Iako nas reč „napuštanje“ asocira na fizičko distanciranje od nečega, u samoj suštini nje je duhovno udaljavanje. Može se i dalje biti u nekom – gradu, ulici,  kući, blizu živog bića i da se ne oseća naše prisustvo. Da smo tu, a daleko. Ne vodimo računa, ne dotiču nas patnje, ne delimo radosti.

Ne osvrćemo se. Nije bitno prisustvo, kada porušimo mostove iza nas – otišli smo zauvek. Transformacija je trajna. Izobličeni za novi svet, totalno zaboravljajući dotadašnji put. Bez tragova iz prošlosti, bez želje da se borimo za njih, sa rukama u vis, predati.

Desi se i obrnuta situacija, budemo nekada veoma udaljeni, a osećamo i delimo sve što se dešava tamo gde su nam misli. Brat mi je već desetak godina u Americi. U potpunosti se aklimatizovao, ima porodicu, normalan posao i sve benefite takvog života, naravno uz mane koje postoje. Sam je doneo odluku i otišao da živi „American Dream“. Sestra, takođe, nije u Leskovcu. Ona se zaljubila. Ljubav je odvela u Italiju. Tamo kuje svoju sreću.

Ipak, njihovi su koreni i dalje tu. Ostavili su traga u drugim ljudima, ostavili su svoja dela. I oni nose naš pečat. Kladim se, ma koliko se trudili, i dalje izleti po koje „gu“ i dalje se čuje po koje „ga“. Voće i povrće im je plastičnije, kao i komšije. Nisu otišli sa motivom mržnje, nose nas u srcu. Vole da dodju, da se vrate. I dalje utiču na živote dragih osoba, i dalje nas menjaju, ulažu. Odlaze sa suzama, pozdravi su teški poput crne zemlje. Da, pozdravi, a ne rastanci.

Preko moderne tehnologije zvirnem i kroz prozore prijatelja. Mnogo je porodica razgranatih poput moje. Puno je emocija na fotografijama koje dele, još više u tekstovima kojima se obraćaju jedni drugima. Ne samo članovi porodica, i prijatelji nedostaju. Nema veselja bez voza i pesme „Moji su drugovi“. Velika je povezanost, neće se svi složiti sa mnom da ovaj grad vredi, ali su činjenice da ima svoj šmek, ima svoju prepoznatljivost i izaziva nostalgiju.

Ceo ovaj uvod deluje dramatično, ima svega, prava leskovačka mućkalica. Dramu, doduše, nisam u mladosti poštovao. Danas mi je to omiljeni žanr, ali ranije, ranije mi je smetao taj dah svakodnevnice, dah realnog života oko mene. Tražio sam smeh kroz komedije, maštu kroz fantastiku, duh kroz avanturu, ljubav kroz romantiku, ali kada se sve to upakuje u jednu kutiju, teško je – nisam mogao da svarim. Ni kroz štivo, ni kroz filmove. Bilo mi je previše.

Prvi put sam hrabrost da odgledam dramu skupio kod filma „Napuštajući Las Vegas“. Par godina sam imao kasetu u svom posedu. Nekoliko puta sam počinjao i prekidao. Bez mira da odgledam, sve dok se kockice nisu sklopile. Znao sam da je Nikolas Kejdž(Nicolas Cage) dobio Oskara i Zlatni globus za glavnu mušku ulogu, znao sam da je Elizabet Šu(Elisabeth Shue) bila nominovana za žensku, ali radnju filma nisam hteo ni da pročitam. Kada vidim „drama“, mozak registruje „dosada“.

U to vreme, voleo sam da cirnem, imao svoju barsku stolicu za šankom. Bio sam u starijem društvu, razgovor, smeh. Neko se našalio „Ti si ovde redovan, da nisi kao Kejdž u onom filmu“. I tako, povedu razgovor o radnji, privuku me. Zaražen, hteo sam da se uporedim sa glavnim junakom, možda i saznam kako bih završio ukoliko pojačam tempo. Prvo što sam uradio sutra ujutru, naoružan strpljenjem da istrajem do kraja, odgledao film. I nisam se pokajao. Ne samo to, zavoleo sam je, dramu, i to traje do dan danas.

Ben je alkoholičar kome zbog tog stanja stvari izmiču kontroli. Žena odlazi od njega, odvodi dete, dobija i otkaz na poslu. Nije se opametio, nastavio je po starom. Bez izlaza, odlučuje da ode u Las Vegas i opija se sve do smrti. U nekom trenutku, sreće Seru, prostituku koja nije u ništa boljoj situaciji nego on. Zaljubljuju se i počinju zajednički život, poštujući nedostatke, one što štrče previše kod oboje.

Kejdž je prošao sve faze alkoholizma kako bi se što bolje spremio za ulogu. Uspeo je da izbaci i hranu, da bi bio što približniji, u poslednjem stadijumu, alkoholičari ni ne jedu. Samo traže da osete ukus alkohola. Pio je puno, bez jela, išao u grupe za odvikavanje od alkohola. Bio je odličan i za to je nagrađen nečim što ni realno bolji glumci nisu uspeli da dobiju. Elizabet je imala sličnu pripremu. Ona je provodila vreme sa pravim kraljicama noći. Iz mog ugla, bila je još bolja od Kejdža. Kod njega je gluma bila savršena, ali se u pozadini videlo da je ipak samo gluma. Elizabet kao da nije glumila, Elizabet je bila Sera, prava Sera, nije bilo ni trunke glumice. Scene gde su njih dvoje zajedno u kadru su sigurno jedne od najuverljivih ikada snimljenih. Muzika – božanstvena, puno klavira, saksofon, malo roka, i tu i tamo Stingov glas.

Ne mogu da kažem kako me je film trgao, da me učinio boljim, ali ugradio se. Ušao je i napravio klik. Možda tada taj klik i nije upalio ništa, možda je sve prošlo samo sa jednim velikim utiskom, ali sada, kada sada odgledam dramu, kada pročitam nešto u tom tonu, želim da izvučem pouke – da ne upadam u zamke, da poštedim okolinu od grešaka koje bih pravio. Eliminišem situacije, buduće, neprijatne. Saosećam se sa likovima, razložim i razumem. Crpim pokretače, ne gazim ono što sam sagradio i ne napuštam.

Odem ponekad, imam kilometara iza sebe, odem, a tu sam. I sve što vidim lepo, upamtim pa pustim, medalja ima dve strane. Ako mogu iskoristim, ako ne – nije mi žao. Ne napuštam, pogotovo ne moj grad – Leskovac.