Eто, прође, протутња лето 2019., као да  га никада није ни било.  Ко се је одморио, само не знам од чега, одморио се, ко није – ко му је крив – јесен већ увелико гази наше животе. Писао сам,овај текст као мој лични став, водећи строго рачуна да не увредим никога, а да, ипак, кажем оно што мислим.Трудићу се да га, са опроштењем, не тупим, објашњавајући зашто ово радим – ја то радим, јер треба мени. А аколи, пак, поштовано читатељство,  сумњате у ово моје писаније, моју искреност – „мислите ви шта хоћете, ко вас јебе“ –  само да знате  много ме заболе Црвени Бан, а још више  „Себастијан Курц омотан бодљикавом жицом!“.

Овај текст је моје лично закерања да кажем шта мислим о само једној теми, али свевременској: да ли су новине и новинари  независни и слободни? Одмах, на самом почетку, без било какве дилеме, категорички тврдим: медији, па и лесковачки, свих боја и облика, као и новинџилук, су апсолутно независни и слободни, у свој својој бити. Сигурно се питате: На којим чињеницама ја заснивам ову моју тврдњу? „Хајде да сада натенане – сине ира ет студио – размотримо ову моју тврдњу.”

(дугачак текст – просечно  читаоцу ће требати око 15 минута; кога не интересује овај мој лични став, о новинама и о новинарима, нека одмах престане са читањем.)  

У политичком, па самим тим и у друштвеном животу Лесковца,  сваког боговетног дана траје перманентна, дивља расправа, о томе какви су нам медији потребни, какви су новинари у тим медијима, и колико јавно мњење утиче на лесковачку  јавност – ако је уопште има. А, нема је. Расправа  тече у старом добром духу, како и доликује, небеском и од бога изабраном народу, са уважавањем и етикецијом толико познатој код српских домаћица, а поготову српских домаћина, које се не би посрамили ни на двору краљице Викторије.(Ко је луд, нека поверује.) Еристика илити умеће вођења јавне препирке, усађена је у геному српског бића – чудна смо ми воћка, чудновата!

Читава филозофија новина и новинарства, бар тако ја мислим, полази од претпоставке: новинарство је увек етички пројекат. Зато, када се говори о новинарству, ова моја претпоставка  увек се мора узети у обзир, јер на њој и заснивам своју тврдњу, коју још једанпут, да утврдимо градиво, понављам: новине и новинари су независни и слободни, увек су били, сада су и биће!

Господо Лесковчани, утврдите следеће, мада сумњам да ћете икада то утврдити: сви лесковачки медији, ама баш сви, у било којем облику, било којих боја и идеолошких опредељења, су слободни и независни онолико колико њихови власници имају достојанства, морала?, талента, образовања, језичке културе, способности,  здравог разума, љубави и поштовања према новинарском кодексу и овој моћној професији, у својој жестокој борби против фалопластије локалних моћника и ибрет ханума.

У свом набрајању особина које требају да имају власници медија, да би њихови медији били слободни и независни, нисам навео храброст, односно да имају херца и јајца. То су стереотипи код лошог новинџилука, и стање неозбиљности, зато и делим став Б. Т.: „За новинарство није потребна никаква храброст, већ писаћа машина и познавање свих 30 слова азбуке, а ако је могуће, и познавање употребе запете.“ Зато, о тим „особинама“, ни речи. Нама, конзументима локалних медија, потребни су само достојанствени медији, који ће извештавати „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Ништа више, а ни мање, нама није потребно. Довољно је. Провокације, које трпе власници локалних медија, су, без сваке сумње, енормне: политички и економски притисак кроз разноразне тужбе или злоупотребе пројектног финансирања, како би писање односно извештавање у њима попримило карактер исфорсиране пропаганде у корист тренутне политичке странке на власти, а све у жељи да владајућа политичка странка,сасвим незаслужено, добије на важности, популарности и значају.

Међутим, ако један једини пут власник неког медија попусти пред провокацијом представника власи, провокација ће следити за провокацијом и томе неће бити краја, а као резултат таквог пристајања на слуганство добићемо страначко гласноговорничко гласило без идентитета, важности, па и читаности. Као што видите, нисам навео ни да медији треба да преносе истину и само истину. Јер, о томе шта је истина, а шта не, јако, јако обазриво.  Времена има своју рефлексију, која каже да је увек овако било, да је сада и да ће увек бити: медији су детерминизирани плод наше паланачке филозофије и свакодневнице, као финални производ лесковачког менталитета, поимање стварности, демократије, истине, жеље за истицањем, морала?; огољеног, до коске, поднаредничког синдрома који гвозденом руком влада у појединим лесковачким медијима, препотентности (нико нема што Србин имаде), а у вечитој инерцији ка паланачкој чамотињи.

Ако се, власници медија, ослободе ових „особина”, бар неких, јер свих је немогуће, добијамо достојанствене медије, па самим тим и слободне и независне.  Шта То у пракси значи? То значи, пажљиво читајте, да: сваки медиј, ама баш сваки,  слободан је и независтан, самим тим и достојанствен, који на својим страницама или екранима пласира, по сопственом нахођењу, шта му је воља и шта год пожели – бежећи, као ђаво од крста, од рашомонства –  а све у циљу правовременог и непристрасног информисања својих читаоца и гледаоца. Међутим, власник  и одговорни уредник, морају, при чистој памети, бити свесни чињенице и спремни на: коју и колику цену ће морати да плате. Нема вађење: А, што се тиче морала, па, морала сам! Или, још отрцаније: Имам децу, а треба леба и слеба! Власници медија морају да науче чувену кажу: Неје мајка сина карала што се коцкаја, него што се вадија из булу! Тако и они, власници медија и уредници, да знају: само они има да вадив трње из минџе, када дође стани-пани, нема кој други! Капито. „Мислите о томе док смете, ако смете!“ А, сада о нивинџилуку.

Не знам да ли су лесковачки новинари свесни каквим убојитим оруђем, па и оружјем, ако ћемо право, располажу?! Новинарство је, колико ме сећање још добро служи, седма сила, а медији су, поред судске, законодавне и извршне, четврта грана власти, сваке „нормалне“ и успешне државе. Шта то значи? То значи да су медији најутицајнији сегмент сваког друштва, па и нашег лесковачког, који својим деловањем изузетно утичу и на судску, и на законодавну, а посебно на извршну власт; утичу и на културу, здравство, трговину, моду, индустрију, просвету, проституцију, инфраструктуру и уређење Лесковца; од пресудног су значаја на избор и довођење на власти политичких странака; у борби против корупције и свих девијантних и криминогених појава у Лесковцу, у стварање повољне атмосфере код хуманитарних акција…То значи да медији, а првенствено новинари у њима, могу и морају да својим анганжманом присиљавају власт да се придржава, да поштује и да афирмише институције система, тј. прокламовани систем вредности друштва. (Не заборавимо, власт се дефинише као монопол над физичком силом!).

Новинари су ти, који радећи по редакцијама дневних новина, недељника, на телевизијама и ел. порталима, креирају јавно мњење и самим тим су највећи, ако не и једини контролори, критичари и коректори градске власти, бар у Лесковцу где опозиција власти скоро да и не постоји.

Добро је познато да  неконтролисана власт није демократска; раније или касније, била она демократска или диктаторска, постаје осиона, довољна сама себи, грамзива, властољубива и славољубива. Зато су ту медији и новинари у њима да стану на пут таквим појавама, да их жигосу и обелодане.

Без  достојанствених  новинара (што је алфа и омега слободног и независног новинарства), без истраживачког новинарства, нема демократије; добијамо само  поганлук и пасјалук власти, добијамо огољену какистократију, која функционише под промотивним слоганом  „Ко их јебе“ и „Боли нас ђока“. Зато је кондицио сине ква нон сваког демократског друштва, овде првенствено и једино мислим на Лесковац, да  имају  образоване, школоване, талентоване, квалитетне, стручне и, у првом реду, достојанствене новинаре.

Лесковачки новинари не треба да су само пуки преносиоци појединих  информација у медијима ,  да су поштари, пошто поштара већ имамо, а нису ни курири, јер и курира имамо. Новинар је критичар, а не критизер, сваке информације коју преноси својим конзументима; зато мора да је школован, широко образован и критичног духа, јер само такав треба и може да кроз стручне коментаре износи личне ставове; да кроз дебату, ту основну тековину демократских односа у друштву, обавештава јавно мњење, оно које га чита, о различитим ставовима и мишљењима актера прослеђене информације. Па да кроз коментаре, својих читаоца, као повратну спрегу, ствара услове за формирање јавности. Зашто би иначе, за чије бабе здравље, уопште писао? Наравно, за такво озбиљно новинарство потребни су и озбиљни читаоци, а не читаоци којима разно-разни „аналитичари“, иза чијег се лажног занимања крије злоупотреба, пуне главу ушолажима, глупостима и бљувотинама, који са стварношћу немају благе везе, и наличују на антологијско – дупло голо!

И за крај,  како сам почео. Јесен је дошла и полако гази наше животе; полако пролазе и пољопривредни радови, а ускоро ето и зиме. Већ следеће године, у пролеће када поља озелене, многи ће, сигуран сам у то, узети куке, мотике и мотке да заврше започете радове. У пољима.  Па, на здравље!

Др Вјачеслав  Нешић