Čuvena replika iz filma “Zona Zamfirova” izgovorena u trenutku kad je trebalo da se “uzme informacija iz prve ruke”. Ali puška ume i da zatvori i da otvori usta! Tada se svašta ispriča ili zanemi – od straha!

U jednom periodu svog života bavila sam se, sticajem okolnosti, i novinarstvom, iako nisam novinar po struci,  i mogu vam reći da mi je to bio jedan od najlepših a ujedno i najtežih poslova kojima sam se u svom radnom veku bavila.

Od toplih ljudskih priča do tragedija i izveštavanja sa lica mesta, do programa uživo po 2,5 sata maksimalne koncentracije i usredsređenosti, brige za gosta, njegovu tremu, njegovu priču… Moja filozofija kao voditelja tih emisija bila je da gosta pitam sve ono što gledaoci ili slušaoci nisu mogli, nisu bili u prilici. Od starih iskusnih novinara krala sam zanat i slušala njihove savete kako da budem što bolja u poslu koji sam obožavala.

Ostale su mi dve čuvene rečenice urezane u pameti. Prvu sam dobila od Milice Ivanović – novinar ne mora sve da zna ali je dobro da zna ko to zna! Druga je bila od mog učitelja -Vlaste Veljkovića: novinar uvek mora da ima i drugu stranu priče. Informacija mora da bude kompletna!

Dakle, baviti se novinarstvom nije lako. Traži mnogo vremena, energije, učenja, zahteva dobru pismenost, elokventnost, objektivnost, obaveštenost i iznad svega lepo vaspitanje i kulturno ponašanje prema svakome.

Ne kažem da sam bila najbolji novinar, ne kažem da sam radila savršeno svoj posao već ističem da sam posao radila najbolje što sam umela, učila svakodnevno i držala se sve vreme onih saveta Milice Ivanović i Vlastimira Veljkovića.

Tako je to bilo dok sam radila. Sada iz ugla gledaoca, čitaoca i slušaoca, primećujem da se mnogo toga promenilo.

Ne kažem ni da više nema kvalitetnih novinara. Ima ih ali se poverenje u mnoge novinare, ne samo od mene već i od mnogih mojih sugrađana, često poljulja jer se više ne zna šta je istina, gde je istina i koji ih razlozi teraju da paušalno, na osnovu glasina, neproverenih informacija, u trci za senzacijama, pišu poluistine, neistine, nagađanja, osuđuju, presuđuju, proriču…

Takvim ponašanjem, neprofesionalnošću, ličnim animozitetima, namerno ili nenamerno prave štetu bilo da je pojedinačna ili širih razmera.

Naslovi “prodaju” tekst! Naslovi uzdižu i izdižu! Dok se pribereš, tekst je pročitan, i ti si učestvovao u brojci pregleda na portalima. Tv stanice se hvale rejtingom gledanosti a ti ni kriv ni dužan, doprineo si tome.

Smešni su mi i prepisivači! To nam je posebna kategorija tzv. novinara koji čekaju da odgovorne kolege napišu, nađu i istaknu suštinu nekog događaja, pa onda lepo prepišu tekst, promene red reči teksta i eto njegovog-njenog autorskog dela.

O uslovima u kojima novinari rade, o načinima rada, o kvalitetima samih novinara mogla bi da se organizuje debata, mnogo bi se toga čulo tada, ali se plašim da bi bilo teško okupiti leskovačke novinare na jednom mestu tim povodom jer, kao što je sve posvađano u Srbiji i lako se njome vlada, tako je i u novinarstvu.

Javno ili stidljivo se čuje ko je čiji novinar. Bilo da je pod okriljem vladajuće garniture, ili da se koprca kao opozicioni, nepristrasni, nije lako. Nije lako pognuti glavu, popljuvati svoju diplomu i pisati, čitati naručeni tekst, nije lako ni pisati suprotno jer onda se često rizikuje “da se u mrak ne sretne s neki ćuteci”. A posebno je sramotno da novinar objavljuje neproverenu informaciju bez podataka, bez tvrdih dokaza, bez potvrde ili negiranja onih koji se u tekstu pominju.

I tako, opasno je igrati se rečima bilo pisanim, bilo izgovorenim jer nikada ne znate (ili možda znate) da li ćete, koliko ćete i kome ćete štetu pričiniti.

Ne zaboravite – opasnost je novinarsko zanimanje!