Ovaj upad u zgradu RTS-a nit’ je prvi niti će biti poslednji. Meni je žao što se, kako bi to moja jedna koleginica rekla, u toj dramatičnosti koja je spuštena na nivo zabave, nije čuo vrisak naroda.

Oni koji gledaju Pink čuli su da je tu reč o 1.400 hiuligana koji su razbili RTS (notorna laž ministra policije), na N1 je Boško Obradović od lidera Pokreta Dveri sebe uspeo da ispromoviše u glavnog lidera opozicije, a onaj narod je ostao da vršiti na ulici u tišini, da ga niko ne čuje i da nikog nije briga za tih nekoliko desetina hiljada ljudi koji žele normalnu i pristojnu državu, kojima je dosta, ali koji, čini mi se, osim želje, nema viziju šta i kako dalje ako uopšte uspeju da slomi diktatora.

Vizija je strašno važna stvar koja zavisi od toga da li je društvo spremno da pokrene mehanizam da se izdeferinciraju svi kreativni predlozi i da se zaista vidi šta će se.

Ovde se sada sve pretvorilo u političke izbore i ljude koji postaju većina i manjina, a postoji zakon da većina ne sme da radi manjini ono što upravo radi, ili obrnuto.

Tu se razlikuje pravna od autoritarne države. Pravne države polaze od pojedinačnih stvari, malih stvari, od čoveka. On ima prava da pita, da zahteva. I kroz hiljadu malih pitanja običnih ljudi ti dođeš do javne platforme koja se zove RES PUBLIK. Tako je u normalnim državama. U ovim drugima stalno dominiraju neke ozbiljne teme: klasa, nacija, migracija, sloboda, Kosovo… I na kraju se sve to završi sa privatnom državom – RES PRIVATE. I to se uvek završi tako da mora da se menja revolucionarnim putem.

Da je Vučić našao način da kroz prirodan proces trasira ideje, da je slušao tog malog čoveka, ne bi bilo šetnje, ne bi bilo upada u RTS, ne bi Boško Obradović narastao u glavnog lidera opozicije. Ali nama je izgleda suđeno da na svakih dvadeset, trideset ili pedeset godina upadnemo u po neki RTS, uz to ubijemo po kojeg lidera, jer drugačije ne znamo.

Jer ne znamo šta je to zapravo država, a država je alatka kojom se upravlja, a ne nečija privatna prćija.

Ali, nažalost, mi vekovima, pa čini mi se od njenog osnivanja, živimo u mišljenju da je država nešto što je protiv nas, što ona često i jeste. I ona nas maltretira, jer smo joj mi to dozvolili. I to se nama dešava od početka narodnog pamćenja. Državu treba zaobići, zloupotrebiti – to je ta iskonski pogrešna srpska deviza.  Naše „druženje“ sa državom se zasniva na mišljenju da ona nije proistekla iz naše volje. Čim je država naš neprijatelj, onda i nema rešenja na dugi rok. I dok to ne budemo shvatili, stalno ćemo imati potrebu da upadamo u neki RTS dok se baba češlja.

Pa, srećno ti bilo narode moj u rušenju još jednog diktatora i do viđenja u rušenju sledećeg, jer za bolje ne znamo.