Kada su deca tražila hleba, on im je svirao: "Tamo daleko, daleko od mora"

Na violini Ćire Rančića sa kojom je prešao Albaniju u Prvom svetskom ratu, odsvirano više tuge nego radosti

U Muzeju Ponišavlja u Pirotu kao deo legata , čuva se violina književnika i učitelja Piroćanca Ćire Rančića, učesnika Prvog i Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata.  To je samo deo eksponata koji se čuvaju u depoima ove ustanove. U Muzeju rado se prisećaju priče o njegovoj violini. Rančić se preko albanskog krša, po strahovitoj zimi 1915. godine, povlačio se sa srpskom vojskom, suprugom i dva sina, noseći sa sobom i violinu.

„Kada su deca tražila hleba, on im je svirao „Tamo daleko, daleko kraj mora“. Umesto hleba, hranio ih je muzikom. Eh, kakav je to očinski zalogaj bio“, prisećao se svojevremeno Solunac Vasilije Penčić Ćire Rančića i njegove violine. U sećanjima ratnika je zapisano „da u onom košmaru ljudi često izgube glavu, ali on je bio temeljan, stoički je podnosio sve nedaće“.

Istoričarka i kustoskinja Muzeja Mila Panajotović za Jugmedia podseća da je Rančić rodjen 1876. u Pirotu.
Osnovnu i nižu Gimnaziju završio je u rodnom gradu, a Učiteljsku školu u Beogradu. Službovao je u selima Pridvorici u moravičkom i Modra Stena u lužničkom srezu, Staničenju kraj Pirota. Bio je učitelj i u Brusu, Azanji i Kuršumliji.

„Rančić i njegovi prijatelji 1899. godine osnovali su prvi kamerni orkestar u Pirotu. Orkestar, koji je bio jako popularan činili su, pored Ćire Rančića i Đordje Zlatković, Petar Hristić, Dimitrije Aranelović, Ćira Daskalović, Stevan Popović, Dragoslav Popović i Aleksandar Daskalović. Ovi talentovani mladići svirali su violu, violinu, klarinet, flautu, basove i bubanj sa tasovima“, kaže Panajotovićeva.

Rančić se 1903. oženio Ankom Pančić, „valjanom devojkom iz čestite porodice Pantelije Pančića, pirotskog sveštenika“.  Dobili su dva sina Pravdoljuba 1904. i Slobodana 1906. godine, dodala je Panajotovićeva.

Podaci kazuju da je Rančić jedno vreme proveo u Nemačkoj u Jeni gde se upoznao sa Darkom Ribnikarom.  Kada su braća Ribnikar pokrenuli „Politiku“, Rančić je postao prvi dopisnik iz pirotskog kraja.

Prvi balkanski rat zatekao ga je u Kuršumliji, gde je bio učitelj i školski blagajnik. Mobilisan je ali je na lekarskom pregledu utvrđeno da nije sposoban za okršaje prsa u prsa, jer je bio kratkovid, pa je svrstan u obveznike činovničkog reda.
Obavljao je dužnost blagajnika provijantske kolone Moravske divizije prvog poziva, za vreme oba Balkanska rata. Učestvovao je i u Prvom svetskom ratu, služeći otadžbini opet kao blagajnik provijantske kolone Moravske divizije prvog poziva, koja se nalazila u sastavu Druge armije kojom je komandovao Stepa Stepanović.

„Pored posla blagajnika, vodio je računa o svojoj porodici, ženi i dva sina, koji su bili sa njim“, priča naša sagovornica.
Srpska vojna komanda 1915. godine donela je istorijsku odluku o povlačenju vojske preko Albanije do albanskog primorja, gde ih je čekala pomoć saveznika u hrani i opremi.

Rančić se sa porodicom povlačio najkraćim putem, kojim su se povlačili i kralj Petar, Vrhovna komanda i Vlada, preko Prizrena, Ljum-kule i Vezirovog mosta do Skadra a zatim do Valone. Čitav put njegova deca su prepešačila.

„Mnogo godina kasnije, Rančić se nerado sećao tih dana. Njegova deca, kao i mnoga druga češće su bila gladna nego sita i tražila su od oca hleba, koji im ga uvek nije mogao dati, pa im je umesto hleba pružao muziku. On je sve vreme povlačenja sa sobom nosio violinu. Krajem januara 1915. godine, Rančićeva jedinica je dospela na Krf. Sa Krfa je Rančićeva porodica otišla u Solun, gde je dočekala kraj rata. U jesen 1918. neprijateljske snage položile su oružje. Kao nagradu za učešće u ratovima, Ćira Rančić je dobio Srebrnu medalju za revnosnu službu i Albansku spomenicu. Kao zaslužni prosvetni radnik dobio je Orden Svetog Save petog stepena“,  kaže nam Panajotovićeva.

Posle rata, 1919. radio je jedno vreme u Nišu a potom odlazi za Beograd. Iako u penziji od 1927. godine, Rančić je nastavio da radi kao administrator, korektor i član uređivačkog odbora dečjeg lista „Zorica“.

„Objavio je i tri knjige za decu i knjigu pripovedaka „Pod Starom planinom“. Između dva rata saradjivao je u „Đačkom napretku“, pisao u „Pravdi“ i pirotskoj „Slobodi“, kažu u Muzeju.

Sve što je vredno poklonio je Muzeju

Život ovog vrednog čoveka bio je veoma mukotrpan i nesrećan. Oba sina izgubio je prerano. Jedan je umro u 22. , a drugi u 44. godini. Ubrzo je ostao i bez supruge Anke, koja je umrla 1958. godine.

Možda zato što je ostao bez najbližih, odlučio je da sve ono što je smatrao dragocenim pokloni 1955. godine tada, Narodnom muzeju u Pirotu.

Rančićev poklon danas je Legat Ćire Rančiča. U njemu su odlikovanja, diplome, fotografije, lična dokumenta, knjige, objavljeni i neobjavljeni rukopisi, violina, naočare, lula…

Rančić je zadržao kraj sebe do poslednjeg dana života njegovu staru violinu, vernog pratioca i u dobru i u zlu.

„Mnogu sam pesmu bola, ponosa i tuge odsvirao na njoj, malo radosti…“, sećao se svojevremeno Rančić – kaže Mila Panajtović, dodajući da je Ćira Rančič je umro u 93. godini u Domu penzionera u Beogradu 1969.godine a da je violinu pirotski Muzej dobio posle njegove smrti i priključio je Legatu.

Fotografije: Arhiva Muzeja

 

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar