Drvena kapija između dopravljene betonske terase i ulaza na trem stare kovanice landara na slabašnom prolećnom vetru, ona kapija kojom sam nekada letela nad kamenim stepenicama, grleći je kao da ću njome, uz škripu uvek zarđalih držača, zaploviti u svet bajki.

Hvatam tu kapiju čvrsto, kao da se rukujem sa srećom koja me sve vreme drži usput. Trulež osećam ispod ruke, na dlanovima ostaju opiljci. Preskačem prag i gazim kroz poluotvoreni hodnik, tamo gde smo sestra i ja maštale o dalekim svetovima. Idem polako dok mi u delićima sekunde promiču slike života baš na tom mestu.

Vidim iza još neotvorenih zelenih vrata velike gostinske sobe mnogo gologlavih muškaraca i žene s maramama. Oca s kondirom kako stojeći dopunjuje rakijske čaše. Slava je, letnja, Sveti Pantelejmon. Vidim majku kako sa punim rukama kreće ka tim vratima, doduše sada već nisam sigurna da li su bila zelena ili siva.

Nosi tanjire sa nekoliko preostalih lučenih paprika. Muči se da otvori vrata s one strane.

Još sam tamo u tom vremenu, još sam mala i musava, ali vredna pa hitro skačem, hvatam bravu i otvaram majci vrata, iako se podsvesno gadim lepka od patine sa te brave što mi je dodatno zamazala ruke.

Uz lak trzaj otvorih vrata, ali na njima ne beše majka moja, ne behu u pozadini gologlavi ljudi za dugačkim slavskim stolovima u G i žene s maramama koje vode glavnu reč, ne beše ničega, ne beše ni poda te moje velike tople sobe u kojoj sam rasla.

„Mama, mamaa, mamaaaaaa“, čujem uplašeni glas moje desetogodišnje ćerkice koja je verovatno sve vreme bila uz mene i, kako mi je kasnije pričala, u polomljenom ogledalu u jednom preostalom kutku te zjapeće sobe spazila moj izbezumljeni lik.

I tamo na tom pragu velike gostinske sobe srušio se moj detinji svet, onaj što nosimo u sebi do sopstvenog kraja, tamo pred onom rupom, tamo pred podom koji se zbog nebrige naslednika stropoštao u podrum i za sobom povukao delove skromnog nameštaja. Tamo u mom domu.

Dole u toj rupčagi videla sam jedan drveni sto, s nogarama uvis, jedan od onih za kojim smo ručavali, i na kome su se ređale đakonije na slavama i svadbama. A iz te sobe udale su se sestre mog pradede i sestre mog dede i sestre mog oca. U toj velikoj sobi s malim prozorima i pogledom preko reke, slavila se i moja udaja, doduše, poslednja u jedonoipovekovnom nizu. Kasnije se prešlo u neke skupe kitnjaste sale.

Prozori na toj sobi istruleli, stakla polomljena, a u desnom uglu stari, rukom rađeni šifonjer zelene boje, miraz moje majke, da sada sam sasvim sigurna da je bio zelene boje. Sve što je bilo u njemu sada visi nad ponorom.

„Verovatno su lopovi protutnjali kućom pre nego što se pod urušio“, prolazi mi misao kroz glavu.

U tom trenutku začujem ponovo glas moje ćerke: „Gle, cipelica“, pokazuje prstom u uglu pored šifonjera na izvitoperenu dečju žensku cipelicu koja je nekada imala crvenu boju.

Shvatam da je to moja cipelica, odvojeni par onih cipelica koje sam ogulila pa ih majka u besu sakrila, kažnjavajući me. U jednu gledam posle 25 godina.

„Zar je moguće da su mi noge bile tako male“, pitam se dok me ćerkica vuče za rukav.

„Mama, ajdemo u druge sobe, tamo je lepše“, kao da me teši.

Druge sobe nisu daleko, u središnju, u kuhinju s trpezarijom i „vinaz“ pločicama ulazi se sa istog trema. Ni tamo vrata nisu zaključana. Otvaram ih oprezno. Škripa para uši. Susreće me mrak jer zelena, opet zelena, gusta i čađava zavesa prekrila je jedini prozor. Opet podižem nogu da prekoračim prag, ali tog momenta osećam da me neko snažno vuče nazad uz povik: „Ne!“

To je moj suprug koji me je danima nagovarao da ne idemo u obilazak moje rodne kuće, izmišljao nepostojeće obaveze, izvlačio se sopstvenom nepostojećom prehladom i potrebom da menja neke delove na „jugu“. Znao je, pričao je posle, u kakvom je stanju ognjište pored kojeg sam prvi put ugledala svetlost dana i gde sam provela bosonogo detinjstvo, najlepši deo života. Znao je ali nije imao hrabrosti da mi kaže.

„Na kraju krajeva, morala si jednom da vidiš“, reče mi u povratku dok je pokušavao da primiri oluju u meni.

Od njegovog – ne, ukopala sam se u mesto. Tek kada se pogled privikao na mrak shvatila sam da me spasao od propadanja u drugu provaliju, istu kao u onoj u gostinjskoj sobi. I tu je pod s pločicama i stolom i stolicama u sredini pao u podrum. Tamo u čelo stajao je rezedo-beli izbledeli kredenac, pored sudopere i belog smederevca. Neoštećeni. I ništa više.

Nisam uspela da uđem još u devojačku sobu u kojoj je moj otac, prvi u selu, stavio drveni pod i dalje u kupatilo za koje su mu komšije rekle da se takođe urušilo.

Samo je ta devojačka soba ostala čitava. Da li je u tome bilo neke simbolike ili je pod odoleo zubu vremena, ne znam, ali znam da se nisam zbog toga radovala jer sam već bila u šoku.

Naše dvorište bio je naš detinji rajski vrt. Isperd kuće cveće tokom cele godine i ogroman, za mene uvek beli bagrem, preko puta ambar, ispod kokoške a ispred njega česma izlivena majstorskim rukama moga oca. Dole niže na blagoj strmini ogromna zgrada sa štalom i stajom za seno, preko puta pomoćna kuhinja, a ispod ograda. Ispod te ograde ogroman voćnjak, gde se između gajio bostan, a ispod potok bistre planinske vode.

Ali, ja nisam mogla dalje od one dugačke štale, koja se takođe nekoliko godina ranije urušila, jer je umesto voćnjaka stajala šuma, na mestu gde su nekada bile lubenice i dinje rasao je šipurak, a tamo gde je bio vir, rezervoar vode za letnje mesece, ogromna rupčaga iz koje su virile neke mladice.

Moja tvrda duša je tu popustila. Sela sam na travu, visoku, nepokošenu i plakala. Plakala ćuteći, plakala tresući se. Iz mog tela odlazio je deo mene, tamo gde je bila oaza pomaljala se pustinja.

„Ne dirajte, biće joj lakše“, čula sam muža kako sprečava decu da mi priđu.

Suze su same usahle, no meni nije bilo lakše ni kada smo zatvarali ulaznu drvenu kapiju ni kada sam bacila poslednji pogled na moju rodnu kuću, na moje dvorište na moj detinji svet. Pedesetak metara dalje starija žena promalja glavu kroz prozor.

„Ti li si“, pita

„Ja sam“, odgovaram.

Izilazi iz kuće. Pozdravljamo se. Planinke ne pokazuju lako osećanja. Ne grli me iako me je čuvala kada sam bila mala. Gleda me pa kaže da sam se promenila, ostarila.

Umesto odgovora ja ponovo kotrljam suze niz lice. Ne znam da li shvata zbog čega plačem, no nije mi ni važno. Deca me zovu i ja ulazim u naš mali „jugo“.

To je bio moj fizički oproštaj s detinjstvom i s kućom u kojoj sam bila voljena, ali se moja duša dugo, cele jedne decenije, opraštala uz plač. Kasnije sam svoj mali dečji svet iz toplog doma preselila u moja sećanja, znajući da više nemam kome, i potisnula onu sliku oronule kuće i urasle okućnice. One su i dalje onakve kave sam ih ostavila sa deset godina, staze i putevi nisu zarasli, selo je puno ljudi….

Mnogo godina kasnije posle fizičkog pozdrava s mojim detinjstvom, neko drugi je na starim temeljima kuće sazidane na početku 20. veka podigao novu kuću, ni nalik onoj u kome se i zidar rodio.

Kada danas krenem u taj kraj, s krivudavog puta na uzvišici preko zelenila vidim kuću sa crvenim crepom i znam da je to mesto gde sam se rodila. I to je sve.  Više ne žalim i što su voćnjaci moga oca, samo moga oca, u rodnom mi selu, urasli u korov, više ne žalim što ne viđam još živog oca i majku koji se ne vraćaju iz Nemačke, ne žalim jer taj deo sadašnjosti ponirem duboko a daleku prošlost izvlačim iz duše.

Da li su to godine nakupile mudrost pa srce čuvaju od stresa ili je vreme zalečilo rane, ne znam, ali znam da će dom u kome su se rodila moja deca uvek biti topao za njih i njhovu decu i da će onaj drugi dom u kome se rodio njihov otac biti održavan i ulepšavan sve dok bogu ne odem na ispovest.

Jer, ako korene ne negujemo stablo se brzo osuši,