Da je Jutka iz Brusa, ili bilo koji Jutka u ovoj opoganjenoj Srbiji od jutki, uradio ženskoj osobi iz moje porodice, bliže i dalje familije, to što je radio ženama koje ga tuže za polno uznemiravanje, ja ne bih čekala presudu partijskih sudija i tužilaca već bih mu, u najmanju ruku, motkom polomila i ruke i noge, a usta bih mu razbila da ne može više da pita – volkiš li ti mene. No, imajući u vidu godine koje imam, a Jutke su nekako još u snazi, u najgorem slučaju bih ga kamenovala, jednom, dva, tri puta…

Predsednik opštine Brus Milutin Jeličić zvani Jutka, koga je sedam žena optužilo za seksualno uznemiravanje i mobing,  još nije podneo ostavku iako je pre nekoliko dana ona čitana javno u medijima, a kada će to učiniti još ne znaju ni u samoj Skupštini ove male i siromašne podkopaoničke palanke, piše današnji „Blic“.

Nego da se vratim na motkiranje i kamenovanje, a i na pesničenje i na šutiranje. Da stanem s nabrajenjem jer se bojim da tužilaštvo ovde ne reaguje ekspresno i podnese mi krivičnu prijavu.

Dakle, ja bih čast i dostojanstvo od seksualnog monstruma rešavala na taj način jer nemam poverenje u srpske sudove i u pravdu u Srbiji u kojoj se prizna samo sud partije. Danima mi mozak ključa od Jutkinih zlodela i od onih koji ga brane, pa se pitam zapravo kakvo smo mi to društvo plašljivaca postali, danima razmišljam da li tih sedam žena imaju muževe, braću, rođenu ili od tetke i stričeva, momke, očeve, tetke, ujne, babe, ujake…?

Zašto oni nisu stali u odbranu časti svojih žena, devojaka, kćeri, sestričina, bratanica? Na srpski način, tradicionalni kada je čast ženskog čeljada u pitanju. Zašto su samo slušali i nadali se da „će proći“ žeđ bludnika i zašto su majke krile tužbalice svojih ženskih čeda. Gde se izgubilo srpsko junaštvo i viteštvo iz epskih pesama i partizanskih filmova, ako ga je ikada, zapravo, i bilo?

Zar je taj prokleti posao, to parče hleba, a Jutka je delio poslove i napadao žene, važniji od života, važniji od mentalnog zdravlja, važniji od belega na čelu, važniji od časti svog deteta, dragane, bratanice, sestre…?

Da li smo se mi to u Srbiji na večnom „putu oporavka“ jednostavno saživeli s bahatim jutkama, s gnjidama i vaškama kojima u civilizovanoj zemlji ne bi dozvolili ni ovce da čuvaju? Jer, ovaj bruski jutka je samo jedan od hiljade jutki ogrezlih u kalu naše bespomoćnosti i poniženosti.

Jesmo se saživeli jer da nismo ne bi se na društvenim mrežama pravile grupe „Pravda za Jutku“ gde se do bola vređa Marija Lukić, najhrabrija među najhrabrijima koja je i tužila i javno mesecima govorila o seksualnom manijaku. Među tim lažnim profilima, među tim partijskim botovima, koliko sam videla, ima i žena. Ne znam imaju li one ćerke i neću da kunem, mada umem, samo im poručujem – sram vas bilo ološkinje!

Da se razumemo, nisu jutke inovacija u Srbiji. Bilo ih je i u komunisitičkom sistemu, i tranzicionom, ali je to bila retkost. U državi umišljenih mačo muškaraca s funkcijama je išla i švalerka, obično sponzoruša, dobrovoljka. Ali nikada, baš nikada, nije bilo ovoliko jutki.

Kako znam? Pa znam. Komentari na sajtu Jugmedie prepuni su pričama o jutkama već poduže vreme. Pričaju neke i od žrtava u četiri oka, ali kada zatražiš da javno kažu to što pričaju – pobegnu. Strah ih je, za svoj posao, za posao svojih roditelja, za biznis ujaka, strica, za one koji bi trebali da motkiraju Jutku dok se, kako je moja pokojna baba govorila, „svinja ne ukači u krušku“, a onda da nastave što je svinja uspela da učini nemoguće.

Popularni voditelj emisije „24 minuta“ Zoran Kesić peva o Jutki iz Brusa: „Pustili su govna niz vodu, neka redom i ostali odu“. Neka odu, ali izmotkirani i išutirani. Mada, Jutka još nije pušten niz vodu, niti će sve jutke da odu za njim, bar ne dok ne kaže onaj koji tužbe žena doživljava kao napad na sebe.

Tako je to u Srbiji gde se muškarci pesničaju čim se napiju, ali nemaju onu stvar da brane čast i dostojanstvo sestre, žene, devojke…