i betonski teren, tabla na ulazu u selo, crkveno zemljište, zvano Krst, autobuska i železnička stanica samo su neki od objekata koje Lipovica ima. Ovo mesto je izuzetno prolazno, razvijen je i autobuski i vozni saobraćaj. Prednost je i što se nalazi tik pored auto-puta, pa ne možete a da ga ne primetite.

Lipovčani slave slavu sela Mali Spasovdan, datum se menja, ali dan ne, bude uvek četvrtak. To je jedan od lepših običaja koji se zadržao i dan danas, ljudi i deca se skupe ujutru kod Krsta, svake godine bude drugi domaćin slave, zatim dolazi sveštenik, i nakon molitve sa ikonama i zastavom se zalazi krug oko sela, a ljudi koji su ostali u kućama izlaze i bacaju pšenicu, sitne, kovane novčiće i bombone, za bolji prinos te godine.

Sloga Lipovica

Fudbalski klub jedan je od simbola ovog sela. Budući da su stanovnici ovog leskovačkog sela ljubitelji fudbala, uz ovaj klub su preživeli i teške i bolje trenutke. Klub je osnovan 1934. godine i za 86 godina postojanja iznedrio je mnoge talente. Najveći uspeh ostvarili su igranjem u Zoni, četvrtoj fudbalskoj ligi Srbije. Od 1981. godine do danas svakog avgusta organizuje se Memorijalni turnir, u čast Muljka, Suleta i Zorče, koji su bili dobri fudbaleri i obeležili jedan period fudbalskog kluba, ali su nažalost preminuli mladi. Nedelja popodne rezervisana je za utakmice voljenog kluba, pa se i mlađi i stariji, i momci i devojke sjate na igralište, uglavnom radi druženja, dok neki prate dešavanja na terenu.

Pre nekoliko godina i dva puta do sada organizovana je manifestacija Dani višnje, budući da je ovaj kraj pogodan za proizvodnju višanja. Domaćice su pravile i potom prezentovale razne specijalitete od višanja, dok su domaćini uglavnom posluživali rakijom, ili sokom. Lipovica takođe ima i Kulturno-umetničko društvo Mladost, i za starije žitelje, ali i za mlađe. Jedna od novina je svakako i tabla na ulazu u selo koja vam pokazuje vašu lokaciju, i ostale bitnije lokacije u selu, ali i sajt lipovica.rs koji je pratio rezultate fudbalskog kluba, podsetio mnoge generacije na školske dane, i na mlađima sada prikladniji način plasirao vesti. Sprovođenje su i razne akcije, kao i proslava Srpske odnosno pravoslavne nove godine, što iz nekog razloga više nije slučaj.

Noćni život

Ranije, dok su moji roditelji bili mlađi, postojao je Korzo. Okupljali su se u centru sela, bile su organizovane igranke, zalazili su krugove oko sela, i mnoge ljubavi rođene su tada. Nešto kasnije otvorena je diskoteka AS, na izlazu iz sela ka Leskovcu, koja je doživela veliki uspeh. Riblja čorba je samo jedno od zvučnih imena koji su nastupali ovde. Posle je otvoren i kafić, preko puta današnje ambulante. Kako god se zvao, a menjao je stalno imena, ostao je upamćen kao Kafić. Danas u selu postoji samo jedna picerija, i omladina uglavnom zabavu traži u gradovima, bilo Nišu ili Leskovcu.

This slideshow requires JavaScript.

Pesmica za kraj

Mnogi mladi čak i kada odu u inostranstvo da rade ili žive rado se vraćaju jer svuda pođi svojoj kući dođi, kod kuće je najlepše. I za kraj, podeliću sa vama jednu svoju pesmicu o selu:

Lipe volimo, a lipa više toliko nema,

međutim ima dosta drugih tema.

 Svako selo lepo je na svoj način,

ljudi mu dodaju poseban začin.

S jedne strane pruga, a sa druge auto-put,

 sa nadvožnjaka se najlepše vidi kiša meteora i oraspoloži te kad si ljut.

Komšije su prva klasa,

kad naš fudbaler da gol raduje se masa.

Kod nas kad dođu osećaju se lepo svi,

buke nema, mirni su ti sni.