Negde, tu iza duge …

Kocka. Uzasan porok. Ne znam zasto, ali meni je uvek prva asocijacija na kocku, pripovetka Laze K. Lazarevica „Prvi put s ocem na jutrenje“. Niko nikada, po meni, nece bolje objasniti tu tragicnu i krajnje glupu ljudsku strast, od ovog velikog Srpskog lekara i pisca. Dakle ja po ovom pitanju vise nemam sta da kazem, osim da bih mozda voleo da vidim Las Vegas. 🙂

Mozda bi mi bile zanimljive jos neke tacke u Americi, ali generalno, mene „novi“ kontinent, slabo zanima. Moja ljubav je ipak dobra stara Evropa. Siguran sam da svi napredni Srbi dele tu moju veliku ljubav sa mnom. Zbog toga je Evropa tema koju zelim da nametnem, pred sutrasnju „ponosnu“ Subotu.

A bas ta Evropa je, kao sto znamo parcence najdragocenijeg tla na planeti. Vekovni cilj osvajanja i seoba mnogih naroda. I svi su ti narodi zeleli da se skrase bas u njoj. Bas u Evropi. U svim vremenima i sa svih strana, hrlili su u nju. Preko Gibraltara, kroz Mali Aziju, preko Urala i kroz Vrata naroda. I na kraju svih tih seoba, evo i nas ovde. I mi Srbi smo jedan od onih srecnih naroda, koji je ko zna kada, zauzeo parcence ovog planetarnog Dedinja.

Medjutim, kao sto iz danasnje perspektive vidimo, to ni najmanje nije dovoljno za prosperitet jedne drzave i napredak njenog stanovnistva. Okolnosti u danasnjoj Evropi su do te mere izmenjene i narusene, da dobar geografski polozaj jednog naroda, vise nimalo nije dovoljan za njegovu kolektivnu srecu. Izgleda da nisu bas svi evropski placevi isti. Izgleda da Ima onih sa lepsim i onih sa manje lepim pogledom.

Nije dakle, bas sva geografska Evropa, ona prava „Evropa“. Po sadasnjem vecinskom shvatanju svih 7 milijardi zemljana, samo je Evropska Unija ono pravo. Samo je Evropska unija i cilj i ideal i svrha. Samo je ona blistava i ocaravajuca. Samo je ona, za neke od nas, jos uvek ne prezaljeni i ne dosanjani san. San koji na zalost polako bledi.

Ja sam Evropsku uniju prvi put pozeleo, jos kada je to u Srbiji bila vecinska tabu tema. Mi, koji smo tada tako mislili, bili smo debela manjina. Bili smo „strani placenici“. Na suprotnoj strani su bili oni drugi. Za sebe su govorili da su „patriote“.

Mi „strani placenici“, smo samo zeleli da bude reda i da ne bude rata. Zeleli smo da u tim ratovima ne „pobedjujemo“ vise. Da iz tih silnih pobeda ne izlazimo stalno sa manjkom teritorija i viskom izbeglica. Hteli smo da imamo sasvim obicnu i dosadnu zemlju i da se konacno pridruzimo porodici normalnih naroda.

„Patriote“ su zelele nesto sasvim drugo i krvavi rezultati njihovih nastojanja su jasno vidljivi na mnogim stratistima sirom bivse Jugoslavije.

Prosle su dakle godine, koje bih najvise voleo da izbrisem iz svog secanja i da ih u potpunosti zaboravim. A da li nam je u sadasnjem trenutku mozda mnogo bolje? Da li je ovo sto nam se sada desava, nagrada ili mozda nastavak neke ko zna kada zasluzene kazne?

Posle svega prezivljenog, danas smo svakodnevno u prilici da posmatramo zapanjujucu Srpsku politicku metamorfozu, prepunu neocekivanih i neprirodnih obrta. Postali smo zemlja u kojoj vise nista ne moze da iznenadi i u kojoj je moguce apsolutno sve .

Svakoga dana smo prinudjeni da gledamo cudno i potpuno nastrano politicko pozoriste apsurda. Gledamo kako gladni vukovi uporno pokusavaju da postanu jagnjad. Gledamo kako crni gavranovi sa krvavim kljunovima, nastoje da se predstave kao beli golubovi mira. Gledamo potpuno maloumnu pricu, u kojoj skakavci pokusavaju da naprave med.

Gledamo kako se bivse patriote, pretvaraju u odusevljene globaliste i euro fanatike. Gledamo kako se duboka linija u njihovim glavama, Kallobag-Ogulin-Kallovac-Vilovitica, pretvara u udvoricku mantru, Berlin-Brisel-Vasington. Gledamo kako se lagodno i velikodusno odricu onoga sto su nasi preci ostavili nasoj deci.

Gledamo kako se njihova voljena „teorija krvi i tla“, pretvara u aksiom, „Evropa nema alternativu“. Gledamo perfidnu najavu uvodjenja cenzure. Gledamo kako srpski mediji precutno nemaju nista protiv te cenzure i sasvim dobrovoljno joj izlaze u susret. Gledamo rastuce jednoumlje i pripremu za jednopartijski sistem.

Gledamo, a ne vidimo. ❗ ❗ ❗

Videcemo kasnije.

Kao i uvek do sada u slicnim prilikama, Srbi su jednostavno nesposobni, da gledaju i vide u isto vreme. Nije ovo prvi put.

Dva coveka su kljucna za ovakvu danasnjicu u Srbiji. Jedan je premijer a drugi je njegov prvi potpredsednik. Pa da pocnem od onog, za koga mnogi misle da je vazniji.

Od prvog potpredsednika.

Za sebe kaze da mnogo radi. Kaze i da je stalno na infuziji jer je uvek gotovo potpuno iscrpljen. Kaze da mu je imunitet istrosen do krajnjih granica. Kaze da ni najmanje ne zali sebe i svoje zdravlje. Kaze da je spreman da sve da, za vaskrs i prosperitet Srbije. Zato polako sve i daje. Jedno po jedno. Parce po parce.

Zna prvi potpredsednik Srpske vlade veoma dobro, ko u Svetskim i Evropskim okvirima vedri i oblaci. Ko kosi, a ko vodu nosi. Zna on da su mu Amerikanci, na njegovu zalost, ipak predaleko, pa je zato posebno dobar sa Nemcima. Posebno se trudi i iz petinih zila upinje, da na njih ostavi povoljan utisak i u tome je za sada, zacudjujuce uspesan.

Pa kako i ne bi bio, kada im je jos u Septembru prosle godine dao ekskluzivno pravo da grade hidroelektrane na Moravi, kao i termo elektranu Nikola Tesla 3. Naravno da nema tendera. Kakav crni tender kada su dve drzave sele iza zatvorenih vrata i sve se lepo dogovorile.

Uostalom stratesko partnerstvo izmedju dve vlade zato i sluzi. Da se sve zakukulji u veo drzavne tajne, pa neka neko potrazi taj ugovor na uvid, ako sme, ili ako je naivan.

Dakle sa Nemcima smo sada skoro na istom onom visokom nivou, na kom smo bili u vreme Josipa Broza i Vilija Branta. Nema velike razlike, jer je u oba slucaja dogovor napravljen na stetu Srba. Jos da nam se vrate proterane Podunavske Svabe, i bicemo podstanari u sopstvenoj kuci. Pa Bog da nas vidi, zar ne?

Dakle, Nemacko-Srpska prica posle decenija nerazumevanja i zategnutosti, konacno ide u pravom smeru. Zato je najzasluzniji upravo on, prvi potpredsednik Srpske vlade. Najvisi nemacki zvanicnik koji je zajedno sa njim ucestvovao u ovom istorijskom otopljavanju je nemacki ministar inostranih poslova, Guido Vestervele.

Ako nemas svog Nemca, onda nemas nikog i nemas nista! Nasa bivsa braca Hrvati su da podsetim, nekada imali svog Hansa Ditriha Gensera, a mi eto danas, Bogu hvala, imamo nasega Guidu.

Sam Guido Vestervele je vise puta rekao (citat): „da je Vucic covek od reci i da je sa njim izgradio odnos u kojem su zaista moguci poverljivi razgovori“.

Da je razumevanje izmedju njih dvojice, na zaista visokom i u diplomatiji neuobicajenom nivou, moglo se je videti prilikom doceka koji je Nemackom sefu diplomatije proteklog Maja uprilicen na Beogradskom aerodromu.

Naglasena lezernost olicena u raskopcanim kosuljama, zavrnutim rukavima i odsustvu kravata je prosto bola oci. Dva vazna funkcionera su podsecala na dva razdragana, ponosna decaka, koja nisu krila ushicenje zbog svog ponovnog susreta. Toliko osmeha i neskrivenog zadovoljstva na jednom zvanicnom diplomatskom susretu, je zaista retka, bolje reci neverovatna slika. Ja bar nisam cuo za slican primer.

Nastavak je bio u istom stilu. Opustena privatna vecera, u ambijentu licnog vinskog podruma, prvog podpredsednika Srpske vlade. Kako su nam to provladini mediji preneli: „Vucic i Vestervele su se prvo prosetali po bašti, a zatim su vecerali u vinskom podrumu. Atmosfera je bila opustena, jer kako je i sam rekao na aerodromu, njih dvojica se dobro poznaju i veruju jedan drugom“.

Vestervele je uzgred budi receno, jedini ministar inostranih poslova jedne zemlje, koji umesto zene ili devojke, sasvim zvanicno ima decka. On svog (registrovanog) zivotnog saputnika Mihaela Mronza, ovaj put nije poveo sa sobom, iako cesto ima takav obicaj. Samo on zna zasto?

Vec sutradan se je nemacki ministar vratio u surovu stvarnost i strogu diplomatsku kolotecinu. Nastavio je svoju politicko-posrednicku turneju u Pristini. Gledajuci docek sa Pristinskog aerodroma, bilo je uocljivo da je za razliku od Beogradskog kezual stila, Vestervele ovog puta iz aviona izasao ustogljen po strogom diplomatskom propisu, sa obaveznom stegnutom kravatom. Ispred njega je bio kordon siptarskih zvanicnika. Svi takodje u odelima i zakopcani do grla naravno. Nema one prisnosti i srdacnih osmeha iz Beograda. Samo strogi, suvoparni, diplomatski protokol.

To je bila samo jedna od epizoda iz beskonacnog spiska napornih obaveza, koje je na svoja pleca preuzeo prvi potpredsednik Srpske vlade. Nepostedni tempo koji je sebi nametnuo, obicnog i neposvecenog coveka bi vec odavno samleo. Ali ne i njega. On mora da izdrzi. Zbog nas. Zbog Srbije.

Pa se posle pitamo zasto nam prvi potpredsednik vlade, izgleda hronicno umoran i zanemocao? Pa ko bi sve ovo mogao da izdrzi, a da ne poklekne bar malo? Ako ne duhom, a onda barem telom.

Da ne bude bas da jedino prvi potpredsednik vlade, naporno radi za nasu jadnu i napacenu Srbijicu, pomenucu i neke aktivnosti iz resora naseg premijera, koji je ujedno i ne rekonstruisani ministar policije. Policija ili unutrasnji poslovi su njegovo omiljeno ministarstvo. Sve moze da mu se uzme i sve ce potpuno dobrovoljno da da. Sve, ali pendrek nikako. I nije to zbog nekakvih ne daj Boze zakulisanih radnji. Prosto receno, voli covek. Dakle, tesko da bi taj posao neko bolje radio od naseg Ivice.

Narodu mora da se omoguci da mirno i bezbrizno spava. Za razliku od naroda, zlocinci i kriminalci ne smeju da imaju spokoja. Velika je to i neprekidna borba protiv svih vrsta unutrasnjih neprijatelja i kriminala.

Sofisticiranost postupaka koje kao svoju svakodnevnu aktivnost, sprovodi nasa policija je neverovatna i za svaku pohvalu. A ako se uzme u obzir i to sto pripadnici ovog ministarstva svakoga dana stavljaju glavu u torbu u potrazi za kojekavom ljudskom bagrom, kao sto su recimo narko dileri, utoliko je nasa zahvalnost veca. Pa cak i onda kada nisu zivotno ugrozeni, nametnute poslovne situacije im veoma cesto ostavljaju teske i duboke oziljke na dusi.

Pre samo mesec i po dana su po pisanju stampe, u okolini Bora imali jednu bas takvu, dusevnu situaciju. Ceo dogadjaj je snimljen policijskom kamerom do u detalja, pa je zato i izvestaj (nezvanicni policijski izvor 🙂 ) u stampi, bio neuobicajeno precizan. Iako vecina medija, iz ko zna kojih razloga nije zabelezila ovaj dogadjaj, neki ipak jesu. Po pisanju nezavisne stampe, u mrezu zasede postavljene za narko dilere, uletele su dve sasvim neocekivane pticice.

Na mracnom mestu inkriminisanog sastanka, oba ucesnika su dosla besnim i skupim dzipovima, kakvi i dolikuju pripadnicima kartela. Po izlasku iz svojih automobila, umesto da odpocnu sa trgovinom zabranjenim supstancama, oni krecu u potpuno neocekivani performans. Zatecenim, zbunjenim i do zuba naoruzanim policajcima, to oruzje umalo nije poispadalo iz ruku.

I tako, dok kamera nastavlja da snima, dva muskarca u zrelim godinama, medjusobno razmenjuju neznosti i smenjuju se u inicijativi. U svom vrelom zanosu i ne slute da su u tom trenutku pod nevidljivom, oruzanom drzavnom zastitom. Nevoljni voajeri u plavim uniformama su naravno izdrzali do kraja. Posledice koje je na njihovo dusevno zdravlje ostavio ovaj nemili i neocekivani dogadjaj, su samo njihova briga. Uostalom, zato valjda policajci i imaju beneficirani radni staz, da bi lakse podneli upravo ovakve i slicne stresove.

Sutradan su na pregledanom snimku, prepoznati akteri.

Jedan od njih je visoki funkcioner najvece vladajuce stranke i ujedno i njen narodni poslanik u Republickoj skupstini. Drugi je takodje visoki funkcioner vladajuce stranke, ali ne prve, vec druge po velicini. On jos uvek nije narodni poslanik, ali posle ovog slucaja nije iskljuceno da ce to i biti.

Premijer Srpske Vlade je ovih dana naizgled dotakao tu temu, ali samo naizgled. On se je veoma jasno odredio i rekao da njegova stranka ne moze da ucestvuje u protivprirodnom bludu. Ovo bi zvucalo poprilicno razumno, kada bi za naseg premijera kovanica „protivprirodni blud“ imala njeno uobicajeno znacenje. Po njegovom poimanju seksualnih devijacija, protivprirodni blud je kada neko lose govori o politickom liku i politickom delu Ivice Dacica. Narocito ako je taj koji to govori, upravo smenjeni gradonacelnik Beograda.

Dakle, nikakav zvanican i precizan demanti u vezi kamerom dokumentovanog Borskog slucaja, nije stigao ni sa jedne strane.

Iz premijerove stranke je povodom toga samo kratko i nezvanicno receno, da je seksualna opredeljenost njihovih clanova i politicara, njihova licna i sasvim privatna stvar. Dakle, dogadjaj jeste autentican. Ipak i pored toga, iz najvece vladajuce stranke tim povodom nisu saopstili ni rec.

Nezvanican izvor iz policije je rekao da ocekuje da posle ovog „incidenta“ oba aktera daju neopozive ostavke i budu politicki sahranjeni.

Kako je samo naivan pandur? 🙂

Pa ne da nece biti sklonjeni, vec ce sigurno i avanzovati. Ne samo da su konacno izasli iz ormara i da vise nece morati da se kriju po sumarcima i budzacima, vec je njihovim politickim karijerama, sada samo nebo limit. Pa zar Guido Vestervele nije pravi primer za to. To je tako Evropski, a mi tome tezimo, zar ne?

Da se na kraju ipak razumemo.

Najmanje sto zelim ovom prilikom je da budem pogresno shvacen. Nisam ja ni najmanje homofobican. Necu ja da pominjem ni Sodomu ni Gomoru, kao sto su to u ovom slucaju sigurno vec ucinili neki moji prijatelji dverasi.

Mene savrseno ne interesuje, na koji nacin dve najvece vladajuce stranke i njihovi clanovi, ucvrscuju svoju medjusobnu koaliciju. Ja sam samo hteo da ukazem, na jos jedan od razloga zbog kojih su demokrate, ipak morale da izgube vlast. Bice da demokrate ipak nisu dovoljno zelele tu Evropu. Oni nisu bili dovoljno iskreni prema njoj. Nisu bili spremni da zarad nje, progutaju neke rigidne stvari. Prosto receno, nisu bili ni dovoljno napredni, a ni dovoljno ponosni.

Neki ipak jesu.

Blago nama sto ih imamo i hvala im sto se zrtvuju zbog nas.