Mirjana Stoilković iz Vranja je ponosna majka trojice sinova. Nemanja je njen najstariji sin iz pvog braka i ima 27, a Milan i Miloš su njeni sinovi blizanci iz drugog braka i pune 16 godina. Njena sreća, međutim, nije potpuna zbog Nemanjine i Milanove bolesti. Ova dvojica momaka boluju od mišićne distrofije. Nemanja je završio ekonomsku školu. Po zanimanju je poslovni administrator i s obzirom na bolest koja ga je učinila sto posto invalidom on je stekao pravo na penziju i tuđu negu i pomoć. Milan je završio osmi razred sa odličnim uspehom i nije mogao da nastavi školovanje zato što škole u Vranju nemaju pristup za decu u invalidskim kolicima. Miloš je njeno treće zdravo dete i pohađa Gimnaziju “Bora Stanković”.

Nemanja i Milan bi mogli da nastave školovanje preko interneta ali za to Mirjana i njen suprug Dragan nemaju para.

Sa diplomom master učitelja teško do posla

Mirjana se od 2003. godine sa diplomom master učitelja nalazi na tržištu rada i bezuspešno pokušava da u svom gradu dođe do bilo kakvog zaposlenja. Njenu porodicu izdražava suprug koji je po struci knjigovođa i koji je zaposlen u privatnoj firmi. Zbog problema sa srcem on se od prošle godine nalazi na bolovanju, a ovog decembra je operisan u Kliničko bolničkom centru Dragiša Mišović u Beogradu.

Otkako su počeli njegovi zdravstveni problemi Mirjana zajedno sa sedamdesetdvogodišnjim ocem i najmlađim sinom brine o dvojici bolesnih sinova. Najstarji Nemanja od avgusta meseca nije izašao iz kuće zato što nema ko da ga spusti sa drugog sprata uz pomoć pokretne improvizovane stolice koju su sami napravili.

“Ovu pokretnu stolicu nam je pomogao da napravimo jedan naš porodični prijatelj. Njome ume da rukuje samo moj suprug. To spuštanje je za mene toliko dramatično i stresno da nikada ne gledam kako on to radi. Za ugradnju komfornijeg pomagala mi nemamo para jer svi naši prihodi, zajedno sa očevom penzijom odu na plaćanje računa, obezbeđivanje lekova za sinove i njihovih pomagala. Suprugovo lečenje nam je ove godine stvorilo dodatane troškove, a uskoro će i očevo koji, takođe, mora na operaciju”, priča Mirjana za juGmediu.

Suze

Kada priča o svojoj porodičnoj situaciji u Mirjaninim očima uvek zaiskre suze. A kada neka od njih zapreti da se spusti niz njeno bledo, izmučeno ali lepo lice, ona prkosno digne glavu i krene da priča koliko bi im još jedna plata u kući olakšala život. Zbog toga ona i danas neumorno traži posao. U potrazi za zaposlenjem i ona je, kako je to običaj u Vranju, zakucala na vrata svih uticajnih ljudi u ovom gradu sadašnje ali i prethodne vlasti.  Postala je i član SNS-a i preko njih završila sve moguće kurseve i dobila sertifikate, ali joj ni to nije pomoglo da dođe do posla.

“Od bivšeg gradonačelnika dobila sam samo obećanja. Kada sam otišla na razgovor kod gradonačelnika Milenkovića on me je odmah prepoznao jer je gledao moju životnu priču koja je bila emitovana na RTS-u. Tada mi je rekao da bi trebala da budem angažovana na poslovima koji se odnose na socijalna pitanja i da će me o tome obavestiti njegova sekretarica. Od toga, međutim, nije bilo ništa kao i od obećanja da će da me angažuju kada bude otvoren Ruski kulturni centar. Zbog toga sam otišla u kabinet premijerke Ane Brnabić u nadi da će mi ona pomoći. Pismo u kojem sam ispričala svoju muku poslala sam i predsedniku Aleksandru Vučiću. Pouzdano znam da su na adresu kabineta našeg gradonačelnika stigla pisma iz Vlade i kabineta predsednika Vučića sa preporukom da mi pomognu da dođem do posla. Posla za mene u Vranju nema uprkos tome što su iza mene stali najuticajniji ljudi iz ove vlasti”, tužna je Mirjana.

Pomogli Bulatović i Aritonović

Ona ima puno reči hvale za poslanika Slavišu Bulatovića i njegovog saradnika Dušana Aritonovića. Oni su joj u oči suprugove operacije omogućili da službenim autom odu do Kliničkog centra i pomogli da dobije novčanu pomoć od 100.000 dinara neophodnu za lečenje. Na njihovu inicijativu dobila je još 20.000 od Centra za socijlni rad. Oni su joj ponudili i radno mesto u “Geoksu” ali ona nije mogla da prihvati tu vrstu posla zbog bolesnih sinova.

Pokušavala je Mirjana proteklih godina da sama sebi obezbedi posao. Pre četiri godine otvorila je kreativnu radionicu “Linalend”. Radionica je radila samo dve godine i onda ju je zatvorila zato što su troškovi premašivali zaradu. U nekoliko navrata od 2012. godine radila je i kao pedagoški asistent i pratilac deteta ometenog u razvoju.

Pesnikinja

“Posao pedagoškog asistenta dobila sam sasvim slučajno. Dok sam čekala da sin završi trening upoznala sam oca njegovog druga koji mi je rekao da nameravaju da ćerku koja ima Daunov sindrom upišu u školu i da im je potreban pedagoški asistent. Zahvaljujući njima dobila sam taj posao i radila do kraja školske godine. U sledeća dva navrata, međutim, nisam imala toliko sreće jer je Republika prestala da izdvaja sredstva za ovu namenu”, kaže Mirjana.

Sve nedaće koje su je zadesile u životu ostavile su na Mirjaninoj duši dubok ožiljak koji ona godinama leči pišući pesme, aforizme, beležeći svoje misli, citate. Toliko ih je proteklih godina napisala i zabeležila da će najbolje objaviti u u zbirci “Kameleon” koju namerava da objavi iduće godine.

“Mnogo puta iz letargije ne može da me izvuče ni moja ljubav prema poeziji. Onda suze pustim na volju i sita se isplačem tako da to deca ne vide. A kada na taj način dam oduška sebi onda na internetu pretražujem vesti iz medicine u nadi da ću tu naći lek za moje sinove.”, kaže Mirjana koju neki ljudi iz njene okoline znajući sa kojim poteškoćama se suočava zovu još i majka hrabrost.