Дошла нека вунено-вестерн времена, а демократска. Времена, у којима пристојних, паметних, поучних, образованих и толерантних коментатора, скоро да и нема, док на другој страни свака суклата, кусо и репато, неписмено, несрећно и аљаво, почело да коментарише туђе текстове и износи своје мишљење и запажања, али не како приличи пристојним и добронамерним сватима, него, боже ми прости, пуних злобе, беса, тужибабских лажи у  цинкарењу, подказивању, денунцирању људи који им нису по вољи, а све у духу старих добрих времена: ОЗНА све дozna,озна.

Међутим, бар што се мене тиче, тако и треба: Да свако, ама баш свако, има могућност  и прилику да на светлост дана изнесе оно што је, преко керамичареве БИА-е  дознао, и изрази oно шта мисли и осећа. Наравно, свако има право да мисли и рђаво и наопако, али не и да то јавно формулише у облику увреда, и то кроз танку обланду дволичне цивилизираности. Но, добро. Вечита порука је: Свако има право на част и на срамоту, па може да бира.

Зашто, овакав наслов и почетак, мог овонедељног текста?

Па, да објасним, ако неког уопште интересује. Коментар на мој суботњи текст „НЕЗАВИСНИ И СЛОБОДНИ“, послала је и написала, коментаторка: „Priča se da vas je lično šerif „drugarski“ i „prijateljski“ zamolio da ne dirate SNS i AV, pošto njega i ne dirate, dok ne prođu izbori. Možda zli jezici samo ogovaraju i izmišljaju…бла, бла, бла.“ Па наставља: „Ja sada, bez došaptavanja čaršije, analiziram i pitam vas:Profesore, nije li vas šerif takođe prijateljski zamolio da mu pripomognete, njemu i SNS-u, u šibanju po medijima? Znate, onako, ja ću ih pritiskam i ucenjujem, a ti udaraj po njima omalovažavajućim lekcijama. Da ih zajedno dotepamo…“ Vi baljezgate, каже за мене дотична персона драматис, „onako iz udobne penzionerske fotelje sa kavijarem pored.“  Онда иде пријатељски савет: „ Ima, znate, ovih dana mnogo zanimljivijih tema i to one kojima se bave članovi vaše bliže i dalje porodice. Na primer, zaštita ženskih prava, na primer, zaštita od porodičnog nasilja. Pa hajte profesore, ako imate „crvenog bana“ napišite svoj stav o ovim temama u kojima je vaš prijatelj nedeljama glavni junak. Ajde profesore odgovorite“

У којима  је мој пријатељ, тј. шериф, недељама главни јунак ?!? Мора да ју је натераја голем зор кад тако пише?!

Не уживам у овоме што ћу написати, али добро, да испуним жељу дотичне госпође. Прво, зашто мислим да је женско? У лесковачкој чаршији, по кафанама, будоарима, крчмама, берберницама, библиотекама, позоришним салонима, станичним ресторацијама, концертним дворанама, културним установама, пијачним тезгама, политичким кулоарима, што ће речи: на свим местима по којима се свакодневно крећем и обитавам, па чак и на Процепу, сви ми кажу да је писац коментара мушко и да га одлично знам.Тој је бре он’ј што до подне мрзи себе, а од подне и цел свет.Умислија се, куј ко он; издиза се ко в’шка у шију, и шири се ко џивџан у дуд! А, нема га ништа: развијен ко џивџан у коленца – збраја се ко терајеж па се гоји ко змиче на трн.   Он’к’в скасан и аљав  вуче се по лесковачку чаршију. Вузле, је тој. Ја, ипак, мислим да је коментар написала нека дама или нека госпођа – алотропска модификација новинара. Сигуран сам.

Текст коментара, то неписмено ђубриво, који је у свађи са логиком, па чак на моменте умно поремећен,  недвосмислено показује да је то рукопис уплакане, остављене жене; саме самцате, без игде икога, која 24 сата, тј. цели целцати боговетни дан, лупа по тастатури, из простог разлога – да се самозадовољи, јер јој је то једино и остало. Како супротни пол не воли, а свој обожава, остаје јој једино тастатура као: залог „љубави.” Она пише глупости да испољи своју зловољу, злобу, завист, мржњу  према особама супротног пола, ближњем свом; гнев, комплекс ниже вредности, недостатак родитељске љубави, неписменост, незнање, односно све оно патогено што је срамно и страно нормалним људима. Људска несрећа од човека. Гле, и сада очекујете сестре слатке и браћо у Христу, да се ја уфатим, ко сом на бућку, па да се „вадим“ и да негирам коментар, који је, узгред буди речено, сензационално и епохално глуп, имбецилно неписмен и склепан у маниру и по стилу као да је његова ауторка  боже ме саклони грешних мисли,  особа која редовно објављује своје текстове у престоним септичким јамама и папирном смећу од тоалетоида (Информер, Ало, Курир), а који су идентични, текстови, параноичном трабуњању појединих болесника, пацијената  др Тојаге, који редовно виђају Елвиса и са Исусом размењују e-mail поруке.  Очекујете да ауторку, коју, овога ми крста, не познајем  – чак не могу ни да претпоставим која је – изгрдим на пасја кола, и да напишем, као да је знам, као да знам како изгледа: да је обаполна мустра, минче у облику чиваве, шака јада, са траумама из детињства!  Да  јој скрешем у брк: „Ви сте плод несрећног сперматозоида и уплакане јајне ћелије! Трагично сте зачети!” (Користим израз А.Т. да ме после не опањкавате  како преписујем. Ма, оћете, оћете, па знамо се. Знам ја нас, јебо ти нас!(Б.Ћ.)) Или да као кад „мајмун уђе у тенк“, распалим: Ти си, бре, коментаторко, од зла оца и горе мајке, и као таква носиш комплекс злостављеног детета, који, сада у јесен живота, још више долази до изражаја.

Е, сада, само да знате – нема ништа од таквог вређања. Ич! Нисам јео бунике, па да се тако „вадим“.  Ма, иди бегај! Не пада ми на памет. Зар нисам, ту скоро, писао: Не’е  мајка сина карала што се коцкаја, него што се вадија из булу! Прц, бато. Нећу, не иде бре, да вређам жене – и не приличи ми. Зато, без мене.

Шта онда да одговорим на дотични коментар, али да никога не увредим,  јер не желим и нећу. Зато кажем: Признајем! Без искуства Голог Отока и Новог лесковачког затвора, да је све што ми се спочитава,од стране ове коментаторке, тачно. Ама баш све, од А до Ш. Op, cvrc, gevezen zajn – тачно је, и тачка. Ама да је само тој, ђене-ђене, ама не, не’е ?! Има тога још, много?! Али, не могу, није чаршијски ред да вам кажем шта смо се све, у четири ока договорили, шериф и ја; није џентламенски да износим појединости нашег разговора. Такав је сатмалско – светилиски  адет, омерта бато!  Па, зуцни ако смеш?! Тачка.

За Југмедију пишем скоро шест година, и никада нисам, колико ме сећање служи, имао расправу са коментарима, сем једном са „Ђуром“ око ДС и СПО.  Нећу ни сада. Они, коментарлук, нека пише шта год хоће, њихово право, њихова воља, моје је да ћутим и трпим. Нису ме тепали по уши, или са мотке терали да пишем колумне. Јок, море! Претпостављам, а једино то и могу, да дотична персона драматис на зна да чита, па као и сви игноранти критикује оно што не разуме.То је та писменост и стилистичка осетљивост просечног неосрбијанског „коментарлука“, из кога, раније или касније, почиње да избија  нитковлук и неписменост! И то у последње време. Раније таквог простаклука, бар у тој форми и у тој мери,  није било, ни приближно.

Одједанпут, ненајављено и ничим изазвани, као по некој команди са највишег места, почели су мишеви да извирују, јављајући се као ојед као хемороиди. Из неког буџака или удбиног (БИА) уреда почела је фукара и башибозук, да пласира скарадне, а непроверене информације, лажне вести, оптужујући све и сваког за сва непочинства и бешчашћа која су им пала, на њихов болесни ум. Пуна су им уста  лажи, мржње која долази из лагума немоћи и насушне, лешинарске море: „šerif vas je prijateljski zamolio da mu pripomognete, njemu i SNS-u.  Da ih zajedno dotepamo.“  Овим, информерско – удбашким денуцирањем, ваљда је задовољен писац,  неком кинтом од стране БИА-е, или само похвалом: Ако га се сете, сете; да у свом безнађу буде срећан као дете на ноши. Само, да вам кажем, драге моје  и драги моји: Милица ће, мори моме, кад – тад, ударити шаком о сто и најурити персоне драматис које не поседују ту отменост стида, и који својим информерско – удбашким денуцирањем крњe и срозавjу  углед Југмедије. Ће ве напуди Милица, с њен портал,  па ће те с’с  с’в   б’ч’лк и пашкуљи – на утрину. Ће удари немка, по џеп, па да видиш! Неће више пркнете; ће вирајете ко зеље у дупе! Толку ће имате работу да ће дремете, ко мува на мокра муда, по цели д’н. Ће се  т’д’, ко луда Наста, мајете с’ми  с’мцати по лесковачку чаршију, и тој с’ Катмер зумбул у увце. Не уради ли тој Милица, онда ће, далеко било,све отићи у 3ЛПМ, жи ми ви!! „А хуље? Хуље, нека се фаљекају и наричу. Као ћифте и као флеке.“ Али, Боже мој, такав је живот.

П.С.  Драга моја дамо и госпођо, никада нисам практиковао: „…onako iz udobne penzionerske fotelje sa kavijarem pored“. Кавијар једем у ресторану. Да Вам дам адресу где сам јео најбољи кавијар, пре 2 год.: ресторан „САТКО“, Невски  Проспект, бр.19, Санкт Петербург, Русија. И то какав. Црн кавијар, ништа посебно, али розе кавијар, из риба са сибирских река, нешто божанствено: икра розе, провидна, а крупна ко проминцле, ко девојачке манистре. И октет најчувенијих руских уметница на балалајкама. Беше.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

др Вјачеслав Нешић