Mi koji nismo doživeli hrvatsku Oluju, mi koji uopšte nismo osetili barut tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i mi koji nismo ostali bez najmilijih, svi mi, imamo li uopšte pravo da pišemo, kao što sada ja pokušavam, o tim tragičnim danima da pišem, o danima koje smo preživljali, svako na svoj način, putem radio talasa, novinskih članaka i tv izveštaja?
Ja se, ipak, usuđujem, jer sam je preživljava takođe na svoj način, osećajući u dubini duše svu tragičnost i bespomoćnost prognanih, ali i bespomoćnost ili nečinjenja cele „majčice Srbije“, koja je tenkove preko Drine ispraćala cvećem, a pognula glavu kada su se otuda sa vekovnih ognjišta vraćale iskasapljene duše, samo sa zavežljajima u rukama.
Na stranim radio stanicima čuli smo vesti da se vode borbe, da su Hravati uz pomoć Amerikanaca brzo savladali Krajišnike, da su dojučerašnji nepobedivi momci razbijeni i da se zajedno sa civilima povlače ka Srbiji.
Uveče oči prikovane za prvi program RTS-a, jer su tu, kao i na hrvatskim medijima, godinama vodila ratna propaganda. Čuveni Dnevnik počinjao je i završavao se ratnim pohodima i zločinama suprotne strane. Te večeri prva vest, kratka, štura, tek u 27.minutu udarne informativne emisije. Znajući prirodu režima koja je glavne medije držala pod strogom kontrolom, a nas antiratno orijentisane nazivala izdajicama, osetila sam da tu nešto ne štima.
I nije štimalo, kako su kasnije dobri poznavaoci prilika govorili, a govorili su i pisali da je Oluja dobila blagoslov od vrha srpske vlasti, verovatno, nadam se, ne verujući, ne očekujući egozodus i žrtve.
No, da tu blisku istoriju i pregovore za zelenim stolom ili na travnatom livadom, prepustim istoričarima.
Pisaću o onome šta pouzdano znam, a znam da je za sve izbeglice stavljena rampa kod Beograda, pa su kolone sa zakašnjenjem od dva do tri dana stizale u unutrašnjost Srbije.
Moja prva asocijacija na oluju, ipak, je, ne onaj maleni dečačić za volanom, već malo stariji, kasnije ću saznati, sedamnaestogodišnjak u trakotoru sa izgubljenim pogledom
Jedna poveća kolona izbeglica stigla je u Leskovac i smeštena i najvećoj hali u SRC Dubočica.
Priznajem, nisam odmah otišla, već dva dana kasnije. Mi žene iz naselja Slavka Zlatanovića, a bila je velika oskudica, dogovorile smo se da naparavimo pite, pogače, kiflice i druga peciva i da odnesemo voće i sokove. Utrošile smo ceo jedan džak brašna, polubelog jer za ono belo pa još tip 400 nije bilo novca.
Naša braća i supruzi su jedva prevezli teret. Ušle smo sa torbama i korpama punih đakonija. Na samom ulazu osetila sam nesnosni smard. Ljudi iz Krajine, sve gola sirotinja, ležali su na strunjačama. Ignorisali su nas sve dok nismo rasprostrle stolnjake na dve spojene prazne strunjače i počele da ređamo hranu, voće i sokove.
Oči su tada zasijale. Prve su stigle bake da napune kecelje za unuke. Sklonila sam se u stranu. Nisam te jadne ljude pitala ništa jer sam čvrsto rešila da ovoga puta budem građanka a ne novinar.
Pogled mi pade na poznato lice, na onog mladića iz traktora koga su usnimile tv kamere. Za tri dana ostario je 10 godina, ali sam ga ipak prepoznala. Sedeo je i pušio ne osvrćući se na gužvu koja se stvorila oko one dve strunjače.
Prišla sam da vidm šta je ostalo od hrane. Za 10 minuta ostale su samo šljive iz mog dvorišta, „stenlejke“, slatke kao šećer kakve nikada ni pre ni posle njihovog kasnijeg uvenuća nisam jela. Zahvatila sam pune šake tih šljiva i deset metara dalje stala pored mladića koji je već ugasio cigaretu.
„Molim te uzmu šljive“, rekoh.
„Nećuuuu, šta će mi šljive kada je moj voćnjak sav izgoreo, sklanjaj to od mene“, odbrusi mladić.
Povukoh se, postiđena, a šljive mi uz ruku otrgnu neki mališan.
Ni minut nije prošao, a mladić je ustao i polako krenuo ka meni.
„Izvini što sam bio grub“, kaže. „Ipak bi uzeo šljive“.
Sva srećna otvorim kesu, ali šljive su nestale. Ni jedna jedina nije ostala.
„Izvini, molim te, nema više, izvini“, prvadala sam se.
„Ništa, nema veze“, reče i ode.
Sede na istu stručnjaču bez reči, zapali drugu cigaretu i pogled mu odluta negde, verovatno tamo do njegovog spaljenog imanja, spaljene kuće.
Trčala sam okolo i pitala one ljude, decu, majke, babe, da li je nekome preostala makar jedna šljiva. Nije. Vratim se opet do njega i opet se izvinjavam i kažem da ću doći i sutra sa punom torbom šljiva. Sve što sam se usudila da ga pitam to je koliko ima godina. – 17, reče i zaćuta opet.
Sutradan i još nekoliko dana žene iz naselja Slavka Zlatanovića u Leskovcu nosile su hranu izbeglicama u SRC, ali ja više tog sedamnaestogodišnjaka nisam videla iako sam uvek prvo za njega pitala. Tako nisam saznala odakle je, kako se zove i gde je otišao.
I do današnjeg dana me muče te nepojedene šljive, posebeno kada dođe dan Oluje, dan kada Srbija plače a Hrvatska slavi, jer, u kratkim arhivskim prikazima izbegličkih kolona uvek vidim tog gladnog sedamnaestogodišnjaka upalih obraza koji nije probao šljive iz mog dvorišta, vidim izgubljen pogled, smrknuto lice, ostarelog tinejdžera koji možda nije ni znao gde je stigao zašto je na onim strunjačama i šta ga čeka dalje.
Izbeglice iz sportske hale brzo su raspoređene po improvizovanim izbegličkim kampovima, neki od njih su u Leskovcu dobili stanove, drugi otišli, teći se vratili u svoju domovinu…
Godinu dana kasnije upoznala sam tri porodice iz Krajine. Započeli su biznis u Leskovcu i poslovali sa firmom u kojoj sam tada radila. Zapravo, nastavili su porodični biznis u Srbiji i dobro zarađivali. Tri godine kasnije svi su otišli u Kanadu. Njih 20, računajući i decu. Sve mladi i zdravi i obrazovani.
A nepopravljive pristalice režima su u to vreme imale teroju da će se Srbija bar podmladiti i njeno stanovništvo uvećati. 24 godine kasnije konstatujemo da Srbi u Srbiji polako, ali sugurno, nestaju.
24 godine kasnije o Oluji pričaju oni koji su joj kumovali, oni koji najpre nisu prihvatali ni jedan predlog za rešenje prvo političke pa posle ratne krize, a svaki novi predlog rešenja gori od prethodnog. Saterani u ćošak, po pravilu su prihvatali onaj poslednji, najgori po Srbe.
I ja, opet ponavljam, ponajmanje imam prava da pišem o Oluji, iako sam protestovala protiv ratova, jer sam ratove gledala iz fotelje, iako uvek plačem, verovatno kao cela nacija, na taj dan. Ovo sam napisala zbog onog golobradog mladića i šljiva koje su mu se jele, a koje je u prvi mah odbio zbog ponosa, krajiškog ponosa.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Lep tekst Milice..dodao bi samo još jednu stvar: pitali urodjenike iz afričkog plemena šta je to dobro..oni kažu: dobro je kad upadnemo u komšijsko selo i pokrademo stoku i silujemo žene..a onda pitaju šta je to zlo?..e zlo je kad susedno selo upadne kod nas i pokrade nam stoku i siluje žene..
Milice, hvala Vam na ovom tekstu.
Te veceri, kada je pao Knin, sedeo sam u kuci Milice Ivanovic i gledao dnevnik RTS. Negde, pri kraju dnevnika procitana je vest da je pao Knin. Iz Milicinog stana smo telefonom pozvali nekoliko poznanika, clanova SPO, da sa parolama o padu Knina i tisini Miloseviceve fasisticke vlasti, krenemo ulicama Leskovca. Izasli smo na ulice Leskovca, Milica, Rade, moja supruga, ja i jos par nas. Kod Doma sindikata dvoja kola policije, Marice i Ivice, korzo se sasvim normalno odvija, kafane pune. Policija korektna, ne pravi probleme. Leskovcani nas gledaju ravnodusno i podsmesljivo, misleci: Koji su ovo ludaci koji protestuju sto je Knin pao, a Srbija gluvonema. Protestvujemo mi koji smo najmanje krivi za strahote, za rat, za krajine razne, a socijalisti i radikali, taj fasisticki gamad i olos, NEM. Ali tako to ide u zemlji Srbijici. Sada im puna usta brige za prognani narod, njima, jedinim krivcima za sve tragicno, za sve izgubljene decje zivote. Na prilazima Beograda kolone izbeglica iz Krajine docekuju Srbi. Koriscenje wc dve marke, flasa vode od dve do cetiri marke. To se seli nebeski i od boga odabrani narod, a docekuje ga velikodusni i gostoljubivi Srbi. Ko ne verije neka pogleda dokumentaran film, sniman tih dana na ulazu u Srbiju. Film „izdajice“ sa Pescanika Svetlane Lukic (place i snima). A, ja kazem: “ Ne bojim se vrazijevog kota, neka ga je ko na gori lista, no se bojim od ZLA DOMACEGA“
Samo da pitam naprednjake. Jer to pricamo o padu Knina i Oluji? Pa tada se je Aleksandar Vucic useljavao u novi stan ko fudbalsko igraliste. Srbi iz Knina na streljanje, a Aco Srbine, u nov stan, pa udri …….Sramota li bre je vas iz SNS, ili ste zamocali oci, pa sunel?
Nema ni onog što uporno vređa prekodrinske Srbe.
Vjačeslave, jel to pitanje postavljate baš svima iz SNS? Mislim, ono, baš svima?
Gotovo me rasplaka g.Ivanović. Vi umete, a i imate priviligeiju da svoja sećanja i emocije objavite. Ja sam sve to mnogo, mnogo strašnije doživeo, ali moja priča je tragedija. No, ko to danas pamti. Koga je danas briga za to. Godišnjice služe političarima, a mi za našima plakaćemo do svoje smrti. Na ovom tekstu nema komentara, nema botova, nema naredbe da se botuje. Zašto?. Ovaj tekst je nešto najsuptilnije što sam pročitao poslednjih dana. Bez izazivanja negartivnih emocija i mržnje, ali suze nikada nisu na odmet. Hvala.
Pogodi u srce
Morao sam da napišem nešto. Evo, ja sam jedan od onih 250 o nešto hiljada mojih zemljaka koji su tog vrelog 5. avgusta davne 1995. godine bežali spašavajući živu glavu. Kako sam preživio taj užas ni danas mi nije jasno. Izgleda da me onaj odozgo pogledao.. Ali, nije to toliko i važno. Prošlo je… Samo što boli, što rastura ta nostalgija, želja da makar odem da vidim zavičaj, ono temelja što mi od kuče ostade. Sada sam ovde, u Leskovcu, godine prolaze, navikne se čovek na sve, sredinu, ljude, svije gnezdo ponovo… Ali… (prokleto ali, uvek je ono tu negde).. zar moram toliko često da čujem: a ti ne si odavde? Jesam gospođo, odavde sam, ali mi teško ide leskovački dijalekt, više mi leži (i dalje) moj banijski dijalekt.. Onaj kojim je govorio i moj pokojni prađed Adam, koga zverski ubiše, preklaše ustaše 3. avgusta 1941 u crkvi Presvete Bogorodice u Glini… Da, gospođo, odavde sam… A ako vas zanima nešto o mojoj Baniji, Krajini, pogromu srba početkom avgusta 1995, slobodno pitajte, sve ći vam kazati. P.S. Hvala vam Milice i na ovom članku… U moje ime i moje porodice… U zdravlje!
Da Vas pitam;Da li ste 1991.g. učinili neko zlo onim jadnicima koji su tada proterani bez kesica i traktora,da li ste prokazivali svoje tadašnje komšije i prijatelje? Ako niste nemate razloga da ne posetite svoje ognjište jer vas nitko neće ni hapsiti ni krivo gledati,ali ako jeste onda mi je jasno zašto do sada niste smjeli u HR. Znate li da je još ostalo samo 17000 neriješenih stambenih pitanja srpskih izbjeglica,izgleda da ste vi među tih 17000 koji se opravdano boje ruke zakona,ostali su ili obnovili ili prodali ili se vratili.A Vi kako ste sijali tako i žanjete gospodine.
Postoji jedna znatna razlika između nas i Hrvata: da su jači od nas, zgazili bi nas kao buve. Da smo jači od njih, ne bismo prstom mrdnuli.
Postoji razlika između četnika i ustaša: četnici su ratovali protiv Bugara, Turaka, Švaba, Nemaca, partizana, a nekad i međusobno; ustaše su ratovale samo protiv Srba.
Na koje to zlo mislite, gospodine? Što ne pitate direktno: niste li ubili nekog? To ste mislili? Kao prvo u ratu nema nevinih, a kao drugo: kada pišete o nečem morate raspolagati nekim elementarnim stvarima o tome. Taj rat nisam ja započeo, pokušao sam da ostanem na svom ognjištu, ali… Da li mi je bilo žao onih koji su 1991. da kesama u rukama napustili svoje ognjište? Nisam dužan da vam odgovaram, jer to znači da se pravdam, ali evo za vas: da, bilo mi je žao i tada i sada! Samo ja nisam bio taj koji je upravljao time, to se inače zove tamo ludilo. Zašto ne bi smeo otići kući? Za vašu informaciju ja sam išao kući nekoliko puta (mislim da obiđem ono što mi je preostalo od imovine, a možete misliti na šta liči oni što ne održavate 24 godine). Ima samo jedan problem u tim odlascima u zavičaj. Možete otići 10 puta, bez problema, a onda 11 put vas neko prijavi da ste vi ukrali npr. televizor i neke stvari iz njegove kuće i… odoste ns informativni razgovor koji potraje mesecima. Bože, mora se četnik temeljito ispitati. To vam je politika Hrvatske! Da se nikad kući ne vratite! Jeste sada zadovoljni? Srećni? Imate još nejasnoća, pitanja? Sve ću vam pojasniti, možete ostaviti broj telefona za kontakt u Jug mediji, i ja ću svoj pa da se nađemo, može i kod njih i studiju, pa da razjasnimo tu krajišku krivicu za stradanje „svekolikog hrvatskog pučanstva“!
Izgleda da su moja pitanja pogodila „u sridu“! Hvala sve je jasno.
Šta vam je to jasno? Da su krajišnici zasluženo dobili to što su tražili? To ste hteli reći? Za vas je normalno da proterate preko 250.000 stanovnika vlastite države, da ubijete u 2 dana skoro 2.000 nevinih ljudi? Ako je ovo vama normalno, onda ste vi nenormalni! Moj poziv još stoji, gospodine! Moj broj telefona je poznat redakciji ovog portala. Vidimo li se? Ili ste vi osoba koja živi u HR i kojoj je zadatak da provocira? Šta je od svega istina?
Pisali ste da Vas boli ta želja da vidite svoj zavičaj,meni odgovarate da ste bili 10-ak puta,Sad najednom nema nevinih u ratu (naravno da nema),mislim da su moja pitanja pogodila srž i odgovori su bili očekivani.Hvala nemam želju za druženjima sa Vama.Pozdrav.
Tuga i muk….i posle 24 godina….NIKAD U NEZABORAV!
I ne stidim se….posle tvojih reči ….0 oluji i šljivama što mi zastade nešto u grlu,što mi oči zasuze,…možda su i godine u pitanju… . Milice,ponosan sam na tvoje reči.Dajte da jednom svi zajedno kao Srbi,kao ljudi ,odtugujemo bez podela na one iz SPO,iz SNS,iz SPS, na one od pre 24 godina,na one JUČE,na ove Sada.Svako nosi svoj krst ako mu je do krsta stalo…ili neke druge svetinje ali i do malo sreće u ovoj mrvici od naših života i prolaznosti u vemenu i prostoru.
ne moze to tako. Nema mirenja, bar sa moje strane, sa vama iz SPS, Jula, Radikala i ostale fasistickr bagre. Vi, i licno Ti kao novinar, ste zagovarali sve te podele, ratove; velicali Slobine zlocine, strahovladu, diktaturu. A, mi, iz SPO, smo ubijani, hapseni, prebijani, maltetirani, porodice sikanirane, kupani ledenim smrkovima,terani ulicama gradova konjima, besnim psima; gutali suzavac za sve vas koji ste bili bespogovorni poltroni, ulizice, dupeuvlakaci, podguzne muve Slobe, Seselja, Mire, Tome, Vucica, Gorice, Morine …I, sada da se mirimo. Nece moci, malo morgen vice onaj VAS ispod pozarevacke lipe. I, molim Te Zorane, ne spominji bar Ti casan krst i ko treba da ga nosi. Sramota da te je, sto skrnavis krst i bilo koje svetinje. Nista vama, nekrstima, nije sveto, sem licne koristi i sluzenje Vodji. Kasno ste se setili pomirenja. Oprost da potrazite za sva vasa zlodela, pa da se tek onda upisete u LJUDI. Tacka.
Vecko
Postovani Vecko
Ja govorim u svoje ime.Ja sam bio novinar i urednik Fabrickog lista,,Leskoteks,,Nikada nisam zagovarao ni podele a ni ratove.Ja sam sin logorasa sa Banjice i nemackog logora Eurvil koji je posle bekstva iz logora bio borac Francuskog pokreta otpora .Kršten sam u Crkvi u Nisu gde je službovao brat mog dede ,inače pop u crkvi na Pantaleu.Toliko o krstu.Kao što si ti verovao u svoje ideje,i ja sam verovao u socijalisticke ideje.Verovanje u neke ideje može biti promenjiva kategorija jer ljudi se menjao i to je normalno.Ali da krenemo redom.Koliko ja znam nijedan leskovčanin član SPO nije niti ubijen. I nedao Bog da se to bilo kome desi.Ja sam bio urednik novinaru i vlasniku ovog Portala-Milici Ivanović,pa neka slobodno kaže da li sam je kao njen urednik i kolega proganjao,šikanirao zbog drugačijih ideja ili sam je podstricao da bude svoja pa makar drugačije mislila o svemu.Ja sam se svojevreemo družio i sa narodnim poslanikom iz SPO gospodjom Bojanom i postojanje naše različitosti u pogledu na svet,nije nam smetalo da se družimo kao obični ljudi.Ja se i sada družim sa velikim brojem prijatelja iz različitih partija i političkih ubedjenja ali to nam kao umnim ljudima ne smeta da razgovaramo,da se družimo.Ja nikada nisam izgubio svoj lični identitet.Uveke govorim u svoje ime.
Koliko primećujem ti stalno govoriš:Mi iz SPO smo ubijani,hapšeni,prebijani….Ja za razliku od tebe Vecko
voleo bih da se predstavis sa imenom i prezimenom i da se ne kriješ iza partije koja ne postoji već godinama)ne vredjam nikoga.Nisam izgovorio nijednu ružnu reč niti etiketirao nekog da je ovo ili ono….I na kraju upitaj sebe Vecko da li me lično poznajes i ako me poznaješ da li sam ti ikada nešto nažao u životu učinio,uputio ružnu reč,vredjao tvoju ličnost i tvoju porodicu.Ljudi postaju ljudi svojim rodjenjem a neljudi svojim delima u životu.I molim te govori jednom u svoje ime i prezime a ne u nečije tudje ime ili u ime SPO kako ti često spominjes.Čovek se kao biće radja sam a u ogledalu se prepoznaje da li je ON ili neko drugi.U životu se snikim nisam svadjao pa ne razmišljam o nekom pomirenju ili o oprostu.Voleo bih Vecko da se i lično upoznamo Ja,kao Zoran Dinčić i Ti sa svojim identitetom,pa da mi sve ovo kažes u lice.Uvek sam spreman na razgovor.Veliki pozdrav.
Gde ste našli da sam ja hteo da s družim sa vama? Vi ste, nakon ovih vaših odgovora, zadnja osoba sa kojom bi hteo da se družim! Pu-pu… Daleko bilo! Obzirom da ništa pametno niste rekli, osim nekih objava koje smo vi izgleda razumete, obzirom da niste objasnili, rekli da li je proterivanje tolikog broja ljudi, tolikog broja ubijenih u samo par dana, genocid, vi ste ništa drugo do li provokator! Ne… Vi ste fašistički gad koji slavi ubijanje dece, staraca, koji slavi što su narodu koji je tu živio stotinama godina zatrti koreni. Da.. Vi ste gad!