Namera, da moju drugaricu Milicu, zamolim da mi objavi, ako valjaju, dva teksta: Komentarluk I i II izjalovila se kada  je iznenada Gospodin Slučaj umešao svoje prste i sve  krenulo drugim tokom.

Čitajući vaše komentare, na moj tekst o edukaciji, naišao sam na reč koja me je  protresla – kao bolna i slasna čežnja za prošlošću, kao kad vas neko, otvorenom šakom tresne u potiljak. Ta reč je  – “obraz “.

Setio sam se jedne davne, a divne priče, priče koju sam dva puta čuo: u ranoj mladosti i ponovo mnogo godina kasnije, na jednoj od proslava mature. Čuo sam je, oba puta, od neposrednog aktera događaja, svojim ušima. Godinama nije bila u meni, a sad se odjedanput javila, zbog jedne jedine reči. Zbog “obraza“. Zato je reč, ne rečenica, kraljica svih jezika.

Elem! Pre dosta godina, negde sredinom pedesetih prošlog veka, sreli su se predveče, na ćošku, gde se korzo okretalo, ispred prelepe kuće čuvenog ginekologa doktora Kiša, kuće sa velikom baštom prepunom šeftelija(na mestu gde je sada ona betonska nakaza zalepljena za robnu kuću) Božidar- Boško K. i sav ustreptao, zadihan, znojav i crven u licu čuveni doktor Rade Svilar, častan čovek, humanista, spreman da pomogne u bilo koje doba dana i noći,  narodni doktor-ne lekar! Rođeni ujak Jovanke Broz supruge Josipa Broza. Šta se desilo?

Dogodio se nekakav poganluk. Doktora Svilara uvredio je do srži, njegov kolega, koji je proneo leskovačkom čaršijom lažne glasine, gadosti, laži i neistine o njemu i sad on, doktor Svilar, svu svoju gorčinu, sav svoj jed, jad i čemer predočava Bošku K.  “Pa, on je Boško udario na moj obraz. Ocrnio mi je obraz, Boško” kaže doktor Svilar i sav se tresući nastavlja: “Kada ga budem sreo…E tu Boško K.,divan čovek i vrhunski kozer, kakvog ga je sam Gospod Bog dao, kad pričaše ovu priču, napravi dramsku pauzu, pa se zapita: „Ja se mislim ko zna šta će da bude! Mora da bude lom i golemo tepanje kad  je doktor Svilar ovoliko ozlojeđen.   Doktor Rade Svilar, duša od čoveka, ljutito nastavi: Reći ću mu Boško, reći ću mu: Sram Te bilo!

Od ovog događaja prošlo je mnogo godina. Nema više ni gospodina Božidara-Boška K., ni doktora Rade Svilara, nema više ni kuće doktora Kiša; posle doktorove smrti supruga i sin Imre su se odselili za Nemačku; mnogo toga danas nema u Leskovcu, rasulo se i pogubilo, sećanja nestala, prekrila ih trava zaborava, zameli snegovi, ruzmarin i šaš, a kiše sprale, ostala je  reč „obraz“.

Valjda?

Dok s mukom pišem, u kasne noćne sati, noć je dobra za razgovore sa samim sobom, pade mi jeretička misao: Šta bi se, sakloni Bože, desilo kada bi Velji Iliću, Milutinu Mrkonjiću-Bekuti, Mlađanu Dinkiću, u novom robijaško-prugastom odelu, dobijenom na dar od Aleksandra Vučića; Vuku Draškoviću, Nebojši Čoviću ili pak, ne daj veliki Bože, prepodobnom Tomi rekli: „Sram Te bilo“!? Ne smem ni da pomislim, strah me hvata! Pritrni i osetljivi kakvi su, a pometeni u sebe, danima bi im suza suzu stizala.

Od smeha!

Др Вјачеслав Нешић