Da li zbog političkih afera koje se smenjuju kao na filmskoj traci, da li zbog straha, da li zbog poznatog srpskog trodnevnog pamćenja, tek, 5. oktobar, dan kada je posle deset godina krvave vladavine smenjen režim Slobodana Miloševića i njegove žene, socijaliste i komunistkinje, pada u zaborav.

Na današnji dan pre 21 godinu demonstranti su zauzeli sve državne institucije u Beogradu, a Vojislav Koštunica se pojavio pred narodom. Izborna pobeda je krunisana kasno uveče, sve ostalo što je došlo, i saopštenje RIK-a da je upravo on pobedio Miloševića i Miloševićevo priznanje, došlo je kao prirodni sled.

Odahnulo se i u unutrašnjosti jer su se višednevni protesti protiv pokušaja krađe izborne volje građana Srbije odvijali u svakom gradu. U Leskovcu su prema tim istim rezultatima Miloševićevi socijalisti imali većinu u Skupštini, ali ko je mario za to.

Rodila se nada i vera u bolju budućnost, u pravnu državu, u skidanje sankcija i otvaranje granica. Nada da će se ratovima i bedom izmučena zemlja dići iz pepela, ekonomskog i moralnog. Čak i ja, skeptik po prirodi, poverovala sam u bolje dane, a kao novinaru bilo mi je najvažnije da slobodno mislim, slobodno pišem, slobodno govorim, da se krećem bez ograničenja, da prestanu pretnje i da ne budem više ratni izveštač.

Ono što se danas baš zaboravlja, jeste da je nukleus promena krenuo upravo uz Leskovca, tog crvenog grada, bastiona socijalista. Jedan mladi čovek i učesnik rata na Kosovu Ivan Novković, podigao je na noge 20.000 Leskovčana i to početkom jula 1999.godine, nepunih mesec dana pošto se srpska vojska povukla sa Kosova, vojska koja je dobila rat, a izgubila ga za zelenim stolom, vojska kojoj su klicali kao pobednicima iako smo već tada znali da smo kolevku izgubili.

U jeku obmane populista „pobednika“ strah je još uvek vladao. I tamo u jednom malom gradu na jugu Srbije jedan mladi čovek rekao je: „Ne ja nisam izdajnik, ja sam podstanar“, pozvao je proteste i krenula je lavina.

Tog 5. jula 1999. godine okupila se masa gnevnih i potlačenih u centru Leskovca. Tražila se ostavka vlasti na svim nivoima. Potrajali su ti protesti, Ivan je uhapšen i mesec dana držan u zatvoru, mašinerija je radila pa se broj protestanata smanjivao.

No, uprkos tome, Novković je postao simbol otpora u zemlji mafije i terora. Probudio je Beograd. Nicala su građanska udruženja, pokrenula se opozicija progonjena u ratnim danima.

Na izborima 27.septembra 2000. pobedio je DOS, koalicija od 19 stranaka. Desilo se ono što je najavio Zoran Đinđić, a to je da se ovoga puta neće, kao 1996. godine, protestovati tri meseca da bi se priznala pobeda u Beogradu, već da će se situacija brzo rešiti. I rešila se tog petog okrobra 2000. godine, tako smo verovali.

Šta smo dobili u godinama koje su usledile? Rekla bih – gotovo ništa.

Na obećavanu lustraciju se zaboravilo jer je opozicija međusobno ratovala, a u stranku Vojislava Koštunice i u niz malih stranaka uvukli su se socijalisti. Ujedinitelj opozicije i njena motorna snaga Zoran Đinđić borio se na više frontova, sa međunarodnom zajednicom, sa rivalima u opoziciji, sa ostacima Miloševićevih službi, a ponajviše sa činjenicom da ga Srbi i Srbija ne shvataju. Ubijen je posle dve godine pokušaja da društvo učini boljim.

Točak se zakotrljao unazad.

Danas su na vlasti oni koji su te 2000. godine vladali, još vispreniji populisti od Miloševića. Danas gotovo da nema opozicije, danas se guši svako drugačije mišljenje, danas, posle toliko godina puževim koracima se novinari oslobođaju straha…Danas samo rata nema.

A da li Srbija ikada može biti zemlja demokratije, onakva kakvu smo je mi, učesnici svih protesta od 1990. do 2000. godine zamišljali?

Iskrena da budem, ne verujem.

Na protestima koje je organizovao Ivan Novković bili su samo oni koji nisu imali šta da izgube: Prevareni učesnici ratova, ljudi bez posla i ljudi koji su duboko verovali u demokratsku Srbiju, a kojih je bilo ponajmanje.

I na onim tromesečnim protestima 1996/1997. godine na ulicama su bili samo najhrabriji. A oni koji uvek kalkulišu odlučili su da 2000. uđu u protestnu kolonu u Leskovcu tek kada su osetili da je „gotov“. Gledala sam svojim očima, blenula u čudu. Pa to su bili ljudi s kojima sam deceniju vodila verbalni rat. I opozcija ih je prigrlila.

I kada je pritiscima i preletanjem odbornika formirana DOS-ovska vlast u Leskovcu, moje kolege, a pišem o onome čemu sam bila svedok, svi do jednog, ukrcali su se u taj voz.

Mnogi od njih i danas su u novinarstvu, ali sada su u drugom vozu, opet vladajućem.

I samo na tom mikro primeru, na primeru onih koji bi trebalo da budu savest društva, a imajući u vidu celokupnu situaciju isprepletenu strahom i podaništvom, uverena sam da nama nema spasa, bar kada je u pitanju demokratski poredak: Država u kojoj njen predsednik ne krši Ustav po tri puta na dan,  država u kojoj je sistem jači od partije na vlasti, jači od mafije, država u kojoj nema korupcije i nepotizma, države u kojoj partijski sud nije jači od državnog suda, države u kojoj će se ljudu zapošljavati na nenameštenim konkursima, a poslovi dobijati na nenameštenim tenderima, država kojom ćemo se ponositi i, konačno, država iz koje ne mora da se beži.