Nije javno pokazivala bol, ali joj je gubitak svoje velike ratne ljubavi, komadira Druge čete II pešadijskog Puka Janaćka Jovića, izjedala srce i dušu. Kao da je nameravala da svoj život prekine tu gde je on poginuo 1916. Stala je na uzvišcu prkoseći rafalima bugarske vosjke. Metak je nije hteo. Preživela je i umrla mnogo decenija kasnije.

Reč je Engleskinji Flori Sends, bolničarki i podnaredniku drugog pešadijskog puka, koja je sa srpskom vojskom prošla golgotu u Prvom svetskom ratu od 1914. do oslobođenja Beograda 1918. godine. Dobitnica je 7 odlikovanja, o njoj su snimljeni filmovi, ušla je u sve svetske istorije.

Priča o ovoj heroini ponovo je aktuelizovana u sklopu obeležavanja veka od završetka rata i u sklopu monografije “Ratni put Moravske divizije 1914 – 1918”, u izdanju Narodnog muzeja Leskovac.

U njoj je jedno poglavlje posvećeno Flori Sends, “našoj Engelskinji”, kako ju je nazvao još na frontu njen, možda, nesuđeni životni partner.

Frontovska jubav dvoje ratnika rodila se upravo u rovovima, pod šatorima, gde su, dok su drugi spavali, njih dvoje igrali šah.

Janaćko Jović bio je rodom iz Donje Rečice kod Prokuplja. Flora Sends je o njihovoj ljubavi napisala dirljivu knjigu pod naslovim “Voljeni narednik”

“Za vezu mis Flore sa poručnikom Jovićem znao je ceo drugi puk, ali su se svi pravili kao da ne znaju da ova veza postoji. Ovde u rezervi, posle smrti poručnika Jovića, mis Flora je privatno bila vrlo mirna i nije pokazivala nikakve znake potištenosti ili žalosti za poručnikom. Ali kao da je tražila način da i ona pogine. Za vreme dok je tukla bugarska artiljerija, ona je izašla iz svog šatora i stajala uspravno na jednom uspravnom velikom kamenjaru. Izgleda da su je bugarski osmatrači jasno uočili, jer se jasno videlo da tuku baš taj kamenjar na kome ona stoji. Jedna granata je eksplodirala u njenoj neposrednij blizini, dok se ona nije ni pomerila sa svog mesta. Svi smo je zvali da se skloni, ali ona je i dalje stajala na istom mestu, a prilikom eksplozije ona bi samo pokrila lice rukama. Pošto nikako nije htela da se skloni, to je potpukovnik Pešić pritrčao, uhavtio je za ruku i svukao sa kamenjara u zaklon…”, pisao je J.V.Ljutić 1967. godine u svojim sećanjima.

Mis Flora Sends, rođena je u Jorkširu Engleskoj 1876., umrla 1956. godine, ali se Srbiji i Beogradu uvek vraćala, gde je provela i Drugi svetski rat.

Dama sa crvenim šeširom

O tome kakava je bila Flora Sends privatno, a dogđaj se odvijao godinu dana pre njene smrti, svedoči sledeći detalj koji opisuje Dimitrije Stanojević, njen porodični prijatelj iz Beograda..

“Kada je 1954. došla u Beograd, bila je kod nas kao gost. Otac mi je dao novac da je izvedem do grada. Tog dana je bila velika gužva jer je, ako se dobro sećam, dolazio car Hajle Selasije. Otišli smo do hotela Moskva i jedva našli sto. Ona je privlačila pažnju po velikom crvenom šeširu koji je nosila. Beograd je tada bio potpuno drugačiji u odnosu na onaj predratni i retko ko je nosio šešir…
U jednom trenutku prišao nam je neki čovek i pitao da li može da sedne. Pitao sam Floru i ona je dozvolila. Posle kraćeg razgovora čovek me je zamolio da pitam Floru koliko ima godina. Bilo mi je neprijatno jer nisam hteo da je uvredim pitanjem, ali ni da odbijem da prevedem da ne pomisli da nešto krijem. Kada sam joj objasnio šta čovek pita, Flora je na srpskom rekla:  „Muški ne pita damu za godine“. Ovaj se izvinio i otišao… Potom je Flora pitala – kada ima ovoliko ljudi na ulici usred belog dana, ko radi ovde?! Ja sam joj objasnio da dolazi jedan car i da je velika gužva zbog toga…”, prisetio se ovaj Beograđanin mnogo godina kasnije.

Flora Sends rođena je u malom mestu Neder Popiton u Jorkširu Engleskoj 1876. godine. U mladosti je učila da jaše, puca iz vatrenog oružja i vozi automobil. Radila je kao sekretarica. Uoči Prvog svetskog rata završila je kurs za bolničarke. Tokom Drugog svetskog rata živela je u Beogradu, u Ulici gospodara Vučića 91. Posle rata je otišla za Englesku. U nekim zapisima stoji da se mnogo godina posle Prvog rata udala za ruskog oficira.