Političari putuju o našem trošku, mi, kobajagi neka piskarala, o svom. (Ovde je reč naš upotrebljena kao sinonim za reč narod). Političari kupe službeni auto od naših para, sipaju gorivo od naših para, plate putarinu od naših para, mi se snalazimo kako znamo i umemo, ali pare vadimo iz svog džepa.

Političari primaju platu, a plus imaju dnevnice za svoja putovanja, mi putujemo džabe.

Iako dobijaju dnevnice, političari na tim putovanjima jedu o našem trošku, a mi za svoje pare kupimo četvrt hleba i sto grama parizera, pa to pojedemo na nekoj klupi u parku.

Političari imaju plaćen hotelski smestaj od naših para, mi kunjamo u čekaonicama autobuskih i železnički stanica od prvog mraka do zore.

Političari nas, predstavljajući nas, naš grad, opštinu, region, uglavnom obrukaju, mi naš grad predstavljamo u najlepšem mogućem svetlu.

Ako političar ne završi posao, neće biti nikom odgovoran niti će primiti manju platu, biće nagrađen kao da je svojim biračima doneo blagostanje, pa će mu porodica letovati na Havajima i zimovati na Alpima, a mi i pored svetla koje oko sebe širimo, opet ćemo sebi postavljati pitanje gde to grešimo.

Političari će za dan opštine dobijati priznanja kao zaslužni građani, osećaće se da je njihovo mesto među besmrtnicima na Olimpu, a mi ćemo za njih biti sirotinja raja, kojoj je mesto u blatnjavim ulicama iz kojih ne mora ni đubre da se skloni.

Političari ne samo da misle da ne treba da nas predstave svom gradu i narodu, već nas vide kao opasnost po društvo, jer čitamo knjige, mislimo i postavljamo pitanja.

I da ne dužim, političari nisu svesni da je njihovo blestavilo lažno i kratkotrajno i da su već sutra ništa, a mi ćemo trajati i trajati i dalje šireći svetlost oko sebe.

Milko Stojković je pisac iz Smederevske Palanke. Dobitnik je više nagrada za aforizme, pesme i kratke priče.