NIŠ – Njegovo ime se nigde zvanično ne pominje, ali vrh države najverovatnije sa Lazarom Krstićem (29) pregovara o imenovanju za novog ministra finansija.

Krstić je rodom Nišlija, diplomac Jejla, zaposlen u konsultantskoj kući „Mekinzi“ i živi u Njujorku.

Biografija mu je briljantna još od đačkih dana, kada je nizao samo petice i medalje sa matematičkih takmičenja. Nakon što je kao đak generacije maturirao u gimnaziji „Bora Stanković“, primljen je na prestižni američki univerzitet Jejl i tamo dobio stipendiju za školovanje koje je godišnje koštalo 42.500 dolara.

Već od prve godine studija izdvojio se kao jedan od najboljih akademaca, u trećoj godini proglašen najperspektivnijim, a 2007. je i diplomirao u oblasti matematike, etike, politike i ekonomije. Tada počinje karijeru u konsultantskoj kući „Mekinzi“, gde kao finansijski ekspert radi i danas.

Kao đak u Srbiji, bio je i polaznik naučne stanice „Petnica“, gde je i saznao od starijih kako bi mogao da konkuriše za strane fakultete. Probao je na više njih, ali kada je shvatio da je primljen na najbolji, nije imao dilemu.

Na Jejlu je bio jedan od osnivača Društva evropskih studenata, a primljen je i u bratstvo „Delta Kapa Epsilon“, čiji su članovi bili i američki predsednici – sin i otac Džordž Buš. Osim njih, tu su se školovali i Džerald Ford i Bil Klinton. Krstić je takođe i član srpske „Mense“, koja okuplja ljude natprosečne inteligencije. Dobitnik je i jednog od prvih 200 novih pasoša, koji su pripali samo zaslužnima.

Lazar je i ranije govorio da bi se rado vratio u Srbiju, čak i za mnogo manju platu nego što je ima u Americi. Govorio je da bi pre u Srbiji radio za 6.000 evra nego u Americi za 60.000. Nije bežao ni od pomena javnog angažmana.

U intervjuu našem novinaru 2006. godine, dok je još studirao, mladi Nišlija rekao je:

– Ljudi u Srbiji na nas studente u inostranstvu gledaju kao na ljude koji ne žele nikada da se vrate kući. Zameraju nam što nas je država besplatno obrazovala u Srbiji, a mi „otišli u strane zemlje i ne želimo da se vratimo“. To nije tačno, barem za većinu ljudi koje ja znam u SAD. Većina diplomaca želi da se vrati u Srbiju, ali ovde uopšte nema sredstava, ne samo finansijskih, nego i tehničkih da se ovde neko od njih bavi ozbiljnom naukom. Dakle, problem je u tome što mi nemamo gde da se vratimo, jer nemamo gde da radimo. Čim nam Srbija stvori te uslove, evo nas kod vas…

– Promene kod nas, i kod pojedinca i u društvu, treba da idu odozdo. Suština je da verujemo da se mora raditi da bi se stvorile promene. Da svako misli šta može da uradi na ispravan način. Verujem da je to moguće, mada mnogi moji prijatelji, čak i roditelji, misle da sam malo blesav. Za to je potrebna prava revolucija, jer 5. oktobar je bio zezanje samo zato jer nam se ništa nije dogodilo od promena u glavama.

(Kraj)Večernje novosti/ena