Selo Orane ispod Radan Planine je do pre 35 godina bilo srez sa poštom, ambulantom i osmogodišnjom školom, čije zgrade je u međuvremenu urušio zub vremena, a broj stanovnika se od preko 400 sveo na dvadesetak. Međutim u poslednje dve, tri godine, putevima ovog sela se ponovo čuju mladi glasovi, doduše samo vikendom i tokom leta.

To su neke nove generacije koje su odrasle u gradu, i koje se vraćaju i obnavljaju kuće svojih očeva i dedova.

Takva je situacija i u jednoj od osam mahala, u mahali Dobropoljci, koja broji svega tri stalna stanovnika, a koja vikendom i posebno leti naraste na četrdesetak.

„Moj prerano umrli otac Nenad Videnović je govorio da kuća uvek mora da bude otvorena, da ne sme da se zatvori. I mi se trudim da tako i bude“, priča za JuGmediu Dragana Stoiljković iz Leskovca, koja je ljubav prema Oranu prenela i na supruga Nenada, čoveka sa asfalta.

U mahalu Dobropoljci stiže se putem prema susednom Majkovcu. Od mesta gde se sa tog puta silazi do mahale ima bezmalo dva kilometra. Na taj put putari nisu ušli tri decenije, a prve mašine zabrujale su ovde zahvaljujući upravo potomcima.

„Pošljunčali smo za prolazak automobilima najteže deonice, negde trećinu puta i verujte da to nije nimalo lak posao. Iz 11 kuća izdvojeno je po 100 evra i po dve hiljade dinara, a radilo se složno, kao što su nekada naši dedovi i bake radili na makadamskom putu do Orana“, priča naša mlada sagovornica.

Veliku pomoć pružio je Zvonko Kostić iz Orana tako što je svojim bagerom besplatno razvlačio šoder.

Posle te akcije, u mahalu su stigli i predstavnici opštine Bojnik i obećali da će preostalu deonicu oni završiti. Dobropoljci čekaju s nadom, a da li će data obećanja biti i realizovana, ostaje da se vidi.

„Ovde su najaktivniji muškarci, a mi žene pružamo podršku. Evo, juče je bila subota, oni su se dogovorili da im je obaveza za taj dan da i ručno dorađuju pošljunčani put i da seku šiblje i drveće kraj puta“, priča Dragana, najstarija od tri kćerke Videnovića, kojoj majka Zorica, još držeća žena, pomaže oko obnove dve porodične kuće u ovoj oranskoj mahali.

Dragana i njen suprug u  Leskovcu imaju odgovoran posao.

„Da nije mog sela Orane i moje kuće u mahali Dobropoljci, ne znam kako bih izdražala težak ritam u gradu. Moj suprug je toliko zavoleo Orane i planinu Radan, na kojoj vrlo često planinarimo, tako da s velikim nestrpljenjem čeka vikend. On bi češće pravio majci društvo, a majka ostane duže od nas, samo kada bi, na primer, internet bio bolji“, objašnja Dragana Stoiljković, rođena Videnović.

I ovde se ne dolazi samo radi uživanja u prirodi. Meštani u Dobropoljcima i u drugim mahalama zasadili su maline, obnovili ili zasadali nove šljivike, jagode, višnje i drugo voće.

Inače, selo Orane opština Bojnik, pominje se još u turskom popisu iz 1516. godine sa podatkom da je tada bilo 26 kuća i 7 neoženjenih. Na ovom prostoru su stotinak godina živeli Arnauti i njihov trag je ostao samo u nazivima nekih lokaliteta.  Posle srpsko-turskog rata 1878. godine selo je bilo pusto i popaljeno, a već sledeće godine bilo je naseljeno sa petnaestak srpskih porodica sa 107 žitelja mahom pridošlih sa Vlasine i iz Krive Reke.

Škola u Oranu je otvorena 1897. godine sa dvadesetak učenika, da bi 1952. godine prerasla u osmogodišnju kao odvojeno odeljenje škole u Bojniku sa 480 učenika i desetak nastavnika. Broj učenika se od tada stalno smanjivao, pa je škola zatvorena 1994. godine, a preostalih nekoliko đaka je poslato u Bojnik.

Zgrada u kojoj  se orila graja dece iz podradanskih sela sada je ruina. Samo zid koji je opasuje, a koji su zidali najbolji majstori, roditelji učenika, ukazuje da je to mesto nekada nekome bilo veoma važno. Odmah iznad škole urušila se kuća u kojoj su brojni učitelji i nastavnici, imali svoje sobe, a većina njih dolazila je po rasporedu iz cele Srbije.

Svoje zlatno doba selo Orane beležilo je 1948. godine kada je imalo 799 stanovnika.  Samo 5 godina kasnije selo se smanjilo za 35, a za 13 godina samnjlo se za 121 meštana. Godine 1981. imalo je 414, ’91 – 221, 2002 – 152, a po poslednjem popisu iz 2011. svega 86 stanovnika.

Naša sagovornica Dragana Stoiljković kaže da, prema njenoj proceni, u Oranu ne živi više od petnaestak do 20 ljudi i to svi u starijoj životnoj dobi.

“Ali, vikendima i preko leta celo selo oživi. Prosto, primećuje se zahuktavajući trend povratka korenima i povratka prirodi. Prošle su decenije dok su deca onih koji su odlazili shvatila da se odlazilo iz predivnog okruženja kakvim bi se ponosio zapad Evrope.  Naravno, oni su imali svoje razloge, živelo se teško i išli su za boljim životom, a naše generacije takođe imaju svoje razloge što ljube selo. Zato mislim da se mora poraditi pre svega na putnoj infrastrukturi, bar puteve da imamo, a ostalo ćemo sami”, priča sagovornica JuGmedie.