Tekstilna ulica simbol je začetka industrijskog i ekonomskog uspona Leskovca, zbog čega je on dobio epitet „srpski Mančester“, ali i kraha u vreme i posle ratova, sankcija i tranzicije, i danas simbol privredog uskrsnuća. Dve decenije bila je bez radnika i urasla u korov. U poslednjih 9 godina doživljava preporod jer je ovde 8 stranih kompanija izgradilo nove i renoviralo stare pogone, a bez buke i pompe otvarala su se i domaća preduzeća, pa sada ulicom na posao dolazi i odlazi oko 5.000 radnika, koliko i u poslednjoj godini pre početka kraha onog starog – 1989.godine.

Do pre dve godine, radnici su renoviranom ulicom uglavnom išli pešice ili autobusima. Danas se primećuje promena. Pre i posle 14 sati, kada se menjaju smene, ulica je ponajviše ispunjena kolonom automobila, doduše, polovnim.

„Za pet godina rada u Falke uspeo sam da kupim, kao i mnoge koleginice i kolege, polovni automobil od 2.000 evra. Dobar je za odlazak i dolazak na posao, po gradu. Više nisam mogao da se ispružim“, kaže Milenko koji žurno po izlasku iz fabrike ulazi u svoj „fiat punto“.

Te 1989. godine, koja se uzima kao jedna od najboljih poslovnih godina u Tekstilnoj ulici, a koja se između dva svetska rata zvala Industrijska, dominirale su tekstilne fabrike, kao i na kraju 19. i početku 20.veka, pa sve do sredine prošloga veka: „Leteks“, „Zele Veljković“, „Sintetika“, „Zevelon“, „Inkol“ i predstavništvo tih fabrika „Leskoteks“ sa oko 3.800 radnika. Pedesetih godina u nastavku ulice razvija se prehrambena industrija- preduzeća „Toma Kostić“, „Moravka“, „Pivara“ kao i „Mlekara“.

Spomenici ratova

Danas kao spomenici starog, ruiniranog, zaboravljenog, stoje propale zgrade nekadašnjeg vunarskog giganta „Leteks“ i “Zele Veljković“, preduzeće koje je sedamdesetih godina prošloga veka isplaćivalo najveće zarade u Leskovcu, zahvaljujući saradnji s „Falkeom“, fabrike iz Nemačke koja je preko puta podigla novu fabriku.

„Ta fabrika je trebalo ovde da se izgradi, šteta. Odoše nam onoliki radnici pošto se mučiše jedno desetak godina bez plata. Srce me boli“, priča sa setom portir Dragan na kapiji „Zele Veljkovića“, koju potražuju naslednici prvobitnih vlasnika.

This slideshow requires JavaScript.

Prvi je, kako se priseća ovaj čovek, svedok promena u Tesktilnoj ulici, „povukao nogu“ Turčin Taner Bujukčan (Buyukcan) kada je 2010. godine zakupio i renovirao deo „Leteksa“ i uposlio oko 130 radnika na šivenju odeće od teksasa. Kasnije je menjao sedišta fabrike i uvećavao broj radnika, pa se opet vratio u Tekstilnu ulicu, u bivšu renovinaru „Sintetiku“, koju je otkupio grad Leskovac i dao mu na korišćenje. Za njim je 2012.godine stigao Grk Panajotis Picikos, kupio devastiranu i ruiniranu zgradu „Zvelona“, obnovio je i ulepšao i otvorio firmu „Autostopo interiors“ za izradu kožnih presvlaka za automobile, pa još jednu za izradu patosnica – „Floormats“, a u istom kompleksu su još dve firme s mešovitim grčko-srpskim kapitalom – „Leskobegs“ za izadu industrijskih plastičnih vreća i „Ilute“ u kojoj se proizvode ambijentna svetla, reklame i znakovi.

Turčin „povukao nogu“

Još se prepričava anegdota o toj, pokazaće se kasnije, unosnoj transakciji.

„Pošto je obišao nekoliko fabrika u okolnim zemljama i u Srbiji, stigao je i u Leskovac. Kako sam ispred kabineta tadašnjeg gradonačelnika bio zadužen za privredu, Panajotisa sam odveo da pogleda Zevelon. Pogledoa je i posle 5 minuta krenuo ka svom automobilu. Zgrada je bila u očajnom stanju. U očima sam mu video užas. Zamolio sam ga, ipak, da uđe i pogleda njene prostrane proizvodne hale. Odbio je, a ja sam se našalio rekavši mu: Ako moram, uneću te. Ušao je, razgledao i bio oduševljen čvrstom fabričkom konstrukcijom i prostranstvom. Tu je kazao: Da, to je to što hoću!. Tako smo dobili novog investitora koji je u međuvremnu uložio 20 miliona evra i sada ostvaruje dobit od 30 milioan evra na godišnjem nivou“, priča čovek koji ne želi da mu se pominje ime.

Panajotis Picikos je nedavno, prvi u Leskovcu, otvorio i dečji vrtić u okviru fabrike, a u međuvremnu je toliko zavoleo Leskovac da je zatražio i dobio srpsko državljanstvo i postao – Srbin.

Posle „Autostopa“ otvorena je fabrika „Falke“ za izradu čarapa, tamo gde je nekada bio „Inkol“ i deo placa „Leteksa“. Stigla je i italijanska firma „Bonte italiane“, a u produžetku te zone pre dve godine i engleska kompanija „Aptiv pakard“. „Mlekaru“ na izdisaju, otkupila je mađarska kompanija, obnovila mašinski park i uvela nove tehnologije i proizvode.

Paralelno su se množila i domaća, leskovačka, preduzeća.

Još dok su trotoari Tekstilne ulice bez osvetljenja, pa i sam kolovoz, bili u korovu, leskovački preduzetnik Predrag Stojanović Peđa kupio je pogone „Moravke“ i tamo preseilo svoj prvi hipermarket i otvorio proizvodnju. On je nedavno kupio i napuštenu „Pivaru“ u tom delu grada.

„Kada izađem iz fabrike oko 14 sati i levo i desno duž ulice vidim načičkane proizvodne pogone, a na samoj ulici reku radnika, bude mi zaista drago jer se sećam kako je bilo pusto kada smo mi došli ovde. Još draže bi mi bilo da se fabrike množe i u drugim industrijskim zonama, da se stvara dobit i razvija grad“, kaže Stojanović za juGmediu, koji danas poseduje lanac trgovine u Jablaničkom okrugu.

Ovde je fabrika kozmetike i sredstava za higijenu DCP Hemigal, „Tomu Kostića“, odnosno, mlin, kupio je i obnovio vlasnik fabrike „Mladost“, pored je „Jugprom“, preduzće za otkup i preradu voća, zgradu nekadašnjeg „Leskoteksa“ kupila je firma BVG, koja se bavi tansportom, odmah preko puta „Autostopa“, a tu je i uspešna fabrika „Bebi snovi“.

Malo naniže, u nizu pored „Zele Veljkovića“ i preko puta „Leteksa“ je fimra „Grande“, i salon nameštaj „Tranzit komerca“, a tu je i zgrada „Top fast food“.

Robovi ili srećnici?

Kao i pre 100 godina, kao i pre pola veka, plate zaposlenih su ovde niske, od 25.000 do 40.000 dinara, sa retkim izuzecima.

„Bili i ostali robovi“, krtako komentariše radnik koji na naše mahanje rukom silazi s bicikla, pa kada čuje pitanje, ljutito odlazi.

U svim ovim fabrikama uglavnom rade mlađi ljudi, ali ima i onih koji pamte stara vremena. Radnica koja pristaje da se fotografiše, ali ne kaže svoje ime, radila je ranije u trgovini i u bivšem „Inkolu“, nekolko godina bila bez posla, pa se zaposlila u „Falke“.

„Zarade u trgovini bile su duplo manje nego u ovoj fabrici. Ja sam srećna. Ne samo zbog sebe nego i zbog ove mlade dece, a kada vidim punu ulicu zakrčenu ljudima, autobusima i automobilima, srce mi je puno. To znači da ide na bolje jer znam kakva je ova zona izgledala kada je onaj Grk zakupio Inkol, pa pobeže. E, tada je ovde bilo ruglo, sada je ekstra“, priča dok pretrčava ulicu, da ne zakasni na posao.

Grozdan Ilić čeka suprugu da izađe iz jedne od fabrika u nizu.

„Ova ulica je bila razrovana u urasla u rastinje, trotoari se nisu videli. Često sam  išao kod druga, portira koji je čuvao sam fabriku i uvek sam bio kolima sam u njoj, nigde žive duše. Sada ide na dobro, dosta je bilo loše“, mišljenja je Ilić.

Nenad Pavlović (32) takođe radi u Falke. Tu se zaposlio posle povratka iz Nemačke.

„Vratio sam se jer nisam mogao da izdržim tamošnji način života, samo posao i spavanje, a radnička plata ode na stan i hranu i ništa ne ostane. Ovde je bolje, ako ništa drugo, ne plaćam stan i živim u svom gradu, među svojim prijateljima i rođacima“, priča mladi čovek.

Jelena Petkoviće je nešto starija od njega. Priča da zarade nisu velike, ali dodaje da je mnogo gore od male plate – nikakva plata.

„Radila sam u Goranvetu i Zlatnom tragu, pa znam kako je ovde bilo žalosno i pusto bez ljudi. Sada kada vidim ovoliku masu nekako mi je toplo oko srca. Kažem sebi ima nade jer ako više nas iz jedne porodice radi onda može i lepo da se živi. Živim za taj dan“, veli radnica posle čega trkom ulazi u već parkirani autobus.

Zlatno doba

Prva tesktilna fabrika u Tekstilnoj, odnosno, Industrijskoj, ulici na severu Leskovca nikla je daleke 1895.godine i imala je, baš, dugačko ime – „Prva kraljeva srpska fabrika povlašćena fabrika vunenih tkanina kangarn i prediva, gajtana, pozamenterijskih i pletarskih izrada Ilića, Teokarovića i Petrovića“, a Leskovčani su je zvali – Stara štofara.

Kasnije se ta fabrika delila, umnožavale su se zgrade, pa je nastala „Fabrika pamučnih-vunenih tkanina i gajtana Vrankića, Stamenkovića i kompani“, koja je prva u Leskovcu izgradila parno kupatilo. Koristio ga je ceo grad, a ulaz je bio iz dnašnjeg Simonog sokačeta. Ova fabrika je prva uvela i vodovod i vodu sa česmama i za potrebe građanstva.

Zabeležena je u istoriji i fabrika kanapa i užarije Gorče Petrovića i Gjatanara Ilića.

Sve one stopile su se posle Drugog svetskog rata u „Leteks“ s pogonima „Koste Stamenkovića“ i „Crvene zvezde“ i u „Zele Veljković“, a nekadašnja Kucina fabrika, koja nije bila u Tekstilnoj ulici, preimenovana je u „Resort“.

I  ti tesktilni industrijalci, te tekstilne fabrike, uglavnom skoncentrisane u Tekstilnoj ulici, bile su privredni zamajac grada na Veternici, preteče fabrika u oblasti hemijske i metalske industrije, izuzetno razvijene trgovine, uz već nasleđene zanate iz turskog doba. Od poreza i dobiti građene su vile, hoteli, restorani prelepe škole i još lepša Sokolana…  Leskovac je od turske kasabe postajala varoš, pa između dva velika rata grad kojeg su zvali „srpski Mančester“, grad drugi po ekonomskoj snazi u bivšoj Jugoslaviji. Vreme u kome se stvaralo novo, evropsko doba danas se sa setom naziva zlatnim dobom, iako je i tada radnička klasa imala male plate i živela u udžericama.

Nada

Možda su današnji strani i domaći investitori u Tesktilnoj industriji neki novi Teokarovići, Vrankići, Ilići, Petrovići, Stamenkovići…Možda u sveopštem siromaštvu, u uvek politički trusnoj situaciji i brizi za golu egzistencju ne primećujemo odsjaj „srpskog Mančestera“ baš na ovom mestu? Možda se danas piše istorija koja će se publikovati posle 50, 100 godina?

Možda smo oprezni baš zbog toga što u Tesktilnoj, ali i u drugim industrijskim zonama dominaraju strane kompanije, koje na globalnom nivou menjaju svoja sedišta jureći za još jeftinijom radnom snagom, a konkurencija, neminovo, povećava cenu rada. U svakom slučaju, u Tesktilnoj ulici, po broju predzeća, od pre tri godine vode domaći vlasnici preduzeća, a strane kompanije po broju zaposlenih.

„Baš u toj činjenici da u Tesktilnoj ulici dominiraju domaća preduzeća, treba tražiti nadu“, zaključuje jedan od vlasnika takvog preduzeća o čijem uspehu narednih dana objavljujemo priču.

Projekat „Odsjaj srpskog Mančestera“ finansijki je podržao Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.