Beogradska Politika je u prvom danu 1931. godine otvorila svoje dopisništvo u Leskovcu, gradu koji se tolikom brzinom ekonomski razvijao, da je u tom trenutku to bilo neophodno. Međutim, ideja da se o događajima iz njihovog grada izveštava u celoj kraljevini Jugoslaviji, uopšte se nije dopala Leskovčanima.

U nastavku vam prenosimo ceo komentar uredništva Leskovačkog glasnika, objavljenog 7. januara 1931. godine:

„Jedan veliki beogradski dnevnik otvorio je svoju kancelariju u Leskovcu. Sad mi, takoreći, svakodnevno imamo obaveštenja o događajima i životu u našem mestu. To nije mala dobit za Leskovac. Ne samo što javnost dobija svakodnevna obaveštenja o repertoaru naših bioskopa, našeg Nar. univerziteta i naših noćnih setablismana “Proleća” i “Soluna” – a valjda će doći na red i “Gusla” i “Port artur” – što nije malemkost, nego i naše senzacije dobijaju širok publicitet i naši junaci dana ne ostaju samo junaci za Leskovac, nego se širom Jugoslavije čita o njima.

I tako će se videti da Leskovac nije tek neka selendra, nego te još kako živa varoš. Toliko živa da ćemo se mi žitelji Leskovca i sami čuditi. Naročito ako sve te naše senzacije prođu kroz isti onaj kalup u kome je pečena senzacija smrti Andre “Budućnost”.

Eto, sada znamo kako to izgleda kad su svi “slojevi građanstva silno uzbuđeni”, znamo i koliko lekara treba, pa da se stvore “lekarski krugovi”. Znamo  i kako se daju i dobijaju “tri moralne satisfakcije”.

I što je najvažnije, znamo kako se senzacija pravi: prvo se na dugačko i na široko javlja da nešto jeste, naravno sa potrebnim znacima pitanja, te drugog dana se još mnogo šire i mnogo duže javlja da upravo od svega toga nije u stvari ništa, ili ne ono što se javilo.

Ipak, ako smemo da kažemo, nisu li beogradski listovi dovoljno zanimljivi sa svojih beogradskih senzacija? Kako bi bilo da naše senzacije ostave nama samima?„