VRANJE –  Početni skepticizam, oduševljenje, smeh i suzne oče obeležile su premijeru predstave “Ruža, uvela”, koja je i obeležila početak 36. Borinih pozorišnih dana, u sali Doma vojske u Vranju.

Kamerna scena usred sale Doma vojske, glumica koja svoju naraciju započinje modernim poigravanjem na mikrofonu, najava izvođenja dela Borisava Stankovića na književnom jeziku, sve ove stvari doprinele su da publika prilično skeptično dočeka predstavu koja dočarava Borino delo u moderno doba.

“Mi smo sa velikom energijom i zadovoljstvom ušli u proces stvaranja ove predstave, kada je reditelj Milan Nešković izložio ideju dorade originalnog teksta, u smislu skraćivanja replika uz malo dijaloga i monologa, što je neka nužnost na sceni. Moram reći da je sve veoma vešto urađeno kako bi se zadržala sama srž Bore, a pored toga imate i zaokružene likove”, ističe Bojan Jovanović glumac koji tumači lik Koste u predstavi.

Prolaznost vremena koje je predstavaljeno u smenjivanju godišnjih doba, usko povezanih sa umetničkom simbolikom prirode kroz rađanje, cvetanje, odumiranje i konačnu smrt, verno je pratila glumce tokom priče. Scena u formi arene u kojoj se bore ljudske sudbine, a koja je izložena svima za gledanje, suptilno dočarava sistem vrednosti nekada i sada, koji kao i mentalitet sa godinama samo stari, a ne menja se.

“Bora Stanković je isitinit, ali zarad pozorišta mora biti pre svega verovatan. Za to se pobrinula dramaturg Jelena Mijović, kombinujuči više Borinih likova iz raznih dela, time stvorivši, novo autorsko delo koje ‘ono nekad’ Vranje smešta u današnji sistem vrednosti, oponašajući savremene odnose”, kaže Milan Nešković u svojoj recenziji.

Borina dela, posebno u Vranju, ulivaju određenu dozu strahopoštovanja ali i očekivanja koja moraju biti zadovoljena. Smeh koji je predstava mamila publici u pojedinim momentima, ali i suze koje su nezaobilazni elementi tuge i derta, a kojih je bilo u sali, zasigurno prikazuju da su likovi Borinih dela, nezaobilazni deo nas samih.

“Možda su neke stvari dobile svoj drugi oblik pa ne možemo da očekujemo nikako ni isto reagovanje, ali ova publika, ovo veče, govori suprotno. Ako mislimo o ljudima i njihovim emotivnim mogućnostima, to vreme se nije mnogo promenilo, jer su ljudi uvek u nekom konglomeratu gde je sve i svašta ono što zaista jeste među nama”, objašnjava Zora Živadinović Davidović, Borina unuka o poređenju starog i modernog.

“Borina dela su puna tuge, muke, derta, ovde je bila ideja da predstava dobije na ritmu, a da publici održi pažnju. To je i čini mi se postignuto sa tim modernim elementima, koji su ponekad i komični, ali je sve to namenski reditelj radio. Mislim da smo uspeli u tome, jer smo i mi tokom predstave sedeli u publici i osetili kako dišu”, veli Bojan Jovanović.

Kaže se da ružu ne treba zalivati vrućom vodom da bi neko shvatio koliko je ona otporna. A Bora, naprotiv, polako dozira toplu vodu svojim junacima, ne bi li spoznao kada i onaj najdelikatniji deo duha poklekne pred okrutnošću malograđanskog učaurenog mikrokosmosa.

Kako se kaže u predstavi, neke stvari se ne mogu vratiti poput izgovorene reči, odapete strele i propuštene prilike.

“Ruža pa uvela, to je nekako logičan sled događaja. Ali Bora Stanković nije logičan. On je istinit. A u istinu je najteže poverovati”, zaključuje reditej Milan Nešković.

Milan Zdravković