Jedan od praunuka Jovana Vlajčića, leskovačkog kralja kozmetike koji je od običnog dućana napravio pravu imperiju, konfiskovanu nakon Drugog svetskog rata od čijeg kapitala je formirana “Merima” u Kruševcu, svakog leta iz Londona dolazi u Leskovac da obiđe porodičnu kuću u centru grada. Često sa sobom dovodi i unuke i pod borovima u dvorištu stare vile, koja mu možda nikada neće biti vraćena u vlasništvo, priča im o bogatoj istoriji predaka.
Ovaj isečak iz života jednog od potomaka industrijalaca Vlajčića, prepričavaju za juGmediu očevici tih trenutaka, nekadašnji radnici Radio Leskovca koji se do skora nalazio u nekadašnjoj porodičnoj vili već zaboravljene stare leskovačke porodice. Nije krio ponos dok je novim pokolenjima pričao o svojim dedovima, ali i setom i tugom u očima koje su gledale u zidove stare zgrade kojoj, iako je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika u Nišu, preti urušavanje.
Nadograđeni deo ove “starice” se u potpunosti odvojio od starog dela kuće, a pukotina stoji poput simbola komunističkog progona jedne od najbogatijih leskovačkih porodica industrijalaca između dva svetska rata.
GRAĐENJE IMPERIJE
Jedna od mnogih grana koja je bila razvijena u Leskovcu između dva svetska rata jeste i hemijska industrija, tačnije proizvodnja sapuna, a kasnije i kozmetike i parfimerije. Rodonačelnik te industrije u Leskovcu bio je Jovan Vlajčić.
Rođen je 1843. godine od oca Tase Vlajčića, koji je takođe bio sapundžija, ali je počeo kao mumdžija, voskar. Legenda o Vlajčiću starijem kaže da je svoju poslovnu imperiju izgradio na crknutom volu. Razmišljajući kako da se dokopa kapitala i pobegne od zemlje i težačkog rada, naleteo je u napuštenom polju na ostatke crknutog vola, na kojima je bilo još dosta loja. Tasa je pozajmio alat i napravio sveće. Novac od tih sveća nije proćerdao, nego odmah uložio u nove količine sveća i posao je krenuo. U to vreme zanatlije koje su se bavile izradom sveća proizvodile su i sapune. Jovan je zanat izučio kod oca, a praksu stekao u dućanu koji je njegov otac držao sa ortacima Hadži Kocom i Tasom Mumdžijom. Za početak proizvodnje sapuna uzima se 1872. godina, kada je Jovan Vlajčić oformio svoje preduzeće. Proizvodio se
Jovan Vlajčić je svoj biznis započeo još dok su Turci vladali Leskovcem, pre nego što su udareni temelji tekstilne industrije
samo beli peraći sapun i to u manjim količinama jer je narod tada još koristio primitivna sredstva za higijenu, a sapun se smatrao za luksuz. Pored sapuna pravile su se i lojane sveće za osvetljenje. U proizvodnju se 1900. godine uvodi i kaustička soda, čime je mnogo proširen asortiman proizvoda. Počinje proizvodnja žutog sapuna sa dodatkom smole. Jovan Vlajčić uviđa da posao napreduje, te šalje jednog od sinova u inostranstvo da bi ovaj izučio savremenu fabrikaciju toaletnog sapuna i nove metode u proizvodnji, koje bi primenio u svojoj fabrici po povratku sa školovanja. To i biva 1906. godine kada fabrika u svoju proizvodnju uvodi savremene mašine pa tako počinje da pravi i šareni sapun za pranje, koji stanovništvo prihvata zbog njegovih dobrih osobina. Naredne godine iz Beča se uvoze mašine sa kojima počinje i izrada finog toaletnog „piliranog“ sapuna.
Potrebna biljna ulja se uvoze iz Marselja. Proizvodnju u fabrici i sve dalje inovacije počinju da preuzimaju Jovanovi sinovi. Jovan Vlajčić, kao bogat i uvažen čovek, umire sa početkom balkanskih ratova. Rat sa Bugarskom nanosi ogromnu štetu fabrici, jer je sav materijal rekviriran, fabrika oduzeta i njena kompletna proizvodnja sapuna bila je namenjena bugarskim okupatorima. Posle rata fabrika je bila u očajnom stanju, ali istrajnim i upornim radom sinovi Jovana Vlajčića za nekoliko godina svoju fabriku vraćaju na značajno mesto u ondašnjoj hemijskoj industriji.
Oni tada svoju decu šalju na usavršavanje u inostranstvo, pre svega da izučavaju hemiju. Porodična fabrika se zvala „Prva leskovačka fabrika mirisavih i peraćih sapuna Jovana Vlajčića i sinova“. Preduzeće doživljava procvat, gradi veliku zgradu, uvozi najsavremenije mašine, a proizvodnja se proširuje na kozmetiku i parfimeriju. Fabrika je tada promenila naziv u „Kaloderma, fabrika parfimerije, kozmetike i sapuna Jovana Vlajčića i sinova – Leskovac“.
U nekadašnjoj fabrici sapuna danas je sedište LKC-a. Zgrada je pod zaštitom države i jedan od simobola Leskovca.
Do promene imena došlo je posle tužbe nemačkog vlasnika i proizvođača sapuna „kaloderma“, koji je u to vreme bio poznat u celome svetu. Posle gubitka ovog spora, fabrika je napustila ovo ime, ali je počela da proizvodi sapun koji se zvao „koloderma“ podražavajući bojom i dizajnom nemački proizvod. Vlajčići su i zbog ovog proizvoda vodili sudski spor, te su posle presude još jednom morali da promene ime sapuna. Najpoznatiji i najprodavaniji sapun u tadašnjoj državi bio je leskovački sapun koji se zvao „Dafina“.
Pod tim imenom proizvodile su se krema, puder i dečiji sapun. Vlajčići su uz poslovne uspehe gradili velelepna zdanja u centru tadašnjeg Leskovca. Trospratni objekat na Širokoj čaršiji i danas je jedna od najlepših građevina, a tada je bio i proizvodni pogon sa najsavremenijim mašinama i kvalitetnim uvezenim sirovinama koje su se u to vreme mogle naći na svetskom tržištu (loj se uvozio iz Južne Amerike, Australije i Engleske, a sirovine za parfimeriju iz Nemačke, Francuske, Holandije i dr.). Tako su Vlajčići zaokružili kompletan proces proizvodnje i svojim proizvodima bili poznati i konkurentni na domaćem tržištu. Fabrika je raspolagala i sopstvenom kartonažom i štamparijom za svoje proizvode. Imala je oko 90 radnika, a kapacitet proizvodnje bio je 300 vagona toaletnog i 200 vagona peraćeg sapuna. Proizvodili su se peraći sapuni beli, žuti i šareni (Ešveger), a od toaletnih – badem sapuni, pilirani sapuni sa finim i dugotrajnim mirisom, glicerin sapuni, sapuni za decu, medicinski itd.
Vlajčići su 1931. godine osnovali fabričku filijalu u Beogradu
Od parfimerije i kozmetike, pravili su razne parfeme, kreme, pudere, kolonjske vode, šampone i mast za obuću. O značaju fabrike najbolje govori podatak da se biznis širio, pa je 1931. godine osnovana filijala u Beogradu. Pred Drugi svetski rat centrala fabrike bila je u Beogradu, a fabrika u Leskovcu. Sigurno je da bi Jovan Vlajčić bio ponosan na uspeh koji su njegovi sinovi i naslednici Petar, Milan i Todor Vlajčić postigli posle njegove smrti. Fabrika je radila i za vreme okupacije.
Posle rata konfiskovana im je celokupna imovina, a fabrika koja se tada zvala „Jablanica“ ubrzo je kompletno preseljena u Kruševac i ustupljena „Merimi“. Zgrada fabrike je dodeljena ondašnjim društveni organizacijama, menjala je korisnike, dok se danas u njoj nalazi Leskovački kulturni centar. U porodičnoj kući Vlajčića već dugi niz godina nalazio se i radi Radio Leskovac.
GORKA SEĆANJA
Osamdesetogodišnji Milan Vlajčić nije jedan od naslednika sa početka priče. Ovaj novinar i filmski kritičar, jedini živi potomak do koga smo uspeli da dođemo, odbio je razgovor na temu o prošlosti svoje porodice i onoga što im je oduzeto.
“Ja sam rođen za vreme okupacije u Beogradu. I sa Leskovcem praktično nemam nikakve veze. Moj otac je robijao, ali nikada o tome nije hteo da govori”, kaže u kratkom razgovoru.
Na pitanje juGmedie da li ima nekih saznanja od drugih članova porodice, on odgovara odrično.
“Sa 17 godina postao sam levičar. Nikada nisam bio materijalista. Ja sam iz svog sećanja namerno izbrisao i ono što sam slučajno u prolazu čuo od moje familije. Imam 80 godina. Da sam živeo u prošlosti ja bih davno bio sa svojim pokojnicima”, kaže sa osetnom rezignacijom u glasu.
Dodaje da je pre deset godina odlučio da nikakve veze više neće imati sa Leskovcem i da nikada više neće doći u Leskovac jer je za ova grad, veli, pokušao nešto dobro da uradi ali se to nije cenilo.
“I da vam ne ostanem ipak dužan… Ne ja, nego moja porodica je na sudu dobila objekat u kome se nalazila fabrika sapuna mojih predaka, ali je to sve opština stopirala. Znate šta, ja za to ne dajem ni dve pare. Mene to ne zanima. Ja sam svoje mesto u društvu našao kao novinar i kao filmski kritičar i još uvek radim i još uvek gledam u budućnost”.
Do kraja nije razjasnio priču o tome da je njegov brat od strica Todor pokušao sa nekom investicijom u Leskovcu kupovinom novih tehnologija, ali da mu je sve propalo. Pošto je prekinuo telefonski razgovor, i redakcija juGmedie i naši čitaoci ostali su uskraćeni za informaciju o kakvoj se investiciji radilo.
Krici u podrumu vile Vlajčića?
Postoje još nenapisane price i sećanja već ostarelih komunista da je podrum kuće Vlajčića posle rata bio pravi kazamat za “državne neprijatelje“. Kažu, kada bi zidovi mogli da pričaju, bila bi to priča za jedan veliki roman ili film. Zidovi ne pričaju, ostareli pismeni komunisti su donosili ‘preke’ presude i prekrojili istoriju, ne pišu o svojoj sramoti, zapisa nema…
Jedna od najlepših vila tog vremena stoji puna ožiljaka, napuštena u centru Leskovca. Oteta joj je duša, a oni koji su je “oskrnavili”, na kraju su je i sami napustili. Kada se prolazi uz njenu ogradu kao da se čuje šapat prošlosti, šapat nekadašnjih stanara i leskovačke gospode kakve danas nema, a za kojom će možda Leskovac večito ostati željan.
(Nastaviće se)
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Ovakve fabrike su od Leskovca napravile Srpski Mancester, a ne tipa Jura, Falke i dr. Crvena burzoazija je uspela da unisti sve i da nauci svoje potomke razlicitih boja da zavrse sa unistavanjem, kao sto je sada most na Savi. Bar da je sacuvana radio stanica koja je po kvalitetu bila u vrhu radio-difuznih kuca. Sad svaka susa emetuje nekakav program sa spikerima koji su se posvadjali sa padezima, a za akcente nisu ni culi. Vise nego zalosno.
a to sto su u fabrici radila deca izmedju 8 i 14 godina to nista , slazem se sa tobom da jura i falke i drugi nisu prosperitet vec nuzda .Neko je napisao iza svakog velikog bogatstva stoji kriminal.
Tacno je da su deca izrabljivana, ali pogledajte danasnju! Veliki broj na ivici gladi, droga, nasilje, internet, oni sto su sposobni-beze… Valjda bi trebalo da posle toliko decenija bude bolje.
Potpisujem od reci do reci za radio leskovac,to sto su uradili sa radio leskovcem je jedna velika bruka,sramota,greh…Jedini radio koji je imao koncept,emisije i to dobre,kvalitetnu muziku,pismenu ekipu su unistili radi cega i da ih pitate i sami nece znati odgovor.Frekfencija radio leskovca mi je uvek bila prva u izboru radio stanica a kao rodjeni leskovcanin sam iljut jer su ugasili jedini pravi gradski radio
Vi poštovana urednice, sa toliko mržnje pišete o komunistima, ko da ste u detinjstvu bili kneginja Anastazija Romanov, a ne mala Milica iz radanskog sela Ivanje koju je jedna od tih „otetih“ fabrika iškolovala i dala joj lebac u ruke.
Mnogo ste mi bre slatki sa tim antikomunizmom, trideset godina nakon pada berlinskog zida. ❤️
Poštovani,
nema mržnje, samo činjenice. Preci urednice su bili partizani ili simpatezeri komunista. Na sreću ne i oni koji su otimali tuđe.
Najpoštovanija,
Pa kako se onda dogodi da to potomče „partizana i simpatizera komunista“, zaluta međ’ neobrijani ravnogorski SePeO? ?
Ne mesaj babe i zabe. Postojali su komunisti i to pravi, koji su streljani, kao gladni, zbog ubrane tudje kruske. Za njih je vazilo takvo pravilo. Druga grupa, laznjaci, su se enormno obogatili konfiskujuci sve sto je vredelo, streljajuci sve vidjenije ljude, sto je lepo opisao Sava Dimitrijevic. Zbog takvih dvostrukih arsina i Branko Copic je izvrsio samoubistvo.
Tako je. A znate li kako znam da su partizani bili u mojoj šumi? Zato što na pojedinom drveću fali kora.
Partizani su bili poznati po tome što, kad su bili gladni, nisu tražili hranu od jataka, nego jeli koru.
Šalu na stranu, bogatsvo se ne može napraviti bez stranih kredita. Ni u kraljevini a ni u socijalizmu, ni u razvijenim ni u nerazvijenim državama. Pravilo je da je potrebna pomoć u obliku kredita svoje ili neke druge države.
Zato manimo romantiku i simpatije prema ovom ili onom vremenu, već bacimo pogled na naučne radove. A imamo ih za izvoz
Dužnički teret Kraljevine Jugoslavije….
https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-3159/2016/1820-31591603021G.pdf
Razumem svakog ko sa mržnjom govori protiv komunizma. Baš me briga šta su hteli, rezultat je katastrofa..dok su ubijali najbolje i najpreduzetnije ljude useljavali su se u njihove vile, snabdevali se u specijalnim radnjama i sa pravom dobili naziv crvena buržoazija..i dok su kapitalisti gradili imperije od nule, od crknutog vola, crvena buržoazija je živela od otimačine i uživala u neradu na grbači onih koje je „usrećivala“ 50 godina.
Mesh, razumem i ja svakog ko sa mržnjom govori protiv komunizma. Ali budimo malo realnij, ne pljuj u bunar iz kog si pio.
Ti i tvoja familija, tvoji roditelji i tvoja rodbina da vrate sve što što ste besplatno dobili u vreme SFRJ. Školovanje, stanove, letovanja, razliku izmedju tadašnjih nerealnih kredita i sadašnjih…pa onda mrzi kolko hoćeš.
Teško onome koga je fabrika prijatelju školovala. Ako je Zdravlje ili Nevena mož i da bude ali ako su tekstilne gde sam ja radio tu nije bilo ni za leba a kamoli za školovanje. Mizerna plata nestane za nedelju dana, preostali deo meseca živiš od dedine i babine penzije. Tako je bilo to u tvoj komunizam. Nego bolje si pitaj drugaricu kako se školovala ne nagađaj. I da bre pitam nešto. Neje li te sram da reziliš non stop urednicu a kobajagi si neki njen komunista, mislim kolumnista beše. Dozvoljovati da ovde žvrljaš sve i svašta a čas čas pa gu pljuneš. Pa urednice alal ti vera na komuniste-kolumniste. Isti đura isti večko. štih do štiha. Da sam ja gazda na jugmediju ne bi oni ćunuli na ovaj portal. lažu te urednice ako te ubeđuju da je demokratija. To je neznaje, s tvoje strane. A mene mi nisu pustila moje žvrljotine a ič nesu bile ni bolje ni po loše od njihovih. Ako ti je za bolje nesi. Ajd u zdravlje.
Sržo, svi mi umemo povremeno da opljunemo po redakciji. Al moraš da praviš razliku između nas, ‘običnih“ komentatora, i njih – „neobičnih“ kolumnista. Nisu oni ništa posebno, po mnogo čemu su i ispod proseka.
Koriste ova vunena vremena i priliku kad je pošten svet sramota da se javno blamira (slučaj V.N.) ili godinama izigrava anonimusa revolucionara bez ideje i pravednika (onaj drugi). Njima je upravo zbog tog urodjenog bezobrazluka i jakom željom da budu zapaženi, mnogo toga dozvoljeno.
Ne žalim se, samo konstatujem. Dozvoljavam mogućnost i da grešim.
Bravo
Pravio sveće od ckrnutog vola, pa ih prodao, pa preprodao…i tako napravio „imperiju“ .To ko onaj amerikanac koji je kupio jednu jabuku za 5 centi, prodao je za 10 pa kupio dve, pa ih prodao za 20 pa kupio 4…Tako je i jedan Marko iz Požarevca npsio prvo jednu gajbicu, pa drugu, pa treću…pa onda avioni, kamioni.
Bolna istina koja do besa dovodi prosečnog antikomunistu je da smo na „normalnu“ zemlju ličili jedino u socijalizmu. Socijalzam je sistem koji je tu zemlju oblikovao kao uredjenu, pristojnu i normalnu.
Lično, briga me za komuniste, njihovu partiju i ideologiju koju su pretvorili u Marksovu teologiju, jednako nelogičnu i punu nadnaravnih čudesa („prelazak kvantiteta u kvalitet“) kakva je i crkvena, ali je Ono – u poređenju sa Ovim – bila ne samo normalna zemlja nego zemlja iz bajke.
Šta smo imali u Kraljevini SHS? Skoro isto ovo što imamo danas.
Radi održavanja poželjnog i korektnog neokolonijalnog “liberalnog“ kursa balkanskih državica kormila su predata u sigurne ruke domaćih i stranih agenata, lutaka na koncu, psihopata i političkih hohštaplera – a radi sveopšteg anestiziranja i zatupljivanja “širokih narodnih masa“ urušili su do kraja informaciono-medijski sistem i uveli zabavu umesto informisanja; zato podstiču i toplom održavaju mržnju prema susednim narodima, zato masovno grade crkve i džamije, oživljavaju četnike i ustaše, zato su nam vratili “mošti svetog vladike Nikolaja“, zločince proglasili za svece i uveli veronauku u državne škole.
I to sve kako bi najveći broj nas bio i ostao glup ko …ac.
Potpisujem od reči do reči! Vlada licemerje, pritvornost, malo ko govori ono što zaista misli.
Narod je 50 godina lagao da veruje u socijalizam, u izgradnju boljeg i humanijeg društva, isto kao što danas laže da veruje u boga, kapitalizam, demokratiju. Svest Srbina nije evoluirala od nivoa „rajetina“, stanovnika otomanske imperije.
Raja, raja…oduvek bili i biće.
Svaka čast paši, sultanu, voždu, svaka čast predsedniku, svaka čast gradonačelniku, načelniku, popu, predsedniku MZ…
Nije sporno što većina građana smatra da je jednopartijska diktatura praćena suludom(ljubitelji kažu da je „najbolja ali neostvariva“ fuuuj) ideologijom, „uredjena, normalna i pristojna“. Nije sporno ni što je sistem koji se održavao na stranim kreditima koje ćemo plaćati do 2034 (ove godine 250 miliona eur iz titove „uredjene normalne i pristojne 1977 god), a privreda je svake godine bila u neto gubitku(da druže gospodine u neto gubitku) jer preduzeća nisu otvarana da stvaraju profit već da „udružuju rad“. Nije sporno što je ta država u ustavu imala doživotnog predsednika i što je u tom smislu bila kao Severna koreja danas. Nije sporno što su se zaboravile nestašice roba i usluga koje su u kontinuitetu pratile ovaj period. Nije sporno ni što su hleb i mleko mogli da se kupe do 10h a posle da se mesi. Nije sporno ni što se zaboravilo da je moralo da se ima veza u mesari za lep komad mesa i da se kumuje sa tv mehaničarem. Nije sporno ni što je takva država štitila zabranom uvoza i ogromnim carinama gotovo sve i što smo za željenu robu išli u inostranstvo. Ništa to nije sporno..nije sporno što je zemlja ostala bez puteva, normalne železnice, normalnih institucija, privrede, preduzetnika, naučnika, penzijskog fonda (da druže gospodine nuliran je 1993 god, a i pre toga nije mnogo ostalo u raznim inflacija odnosno državnim štampanjem novca da se plate obaveze jer se porez nije sakupljao), štednje građana itd.. i ne nije to posledica ratova 90tih već su ratovi posledica bankrota tog socijalizma..ali je zato ostala sa ogormnim stranim i unutrašnjim dugovima, da baš ta „normalna, pristojna i uređena“ država..ali sporno je što se ljutiš što ti je plata 300 eur i što ne možeš da povežeš činjnice sa svojim životom.
Posle ove vesti ide akcija botova da se dvoriste ove kuce opsije behaton plocama i fabrika ce opet da radi.
Antonio, preterujete. Od njih će biti dovoljno da članstvo ofarba ogradu.
Uostalom, ovo i jeste „vest“ koja će da popuni prazninu nastalu gradonačelnikovim neaktivnostima. Nema botova, jer njih ovo ne zanima. Čim nema gradonačelnika ovde za njih nema leba.
Vidite kako lepo komuniciramo, bez svadje, bez teških reči. Svako piše ono što misli, niko ne lupeta za sve pare.
Komunikacija sigurno bolja, nema iritantnih botovskih komentara. Izgubili botovi bitku na komentarima, ne moze Bucko vise da placa sablonske komentare koliko gradjani mogu svojevoljno da pisu. Ne isplati mu se.
Imas pravo da ismejavas prave partizane, ali da li si u pravu, to jevec drugo pitanje. Moj deda je jedva spasio coveka od streljanja jer mu je gladan ubrao voce. Kada bi se sada primenjivao Dusanov zakonik, ne znam koliko bi bez ruku bilo u Srbiji.
@ZA ZAZULJENKA, pogrešno ste me shvatili. Nije mi bila namera da se sprdam sa NOP. Nedavno sam pročitao jedan aforizam u vezi partizana i kore od drveta pa sam ga parafrazirao. Bio mi je zabavan kao reakcija na idelaizovanje partizanskog pokreta, nije mi bila namera da uvredim ničije pretke niti da uopštavam ceo NOP.
Primite moje izvinjenje.
Nesreca naroda je kad mu`drzavu predvodi partijski cinovnik, bez politickog pedigrea, sto po prvi put otvara istoriju, pred put u inostranstvo gde nas predstavlja, a koji do sebe bira jos manje upucene, da bi ga slusali, pa samo klimaju u susretima sa inostranim predstavnicima, gde se svako mudar bori za interes svoje drzave i naroda pozicioniranjem, nadmoci, prevlascu, znanjem, stavom da su faktor na Balkanu, Evropi, svetu. Sta mi imamo u svetu od susreta ako su nam predstavnici anonimusi u poltickoj istoriji, nemaju pretke, jaka uporista u onome sto govore, sem da smo publika za govor, prisutni na zvanicnom dorucku, rucku i veceri, gde drugi drze slovo, a mi svecu.Ne mislim na sadsnjost, uopsteno, mudre glave po Srbiji zvrje po kafanama, dok drzavnu politiku vode i sprovode one druge glave. Ovaj divan tekst je svedocenje da smo imali sposobne, preduzetne, mozda oni nisu imali podrsku sistema, a mozda ni radnici dobre sindikate, ali je vazno znati da nas je bilo, da nas ima, ali nismo okupljeni oko nacionalnog interesa, nismo svi aktivni, niti na pravim mestima da damo pun doprinos. Od glave gledano, takav bi drzavnik morao da zrtvuje sebe, zavadivsi se sa bratom, selektujuci do sebe protivno svom politickom interesu bolje od sebe, da bi Srbija dozivela BUM u svetu. Najbolji cine najbolje za druge, najgori cine najbolje za sebe. Mediokriteti imaju podrsku vecine jer lice na vecinu, ali ne dobacuju daleko, tu negde za svog brata i kumasina. Zna se ko su velesile, pa i kod njih nije uvek na celu razuman i postovan drzavnik. No, njima se moze. Unazad gledano, retko koja drzava je imala personu za drzavnika, koja umela da pomeri poziciju svoje zemlje medju paznje vredne u svetu. Takva osoba jeste bila vizionar, ali gledajuci sopstvene kapacitete, sklonosti naroda unazad, stvarala je atmosferu da taj potencijal vuce ostatak gradjana napred. Takva osoba je izuzetno poznavala prilike u svetu, imala odlicne savetnike visokog kalibra, tacno znala sta hoce, kao i nacin da to postigne. Vokabular je bio briljantan, um takodje, procena nepogresiva. A vremena je imao samo za druge, nikako za zadovoljenje svoje sujete, pohlepe, pohotosti. Takav je uvek bio zrtva. Pa gospodo, ko je danas spreman da sebe zrtvuje zbog drugog? Ni u komsiluku, ni u prevozu, niko ne mari za druge u nevolji. Slepi posmatraci, gluvi slusaoci, eto to smo mi. Nije mala plata od 300 evra. Ogromna je ako zaradjujes svaki evro. Ako blejis, onda ti dodjes 300 evra poslodavcu koji te trpi na drzavno jasle, trosis mu klimu, grejanje, kiseonik, papire, stampac, internet, telefon. Ti si rashod, ne prihodujes nista. Sindikati? Ko carevi! Imaju po 230 godina i jos sede u udobnim foteljama, bez ijednog vidljivog rezultata po svoje radnike. Odlicna je ova prica, da vidimo sta smo imali, sta imamo, sa svem manama, nedostacima, koje nema ko da popuni, da dotera stanje, nivelise ravan, usmeri pravac kuda idemo. Uredjen sistem je ono kuda svi ljudi od reda beze. U uredjen poredak. U haoticnom sistemu zablistas, ugasis se, das, otmu ti, doprineses, zgaze te, obrazujes se, menadzer iskoci pre tebe na listu naucnika. Znaci ako imas bolje laktove, gazis bolje, sutiras jace, ima nade. Drugi su kaput.
Bravo,svaka vam cast,nisam odavno bio zadovoljan citanjem komentara,ovo je savrseno.Zazuljenko,Mesh,Ujko,Pertacki i vi ,,dobra dobra,, ste axtra.Kolumniste omanuli na svim nivoima.Ovo je razmisljanje koje nam treba bez pljuvanja a ciste i realne misli.Nastavite tako,dobro je.
Ovo je dokaz da kad nema ispraznih komentara buckovih ljudi, komentara jednopajastih „onih“ i kletvi i pretnji „vratara“ velimirovićevaca , moguća je konstruktivna diskusija. Mada, koliko vidim većina nas plašljivo i oprezno piše komentare očekujući da pomenuti raskreče svoja čeljusti i pokažu očnjake te počnu da biju iz svih oružja 🙂
Eve gi botovi, ċutu i lupaju minuse. Njima nije u interesu korektnost u komunikaciji. Oni vole posvađan narod, jer kad bi ljudi bili u slozi botovi bi se sami valjali u blatu.