U prvom sagrađenom zanatskom centru u Leskovcu na Niškoj ulici krajem osamdesetih godina prošlog veka radila je fontana u koju su građani bacali novčiće za sreću.

Možda smo, još uvek neizmučeni ratovima, sankcijama i političarima, imali nade u bolju budućnost i verovali da bačeni novčići mogu da nam ispune zamišljenu želju.

***

Prometni trg u centru jednog normalnog grada. Na sred trga – fontana. Ispravna. Voda šiklja u vodoskocima. Kako pada lepo i prajatno letnje veče, broj prolaznika se povećava.

Mali dečak prvi prilazi fontani i baca novčić. Obraća se majci:
“‘Oću da mi kupiš novu biciklu!“
Majka odgovara:

„Ššš, ne smeš glasno da govoriš, inače ti se želja neće ostvariti!“
“Pa dobro, ali nemoj da ti nisam rekao“, odbrusi klinja i izazva iskreni smešak kod nadolazećeg para.

Fontani prilaze mnogi, svako sa različitim izrazom lica i drugačijom željom, a svi sa nadom da će ona nekako, ipak, pomoći, usrećiti.

Kasnije, u gluvo doba te iste noći, radnik gradske čistoće hitro je zavrnuo nogavice svoje narandžaste uniforme i zagazio u fontanu, kao i bezbroj noći pre toga. Brojeći kovani novac, zadovoljno se nasmešio. Opet će biti u stanju da ispuni jednu jedinu želju osmoro gladnih usta u mahali na periferiji. Biće tu dovoljno za 3 vekne hleba i 2 litra mleka.

***

Nekoliko godina kasnije, početkom devedesetih, na prostoru tada najvećeg autobuskog stajališta na Širokoj Čaršiji nikla je druga fontana oko koje su se okupljali tadšnji omladinci. I mi klinci. Pušili smo krišom opuške cigareta, očarano na tom korzou gledali srednjoškolke i jedva čekali da se i mi sa njima držimo za ruke sedeći na obodu fontane i ližući sladoled iz obližnje „Amadine“.

U to vreme nosile su se pocepane farmerice, a jedan kicoš je sa njima završio upravo u toj fontani kod sadašnje „Rupe“ nakon što ga je u nju gurnula devojka sa kojom se posvađao.

Beše to simbol bolnih i javnih raskida, preljubnici na osud cele čaršije – da se zna!

Koju godinu posle dovoljno smo narasli da se sa devojkama držimo za ruke, ali su se vremena promenila. Sedeli smo i dalje oko fontane, ali one malo dalje od „Vegere“ u kojoj se svake noći pucalo iz pištolja i iz koje su treštali narodnjaci.

Mi, kojima je džeparac bio tanak, imali smo dovoljno za „bombu“ piva koja je kružila iz ruke u ruku umesto mokrog dlana zaljubljene devojke, sve dok nas, ne u tišini, ne prekine policajac.

Oko 4 izjutra ulazili smo u tu fontanu i policajce prskali nogama iz protesta i bunta što nas kinje na očigled onih koji se samo par metara dalje razmeću utokama i takmiče u tome ko će više rafala da ispali. Bile su to vesele devedesete, pune naboja, omladinskog aktivizma i buntovnih fontanskih vodoskoka.

Danas, na tropskim vrućinama nikome izgleda nije do ljubavi, očigledno ni do preljube ili bunta. Samo do golog rashlađivanja, pa kao bomba odjekne „vest“ da se „ugledni“ pedagog razgaćio i nakvasio svoju guzicu u istoj onoj fontani u kojoj su kao na giljotini završavali gradski švaleri.

Još se našli neki blogeri, samozvani novinari, šta li su, da od toga prave senzaciju umesto da, kako saznajem, učitelja u jednoj gradkoj školi, osude za besmisleno narušavanje javnog reda i mira.

I dok me susreću prolaznici i začuđeno pitaju zašto nisam pisao o budalaštini, ja se pitam da li se taj „ugledni pedagog“ okupao pre kupanja u fontani u kojoj se u popodnevnim satima brčkaju deca dok se njihovi roditelji osvežavaju u obližnjem kafiću.

Taj „uglednjak“, koji inače potiče iz pedagoške porodice, još navodi kako je njegov postupak „reakcija na ekstremne vrućine koje su zadesile Leskovac“. Ajd’ da se demonstrativno i ljutito okupao u fontni jer ovaj grad nema bazen na otvorenom, nego mora da skokne do Doljevca kako bi se rashladio, pa da razumem. Ovako, gledaj mu alište!

„Ma pustite čoveka da se banja kad mu vrućo, ljudi se banjav po fontane po cel’ svet“, komentarišu pojedinci.

Taj, da je bilo gde u „bel’ svet“ ovako ušao u fontanu NENAJAVLJEN i BEZ RAZLOGA bio bi uhapšen za 30 sekundi i odležao u pritvoru dva dana uz mogućnost plaćanja kaucije. 

I da li da citiram Električni orgazam za malog „uglednjaka“: „Moje su nebo vezali žicom …“ i „Mali čovek želi preko crte, preko crte želi ali …“, ili da se sećam svojih vodoskoka i potajno nadam da ćemo, ponovo, gledajući u njih osetiti ono iskonsko u nama: izvor života, radosti i sreće; a ne stupidne „pedagoške vragolije“.